Dva dana nakon početka suđenja Goranu Hadžiću, premijeru nečega što se zvalo „Srpska autonomna oblast Slavonija, Baranja i Zapadni Srem“, u Lovasu, hrvatskom seocetu tik do granice sa Srbijom održana je komemoracija za 22 ubijenih u minskom polju. Dana 18. oktobra 1991. pripadnici srpskih paravojnih formacija naterali su 51 stanovnika Lovasa da se uhvate za ruke, uđu i svojim životima „čiste“ minsko polje. Kad su prve mine eksplodirale, Srbi su počeli da pucaju na preživele. Poginule su 22 osobe. Jedan civil je ubijen ranije jer nije mogao da hoda, pa ni da uđe u minsko polje. Minsko polje su postavili inženjerci JNA 11. oktobra, dan nakon što su osvojili selo, a posle šest dana im više nije trebalo. Mapu minskog polja nisu ostavili.
Hadžićev tužilac je opisao kako je u Iloku, gradu Hrvatske koji je najbliži Srbiji, 50 „nesrpskih“ zarobljenika odvedeno u polje deteline koje su minirale srpske snage. „Zatvorenici su morali da se uhvate za ruke i hodaju poljem mašući nogama kako bi locirali i razoružali mine. Kada je prva mina eksplodirala, srpski vojnici su pucali po zarobljenicima i ubili 21 Hrvata, a „većina ostalih je ranjena“, kazao je tužilac Daglas Stringer. Na istok Slavonije su „polja koja ubijaju“ uvezena iz Azije. Na kambodžanskim „poljima koja ubijaju“, dve decenije ranije „crveni Kmeri“ ubili su za četiri godine najmanje 1.386.734 građana. Tamo daleko još sude svojima za genocid i zločine protiv čovečnosti.
Posle četiri godine suđenja i 21 godinu nakon zločina, 14 optuženika za ubistvo ukupno 70 civila u Lovasu dobilo je u Beogradu ovog juna 128 godina zatvora. Tužilaštvo je tražilo 160 godina. Osuđeni su iz paravojnih formacija „Dušan Silni“, „Beli orlovi“, iz JNA i teritorijalci. Beogradski sud je kao olakšavajuće okolnosti naveo da su optuženi „oženjeni”, „imaju troje dece”, „nisu osuđivani”, „iako bolestan uredno se odazivao pozivu za suđenje“.
Godine 2003. u Hrvatskoj se in absentia sudilo 18 ljudi za Lovas. Od njih je 14 bilo u Srbiji. Opravdano su bili odsutni iz Hrvatske. Jedan optuženi u Hrvatskoj svedočio je iz Beograda po službenoj dužnosti. Logistiku za ovakvo svedočenje nabavila je Srbija. Spisak optuženih za lovaški zločin u Hrvatskoj i Srbiji se nisu poklapali. Krivci su i dalje među nama. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije može na linku naći koga je zaboravilo u optužnici za Lovas.
Satima kasnije je onima koji su preživeli pokolj u minskom polju dozvoljeno da izvuku ranjene. Ranjenici su privatnim vozilima prebačeni u Šid. Osoblje ambulante, potpisnici Hipokratove zakletve nisu hteli da ih leče. Zakletva glasi: „U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri, vera, nacionalnost, rasa, politička ili klasna pripadnost. Apsolutno ću poštovati ljudski život od samog početka“. Na osam kilometara od Šida je manastir Privina glava čiji je starešina Gavrilo blagosiljao paravojnike iz „Škorpiona“ koji su ubili šestoricu Srebreničana, od kojih su trojica maloletnici. Kleči 18. oktobra 2012. transparent na pročelju Crkve sv. Nikolaja u Šidu: „Sveti kneže Lazare, moli Boga za nas“.
