Da li će slabljenje privrede primorati Rusiju na reforme?
U junu 2008. dok je svetska privreda počinjala da se urušava, ruski premijer Vladimir Putin bio je optimističan po pitanju ekonomske budućnosti svoje zemlje. „Nismo u krizi“, rekao je on. U tom trenutku držao je sve konce u rukama. Privredni rast Rusije iznosio je 7% godišnje od 1999. do 2007, a Putin je predviđao da će nadmašiti Nemačku i da će ruska privreda do 2020. dospeti na peto mesto u svetu.
Međutim, ubrzo se ispostavilo da je to bila iluzija. U prvo vreme, Putin i njegovi saveznici iz Kremlja i ponašali su se pobednički, videvši u krizi priliku za sebe ili možda nesvesni opasnosti koju je ona predstavljala. Ali kako je kriza postajala ozbiljnija, liberalniji političari bliski predsedniku Dmitriju Medvedevu uspeli su da proguraju prvi paket preko potrebnih ekonomskih mera. Treća faza ruskog odgovora na krizu biće jasnija za nekoliko meseci, kada Kremlj bude odlučio da li će nastaviti putem reformi ili će zaustaviti strukturalne promene.
Kriza je pogodila Rusiju nakon jedne decenije velikog privrednog rasta. Zahvaljujući konstantnom višku platnog bilansa, Rusija je nagomilala devizne rezerve u vrednosti od 598 milijardi dolara, treće po veličini u svetu. Inflacija se zaustavila na 15% – jedinu brigu predstavljalo je moguće pregrejavanje ruske privrede.
Ali onda je cena nafte – koja je u julu dostigla 147 dolara za barel – počela naglo da pada. U decembru je dostigla 35 dolara po barelu, što je potencijalno katastrofalni preokret za zemlju u kojoj ova roba čini 85% celokupnog izvoza.
Nakon što je u avgustu u Gruziji izbio rat, ruska berza je počela nezaustavljivo da pada, izgubivši 80% svoje vrednosti od maja do oktobra. Došlo se do novih saznanja o poslovanju ruskih oligarha – ispostavilo se da su se zadužili mnogo više nego što je iko pretpostavljao – i veliki deo njihovog bogatstva je prosto ispario. Kroz nekoliko meseci, dve trećine od sto najbogatijih Rusa nisu više bili milijarderi.
Prvi odgovor Rusije na krizu bilo je refinansiranje inostranih dugova domaćih kompanija od strateškog značaja – pre svega Rusala – i upumpavanje likvidnosti u bankarski sistem. Kriza nije zaplašila Putina i njegove saveznike koji kontrolišu velike državne korporacije. Oni su to videli kao priliku da nacionalizuju privatne firme, i počeli su da šire glasine o velikoj nacionalizaciji metalurških i rudarskih kompanija.
U Kremlju su bili uvereni da je pad cene nafte samo privremen i da će i kompanije i kupci zaduženi u konvertibilnoj valuti biti zaštićeni od velikih gubitaka. Ispostavilo se da to nije tačno, i to uz ozbiljne posledice: u novembru je Centralna banka Rusije prekinula fiksiranje valute, što je dovelo do postepene devalvacije rublje. Građani su na to reagovali pretvaranjem svojih ušteđevina u dolare i evra. Centralna banka je istovremeno pokušala da poveća likvidnost, ali su ta sredstva istog trenutka pretvotena u devize. Kao rezultat toga, Rusija je do kraja januara izgubila 212 milijardi dolara, tj. više od jedne trećine svojih deviznih rezervi.
U prvom kvartalu 2009, BDP je opao za 9.5% u poređenju sa prvim kvartalom 2008, a industrijska proizvodnja je smanjena za 14%. Smanjeni izvoz, koji je odgovoran za pad proizvodnje, sigurno će ove godine opasti za 50%. Naravno, ova iznenadna ekonomska kriza pogađa čitavo stanovništvo. U decembru je raspoloživi prihod opao za 12%, što je nagli preokret u odnosu na ubrzani porast realnog prihoda za većinu Rusa tokom proteklih nekoliko godina. Zvanična stopa nezaposlenosti dostigla je 9,5%, ali vlada je odlučila da prestane sa objavljivanjem turobnih brojki.
