Usred natezanja oko Srebreničke rezolucije, baš u trenutku kada je javnost mogla da shvati da se dubina „Šarićevih kofera“ u Srbiji ne može izraziti samo krupnim dimenzijama kokainskog šverca i u sedmici kada se Cvetkovićev kabinet pripremao za treću reviziju aranžmana sa MMF-om, ponovo je lansirana inicijativa za „rekonstrukciju Vlade“, kao, navodno, boljem rešenju od prevremenih parlamentarnih izbora.
Već i sama činjenica da je samo jedna izjava ministra Rasima Ljajića, o navodno potrebnoj rekonstrukciji Vlade Srbije, kao jednom od mogućih „jakih političkih poteza“, s kojim bi se narodu uputila poruka da vladajuća koalicija ozbiljno radi svoj posao u ovim kriznim vremenima – izazvala toliko javnog odjeka, upućuje na nekoliko (mogućih) zaključaka.
Prva asocijacija je da postoji „kriza koalicije“ na vlasti, pa se najava rekonstrukcije Vlade u ovoj varijanti javlja kao pretnja „rekonstrukcije koalicije“, što bi, verovatno, trebalo da disciplinuje one njene članice bez kojih bi se, eventualno, moglo do kraja četvorogodišnjeg mandata – uz saradnju sa nekom grupom iz „rezervnih klupa“ u Narodnoj skupštini. Ne ulazeći u sve zamke „parlamentarne aritmetike“, u kojoj bi kuloarska vest, da su odnosi Tadić – Čeda Jovanović nikad bolji, bila nekakva potpora ovoj hipotezi, može se primetiti da teorija o nekakvoj „rekonstrukciji koalicije“ na vlasti, bez prevremenih izbora, ima niz objektivnih slabosti. Pre svega onu da bi najjača stranka vladajuće koalicije (DS) na taj način jedino mogla da razmeni niz sitnijih za nešto manji broj krupnijih rizika. Po cenu da je sve stranke definitivno dožive kao krajnje nelojalnog partnera.
Drugi niz pretpostavki o funkciji ideje rekonstrukcije Vlade u smislu njene „racionalizacije“, mogao bi se zbirno podvesti pod scenario „zamajavanja naroda“ putem stvaranja predstave o tankoćutnom razumevanju vladajuće kompozicije stranaka za teškoće širokih masa i probleme koje sigurno imaju „čuvari kapitala“ u okruženju ekonomske krize. To jest, nije baš uverljivo mišljenje profesora Zorana Stojiljkovića da bi rekonstrukcija Vlade „snagom ličnog primera pokazala i empatiju prema građanima koji teško žive i da imamo odgovornu, kompetentnu i ne preterano korumpiranu vlast“, jer bi „racionalizacija“ Vlade i njenog aparata navodno tako bila doživljena, to jest, navodno bi se razumelo da je i politička elita spremna da pokaže spremnost na „odricanja vezana za krizu“ (Dnevnik od 5. februara). Naime, ekonomska kriza se ne može rešiti političkim trikovima, pa ni „ličnim odricanjem“ onih koji rukovode njenim posledicama. Osim ako se ne računa na to da će već na jesen doći do osvežavajućeg svetskog, pa i srpskog privrednog uzleta koji se marketinški može skrenuti u jedra vladajućih snaga.
U tom smeru ide i kuloarska priča da je inicijativa za „rekonstrukciju Vlade“ zapravo priča o „rekonstrukciji premijera Vlade“. Ona je poduprta tezom da predsednik Tadić mora uoči budućih prevremenih ili redovnih parlamentarnih izbora poziciju frontmena vlade prepustiti nekom agresivnijem i nedvosmisleno stranački obojenom političaru iz vrha Demokratske stranke, ako želi da zadrži šanse za produženu dominaciju u Palati Srbija. Ova podvarijanta scenarija „odvraćanja pažnje naroda“ od fundamentalnih problema putem kadrovskog prestrojavanja u vrhu izvršne vlasti, mada deluje kao „jak politički potez“, takođe ima niz praktičnih slabosti. Naime, takva akcija predsednika države i vodeće stranke podrazumevala bi prethodno „razjašnjavanje“ odnosa snaga u samom vrhu DS i bila bi suprotna pravilu da tamo gde su problemi relativno dugo sakriveni ne treba suviše zadizati tepihe i bez neke nevolje kretati u veliko spremanje. Ipak, ako se na horizontu pojave znaci da će Srbiji krajem godine biti bitno bolje nego što je razumno očekivati, nije isključeno da se pritisak na trpeljivog premijera Mirka Cvetkovića pojača, jer ovde dobrovoljnih „berača uspeha“ ili „okretača novih-starih listova“ nikad nije nedostajalo.
Treći krug hipoteza o stvarnim motivima ideje o rekonstrukciji Vlade Srbije mogao bi se opisati sintagmom „rekonstrukcija Vladine koncepcije“ u domenu ekonomskog sistema i privredne filozofije. Globalna kriza je u svetu, a naročito u Srbiji, vratila iz mrtvih zagovornike „državnog kapitalizma“, pa se sada na sve strane piše da državu treba ponovo smestiti „u centar ekonomske organizacije i privredne strategije“ svakog društva, da bi se zaustavilo rasipništvo „kazino kapitalizma“, to jest da bi se suzbili po narod, navodno, opasni recepti „Vašingtonskog dogovora“ kao emanacije anglosaksonskog neoliberalizma, itd. Čuvari srpskog kapitala se ne suprotstavljaju navali i prenošenju ovakvih ocena iz potpuno drugačijeg ekonomskog konteksta na Zapadu na brdoviti Balkan, ocenjujući, valjda, da i njima država može više pomoći u kriznim vremenima, kako im je i inače pomagala do sada, što nemoćnom pasivnošću, što strasnim navijanjem. Oni, izgleda, sami traže njenu aktivniju ulogu u zaštiti poslovne perspektive i u tom pravcu može se proceniti da bi možda i njima odgovarala „rekonstrukcija Vlade“, to jest zamena premijera ili ministara koji nisu opravdali njihova očekivanja.
Uzgred, priča da je rekonstrukcija Vlade potrebna da bi se zamenili ministri koji ne rade dobro, priča je za malu decu. Tim povodom pada mi na pamet jedan stari vic. Milojica vodio volove na ocenjivački vašar. Kad se vratio u selo, pitaju ga kako su prošli, a on odgovara: „Kod rike smo bili najbolji, ali smo pali na vuči!“
Danas, 10.02.2010.
Peščanik.net, 11.02.2010.