Ubistva u Lovasu su trajala do 20. oktobra. Prestala su ne zato jer je tog dana Beograd slavio oslobođenje od fašista. Preostali Lovaščani su na Badnje veče 1991. pobegli iz sela. Masakr u Lovasu je bio i u optužnici Slobodana Miloševića. On uključuje i ubistva u susednom selu Opatovaci. U Lovasu je živelo 85,7 odsto Hrvata, a u Opatovcu sa 550 meštana, osim 43,4 odsto Hrvata bilo je i 21,1 odsto Mađara. Od 75 civila ubijenih u Lovasu i Opatovcu 12 su žene. Četiri žrtve su mlađe od 20 godina, a 32 starije od 50 godina. Tihomir Pavošević je na dan napada na Lovas uzalud molio majku, sestru i baku da se sklone. Sve tri su ubijene. Od 68 ekshumiranih osoba iz masovne grobnice u Lovasu, osim ove tri žene, ima i po četvoro iz iste porodice – Sabljak, Luketić, Krizmanić.
Mihaela Sabljak je posle 21 godine, ovog leta, našla mrtvog muža u šumi. Lovas je bio generalna proba bitke za Vukovar, 20-ak kilometara jugozapadno, 18. novembra 1991.
Lovas je na hrvatskim padinama Fruške Gore, a Opatovac na suprotnoj obali Dunava od Apatina. I hrvatski (Opatovac) i srpski toponim (Apatin) imaju isto poreklo: „opatija“ – mesto gde vlada niži po činu u katoličkoj hijerarhiji. Neko srećnije selo Lovas – sa 300 stanovnika postoji i severnije, u Mađarskoj.
Svedok na suđenju Željko Cirba rekao je da je prva neugodna situacija bila za vreme žetve 1991. godine, kada je JNA zaustavila kombajne, traktore i prikolice. „Bilo je neugodno završavati žetvu u nazočnosti cijevi, oružja“. Niko nije mogao verovati da susedi mogu dovesti u Lovas „jugo“ vojsku i četnike. Ljudi su ubijani po garažama, kapelicama. Sveštenik Burik je zagovarao smirivanje situacije, ubijen je par dana kasnije, priča Cirba. Kaže 18. oktobra 2012. kao vukovarsko-srijemski dožupan na minskom polju: „Kome smo mi išta skrivili. I jedan ubijeni je previše“.
Ćutnju prekida tišina.
U leto godine 1997. je na katoličkom groblju nađena zajednička grobnica ubijenih na minskom polju. Pobacani su u kanal 25 metara dug i metar širok. Svedok Vukoman Jovanović je video da su iz grobnice, zbog sleganja tla, provirivale ruke i noge pokopanih. Dolično su sahranjeni sledećeg proleća. Kanal je sada zelena uzvisina, dugačka 25 metara.
Na zgradi zadruge u Lovasu je spomen ploča žrtvama „Srbo-četničke okupacije“. Lokalna čitaonica je pretvorena u zatvor, katolička crkva stara 250 godina sravnjena sa zemljom, groblje obeščašćeno, četiri kuće u centru sela srušene da bi se baš tu napravila pravoslavna crkva, Hrvatski dom, zgrada opštine, fabrika „Borovo“, poljoprivredno dobro, sušare, silos, pogon INA uništen, mašine odnete u Srbiju sa oko 200 privatnih traktora.
Svedoka Emanuela Filića su 22. decembra tukli u podrumu privatne kuće gde je bila „milicija“ pendrekom, bejzbol palicom, daskom – od podneva do sutradan ujutro. Nije mogao hodati, morali su ga voditi do kuće. Tog dana, u ponedeljak, rečeno mu je da se do četvrtka mora iseliti, jer će ga u protivnom ubiti. Svedoka Ivana Antolovića tukli su na katolički Badnjak u podrumu opštine. Svedok Vjekoslav Babić, traktorista, u garaži je tučen 18 sati. Optuženikov otac, mehaničar, održavao je traktor pre rata. Svedok Josip Grčanac je čuo da je među prvima poginuo Latas Milan, star 80 godina. Na razmaku od 100 koraka video je četiri leša. Naoružani su ispitivali roditelje gde su im sinovi. Josipov deda je bio zatočen u Lovasu, posle toga u Šidu, a nakon toga u logoru Stajićevo u Vojvodini. Sva imovina mu je opljačkana, zapaljene su njegova i kuća njegovog sina. Imali su svu mehanizaciju, trgovinu.