Privatni strani dug takođe je postao akutni problem. Procenjuje se da ruski potrošači i preduzeća duguju 500 milijardi dolara – što je cifra približno jednaka ukupnoj tržišnoj kapitalizaciji ruske berze. Glavni uzrok ovog ogromnog privatnog inostranog duga je loš bankarski sistem u Rusiji, čiju polovinu čini pet državnih banaka, uglavnom posvećenih mutljavinama Kremlja. Brojne privatne banke su premale da servisiraju najveće kompanije u zemlji, pa su ove primorane da se zadužuju u inostranstvu, izlažući se rizicima od fluktuacije valuta.
Ova kriza je pokazala koliko je Putin za vreme svog mandata malo učinio na poboljšanju uslova života ruskih građana. Veliki privredni rast tokom proteklih deset godina rezultat je transformacije tržišta, slobodnog kapaciteta i visokih cena nafte.
Putin ni za jednu od tih stvari nije zasužan i nije ništa uradio da poboljša trenutno poslovno okruženje u zemlji, koje je užasno i postaje sve gore. Najšokantnija je neverovatna korupcija koja vlada u Rusiji. Prema podacima Transparency Internationala, od 180 zemalja, Rusija je po rasprostranjenosti korupcije na 33. mestu. (Jedina zemlja sa višim dohotkom po glavi stanovnika koja je korumpiranija od Rusije jeste Ekvatorska Gvineja.) Jedna od posledica je to da Rusija ne može da pokrene veće infrastrukturne projekte. Na primer, mreža puteva nije proširena otkad je Putin došao na vlast 2000. godine.
Putin više nije predsednik, ali je i dalje najmoćnija ličnost u zemlji. Za to vreme, Medvedev uporno ponavlja kako on donosi odluke. možda Putin i Medvedev imaju srdačne odnose, ali ljudi koji stoje iza njih imaju sasvim suprotne namere.
Andrej Pjontkovski, liberalni kritičar Kremlja, naziva Putinov krug „bunkerom“ a Medvedevljev „februarom 1917“, što je aluzija na revoluciju koja je dovela do abdikacije cara Nikolaja II. Putinovu grupu čini stara garda iz bivših sovjetskih službi bezbednosti, tj. ljudi koji su Putinu bili blisku u Sankt Peterburgu i Drezdenu u Nemačkoj. Medvedevljev klub sačinjen je od mladih profesionalaca, advokata i ekonomista, dakle – ambicioznih tehnokrata koji se nadaju političkom opstanku.
Kriza je zadala težak udarac staroj gardi i stvorila priliku za reforme. Prva pobeda reformista bila je revizija budžeta i plan mera za borbu protiv krize objavljen u martu. Novi budžet je radikalno promenio nekoliko optimističnih – i nerealnih – pretpostavki donetih u jesen. Na primer, sada se očekuje pad BDP-a od 6%, umesto šestoprocentnog rasta, i umesto suficita od 3,7%, očekuje se da će budžetski deficit iznositi 7,4% BDP-a.
Iako izgleda da je vlada odustala od politike nacionalizacije, ostaje opasnost da će novi skok cene nafte pružiti priliku Putinu i staroj gardi iz Kremlja da uzvrate udarac. Pred Rusijom je jednostavan izbor: ili će prihvatiti privredne reforme i rešiti problem divlje korupcije, ili će nastaviti Putinovim putem autoritarnosti i oslanjanja na izvoz roba.
Za sada, zbog nedovršenih reformi u kombinaciji sa sveopštom korupcijom i oslanjanjem na izvoz roba, ruska kriza izgleda još gore nego kriza u ostatku sveta. Bile su potrebne dve ozbiljne ekonomske krize – 1991. i 1998 – pa da se Rusija upusti u ozbiljne tržišne reforme. Nadajmo se da će se opet probuditi.
Anders Åslund, Foreign Affairs, 20.05.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.06.2009.
