Blue Cut train robbery by Jesse James

Blue Cut train robbery by Jesse James

Ovih dana je bilo dosta reči o „kristijanizaciji Srbije“ povodom svojevrsne promocije koju je Kristijan Golubović doživeo na brojnim beogradskim medijima uoči odlaska na izdražavanje višegodišnje zatvorske kazne. Glorifikacija i heroizacija, da ne kažemo i „beatifikacija“ kriminala i kriminalaca, svakako nije nešto što društvo sebi treba da dozvoli i reakcija javnosti, pa i nadležnih organa, bila je opravdana. Ali šta kad se slične stvari dešavaju u okrilju države, štaviše postaju deo državne politike i, kao vrhunac svega, dobijaju oreol patriotskog čina.

Radi se o odluci kompanije Simpo iz Vranja da „svoju“ fabriku u Zubinom potoku pokloni Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Da, da, dobro sto pročitali dragi čitaoci – da pokloni fabriku. Zgradu, mašine, sirovine, gotovu robu…, pri čemu samo dve poslednje stavke iznose milion evra, za ostalo se nisu ni potrudili da nam kažu koliko vredi.

Možda je nekoga više začudilo šta će Crkvi fabrika. Preduzeće, kao što svi znamo, može da ima misiju, ali ono ipak nije dobrotvorna nego profitna organizacija, što baš i nije u skladu sa Hristovim učenjem čije uskrsnuće nedavno proslavismo. Mada, s druge strane, možda to i nije loše, možda će patrijarh dogodine da blagosilja Biznis forum na Kopaoniku, pa da i našoj privredi krene. No, neka se time bavi Upravni odbor, pardon Sveti sinod SPC.

Drugo nas nešto ovde pre svega zanima. Zašto smo, najpre, ono „svoju“ napisali pod znacima navoda? Pa, u najkraćem, zato što fabrika u Zubinom potoku nije Simpova. Kao što ni sam Simpo nije Simpov, a nije ni Dragana Tomića niti ijednog Aleksandra – ni Vulina ni Vučića – da nikog više pojedinačno ne pominjemo. Simpo je firma u vlasništvu građana Srbije. Toliko su oni puta već odvajali od svojih usta (da bi kompanija u Vranju, koja sad navodno nešto poklanja, kao i ova u Beogradu, koja to odobrava, primala platu) da je Simpo već odavno u njihovom, ne većinskom, nego stoprocentnom vlasništvu. To će lako ilustrovati samo jedan podatak. Vranjanska fabrika nameštaja državi, tačnije građanima Srbije, duguje blizu sedam milijardi dinara (60 miliona evra), što je gotovo dve milijarde iznad njene knjigovodstvene vrednosti, a po relevantnim procenama čak tri puta više od njene trenutne tržišne cene.

Još jedan detalj je ovde od velike važnosti. Iako je čitava kompanija Simpo, kao što podaci pokazuju, u dugovima preko glave, ona je fabriku u Zubinom potoku Crkvi predala očišćenu od svih dugova prema državi i kredita prema bankama, okupanu i čistu kao novorođenče. Samarićanski, nema šta.

Poklanjati tuđe, ne treba da budete pravnik da bi to znali, u stvari je krađa ili, bolje rečeno, pljačka. I to, bez mnogo preterivanja se može reći, oružana, pošto država po definiciji ima monopol na upotrebu fizičke sile.

Patriotska pljačka je već poznat naslov koji i ovom slučaju sasvim lepo pristaje. Jer, kako je prilikom potpisivanja tog „ugovora o poklonu“ rekao pomenuti Vulin, sve se to radi u ime patriotizma. „Često kažu da se patriotizam ne može sipati u traktor, e vidite da se patriotizam može sipati u traktor“, slavodobitno je poručio doskorašnji „ministar bez portfelja zadužen za KiM“.

Em nam zavlače ruke u džepove, em još zbog toga treba budemo ponosni. Ne samo da nas pljačkaju, nego nas još i prave idiotima.

S obzirom na sve ovo, na početku pomenuta „kristijanizacija Srbije“, koja nam se servira sa nacionalnih frekvencija, ma koliko bila opasna, mala je maca u odnosu na ovu kretenizaciju, koja se propagira i širi sa najviših nacionalnih vrhova.

Peščanik.net, 26.04.2014.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)