Lokalni lekar, Srbin, zet je glavnooptuženog u beogradskom procesu koji je dobio 20 godina. Kaže da su i neki stanovnici Lovasa bili u jedinici „Dušan Silni“. Selo su napadali i topovi JNA. Kada su ranjeni vraćeni nezbrinuti iz Šida u ordinaciju bez struje i lekova, kapetan JNA mu je naredio da uništi evidenciju o povređenima. Svedok Tomislav Šelebaj, ratni dobošar, kaže da su pozvane na minsko polje opkolili rezervisti iz Valjeva u šarenim uniformama.
Ljubica Adamović je bila sa maloletnom decom u podrumu: „Petronije je tražio da mu predaju sve što imaju u kući. Iz džepa je izvadio tri zlatna zuba i pokazao. Da bi izbjegle mučenje dale smo mu marke i zlatninu koju smo imale. Odveli su mi svekra. Želim saznati tko mi je ubio svekra“.
Stjepan Peulić je svedočio kako su Srbi tražili da Hrvati na kuće izvese bele tkanine. Video je kad je žena prezimenom Momčilović gurala u kolicima stvari iz kuće Katice Pavličević. Stvari je odvezla u kuću optuženikove majke. Svedoku su uzeli kćerkine dukate.
Martin Šafarik ispričao je da su svi meštani i meštanke koji nisu Srbi morali dolaziti u zadrugu, gde su raspoređivani na rad. Prvih mesec dana morali su nositi bele trake na rukavima. Osim hranjenja stoke, izvoza drva iz šume svedok je morao prikupljati i sahranjivati leševe sa minskog polja koji su 4 – 5 dana ležali u kamionu. Morali su ići i po kućama i tavanima i prikupljati leševe.
Svedok Marin Pejak je kazao da je „Vojska Hrvatima zapovijedila da moraju nositi bijele trake oko ruke te da na kapije kuća moraju staviti bijele plahte, ručnike“. Svedokinja Branka Balić kaže da su iz dvorišta njenog ujaka „Trnda“ i jedan vojnik odvezli njen auto sa stvarima dece i svim dokumentima. Videla je iz susedinog podruma kako joj D. G. ubija oca 10. oktobra u 9.40 sati.
Na zidu trpezarije u kojoj je 18. oktobra 2012. dočekano manje od 30 ljudi iz Srbije koji se stide je slika zaštitnika sela: Sveti Mihovil nosi nakostrešeni klas, a ne mač kao njegov dvojnik arhangel Mihailo. Priča V. M. koji hoda na štakama: „Niti jedan od 20 četnika nije bio iz Lovasa. Po nadimcima bi rekao da su iz Zemuna. Odredi četnika su mi ulazili u kuću, ukrali sve vrijednosti koje sam imao, tukli ženu i dijete. Od povreda tijekom zlostavljanja troje mještana je umrlo. Njima su četnici otpilili noge i ruke. Vojska se nije uplitala u maltretiranje“.
U zgradi u kojoj je sa ostalim meštanima svedok bio zatočen, u vreme zatočenja bio je i Hadžić. Uhapšen lane u Srbiji. On je epilog Haškog tribunala. Od 1993. godine Tribunal je optužio 161 osobu. Procentualno, 58 odsto se izjasnilo da su Srbi, 25 odsto su Hrvati, a devet procenata Bošnjaci.
Na odlasku, turaju nam tek uzbrane jabuke u ruke. Tumači Platon u VII epigramu – dati i primiti jabuku, znači prihvatiti ponuđenu ljubav.
Autonomija.info, 19.10.2012.
Peščanik.net, 20.10.2012.
