Da li je ironija, ili sarkazam put da se katarziramo od čudovišnih ideja, ili još čudovišnije prakse naših sugrađana okupljenih u strankama.

I nije, mada je humor lekovit, jer, eto, ima predloga, koji su do te mere istovremeno skupi i jeftini, da njihovo ismevanje deluje kao ruganje bolesniku ili invalidu, prosto ne znam da li da podignem kredit na poček za letovanje ili nameštaj, ili da se na krst obesim.

Istovremeno, ne znam kako ste se osećali ako ste nekad bili svedok u krađi, koliko vam je napora, moralnog, trebalo da „optužite“ lopova, da izgovorite da ste u istinu i vaistinu videli nekoga kako krade. Teško je tako šta izgovoriti, imenovati lopova, treba imati dokaza, i radije o tome ćutite. Jer je sve izvedeno po zakonu. A vama je neprijatno, radije „ne verujete svojim očima“.

Hajde da pokušamo da uvedemo malo reda u ovaj postmoderni i fragmentarni oblik pojava naše svakodnevice.

Je li bio socijalizam i zvezda, jeste. Onda se „dogodio“ nacionalizam, srpski grbovi zastave i ocila, a sada je nastala evropeizacija i brojke, svakako rimske, nikako arapske.

Objašnjava nam se u svakom času, brojkama pre svega, da je sve ono što ne razumemo, sve što je alogično, u stvari put ove zemlje ka Evropi. Udri brojkama i poređenjima, sa zemljama „u okruženju“, sa zemljama u tranziciji, sa zemljama u Uniji. Svako zašto ima svoje zato jer smo zemlja u tranziciji. Pa kako padne. Primer, sa druge strane, primer koji ne ide u račun ovakve tranzicije, samo potvrđuje pravilo.

„Nema ničeg tako svetog da ne bi moglo biti prevaziđeno“, evropskim primerom ili primerom „ostalih zemalja u tranziciji“.

I tome nas svakodnevno i redom uče upravo oni koji su i do sada bili nosioci „transparentne tranzicije“, oni koji su se i do sada pokazali kao uspešni nosioci jednog procesa u kome je svako ostao bez svojega, u kome je rad postao čist gubitak, a materijalna dobra ili svet ideja izvan pojma svake vrednosti. O višku kapitala da ne govorimo.

To je do te mere postalo neprijatno, neodgovorno i bahato, da je teško izgovoriti da si video kada ti je ruka zavučena u džep, da gledaš kako su se laž i prevara udružili, da to što oko sebe vidiš uporno i nezaustavljivo demantuje „rad u interesu građana“.

Staneš, slušaš, gledaš i pitaš se da li je to moguće.

A onda sve postane moguće.

Jer je u pitanju strah i nihilizam.

Zbijanje redova, pritrčavanje većini u strahu od gubitka i onoga što se ima, onoga što je preostalo, guranje i kršenje svega i svačega na putu ka onom delu splava za koji se čini da će poslednji potonuti.

Zbeg se može okupiti i oko krsta. Taj zbeg može sazvati i proevropska stranka. Ona koja se na svim bilbordima za izbore preporučivala u odelima i sa kompjuterima, poslovna stranka, stranka brenda, trenda i marketinga, ekspertska stranka, ona koja je ušla u modu i ovdašnju i međunarodnu upravo zato što je bila drukčija od epskih stranaka, od literarnih stranaka, drukčija od stranke „kralja trgova“, nagoveštavala je jedan drugi jezik, egzaktni, ekonomski, moderan jezik, pa se požurilo sa prepoznavanjem takvoga klina koji „klin izbija“.

Kakav je to program, koja je to ideja, u redu, može se raspravljati da li je savremena Evropa sekularna ili ne, ali da li je doprinos toj raspravi postavljanje, zidanje, izlivanje najvećeg među svim krstovima.

Kako bi bilo da se u Kragujevcu uredi stepenište doma kulture, ili da se od antifašističke tradicije grada Kragujevca načini „brend“. Oprostite na ovom. Sve samo ne „brend“.

Ili, da pomenem Svetozara Markovića. Možda tu ima nešto od solidarnosti, nešto što je za Evropu upotrebljivo…

Bolje da ne pominjem. Držimo se stepeništa, kako bi bilo da se nešto oko sebe poradi.

Ne, krst ćemo da podignemo. To. Kakve zvezde, kakve zastave, kakvi grbovi, krstovi.

Egzorcistički krst protiv svakog zla dovođenja u pitanje korisnosti „našeg posla u interesu građana“.

„Đurđevdanski simbol hrišćanskog Kragujevca.“

Porok i kič, kakvo udruženje. Krst kao žig, kao brendiranje građana.

Nacionalni interes i krađa, lažno predstavljanje i identitet, rupe na neosvetljenim putevima i svetleći krstovi, super odela i prepuni kontejneri, mora se ipak priznati da je naša tranzicija posve originalna, da je ona ipak jedinstvena, da joj ravne nema, da ona uspeva da provari i izbljuje sve, da nema te stvari koja neće biti prerađena u svoju suprotnost, pogrešno označena, i nekako bludna, siromašna a prejedena, tužna i otužna.

Nema tog simbola koji nije zagađen, svučen i izgažen. Koji, u stvari, nije pokraden.

Ne samo iz džepa, već i iz srca otet i razbijen. U koji se nije zaklelo i koji se nije izdao.

 
Danas, 31.03.2010.

Peščanik.net, 31.03.2010.

Leave a Reply