U noći 9. maja, u Meždurečenskom rudniku uglja „Raspadskaja“, jedna za drugom su progrmele dve eksplozije i sa sobom odnele živote devedesetorici rudara.
I pošto su toga dana svi bili obuzeti praznikom pobede Vladimira Putina u Velikom otadžbinskom ratu, u vestima su ove eksplozije bile ignorisane. Čak ni opšti Dan žalosti nije objavljen. Kada se praznik Pobede Putina završio, novosti o nesreći bile su brzo istisnute novostima o tome kako je „Vladimir Vladimirovič zapovedio da se sve razmotri i rasčisti“ i da je Dmitrij Anatolijevič (šta god to značilo) „izdao zapovest za reagovanje“.
Dok su 15. maja po Moskvi vitlali pripadnici putinjugenda („Naši“ – prim.prev.) demonstrativno sakupljajući za režim neugodne knjige i odnoseći ih na otpad kao mukulaturu, u Gornoaltajsku je služba bezbednosti vršila premetačinu redakcije lokalnog lista „Listok“, novina koje su se usudile da na svojim stranicama objave da će se iz već poslovično bednog budžeta njihove republike izdvojiti 120 miliona rubalja za izgradnju 22 kilometra puta do buduće (još jedne) nove Putinove rezidencije u Ongudajskom reonu.
U isto vreme, Međurečenski rudari su svoju tugu za poginulim drugovima gasili vodkom. Zatim su, zajedno sa ženama i decom poginulih rudara, blokirali prugu i potukli se sa specijalcima.
Poslednja kap u već prepunoj čaši bio je izveštaj direktora rudnika upućen Putinu, u kome je on i ne trepnuvši „uvećao“ lična primanja rudara za više od četiri puta, slagavši da im je prosečna plata 80 hiljada rubalja.
Sledeći koji je imao potrebu da nešto kaže, bio je gubernator Kemerovske oblasti Tulejev. On je izjavio kako to nisu pravi rudari, da su to sve neke pijanice, a krunski dokaz kojim se potvrđuje neautentičnost demonstranata bio je taj da su im donosili hranu. Po Tulejevu ispada da je neka neidentifikovana grupa bednika, ne bili se već nekako dokopala korice hleba (gde li je nestala ona mesečna plata od 80 hiljada rubalja), napala naše specijalce. Federalna služba bezbednosti (FSB) se takođe bacila na posao. Ubrzanim tempom je počela da čisti internet od tekstova u kojima su ljudi pisali o nesreći i da hapsi organizatore foruma.
Još za vreme jeljcinskog krvavog režima, ti isti rudari su komunistu Tulejeva izabrali za gubernatora. Tada su rudari koji demonstriraju tako što blokiraju prugu bili trudbenici koji na taj način štite svoja prava. Sada, u vreme vertikale vlasti, tj. kada gubernatore ne bira narod već ih s vrha postavlja Moskva, komunista Tulejev smatra da su oni neprijatelji naroda i pijana ološ, spremna da se proda za parče hleba.
Rudari koji bacaju kamenice na specijalce, nova je pojava koja bi trebalo da izazove ozbiljnu zabrinutost. Može se računati da je ovo najozbiljniji socijalni događaj tokom Putinove vladavine, tim pre što problem kojim je on izazvan, predstavlja problem sistemskog karaktera.
Godine 1996. Rusiju su tresli štrajkovi rudara, što je i tada bio problem sistemskog karatkera. Za razliku od naftne industrije i metalurgije, proizvodnja uglja je, pod izgovorom da je to grana od „posebnog značaja“, tada ostala u državnom vlasništvu. Prva polovina devedesetih bilo je vreme kada su se u toj privrednoj grani događale zaista neverovatne stvari. Ogroman novac iz dobijenih kredita od Svetske banke za razvoj prosto je netragom nestao. Rudnici su radili punom parom mada su formalno proglašavani za zatvorene. „Crveni direktori“ su prodavali ugalj i levo i desno, i banditima i metalcima, a da novac od prodaje nije nikada prolazio kroz kasu preduzeća i istovremeno su se tukli pesnicama grudi i vikali: „Ugalj pripada državi i država je ta koja je dužna da ga finansira!“
Problem s rudarima je bio rešen tek kada je ova grana privrede privatizovana i evo, već četrnaest godina je prošlo a da nismo čuli ni za jedan štrajk. Koliko god da im je ustvari bilo loše, rudari su znali da im plate ipak rastu i da im se uslovi rada, kako tako, no ipak polako vremenom popravljaju. I zato nije bilo štrajkova.
Pojavom krize, situacija se izmenila i ugljenokopi su se žestoko sudarili sa sistemskim problemom putinomike.
Ovaj se sistemski problem može formulisati ovako: plate ruskih rudara su nekoliko puta niže, a cene proizvoda za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba dva puta više od onih koje imaju njihove kolege u razvijenim zemljama.
A ko je taj koji prisvaja ovu razliku i kako se to zapravo događa?
Najlakše je ovo objasniti preko robe široke potrošnje. Dovoljno je zaći u bilo koju prodavnicu kućnih potrepština i videti da je sve, ali bukvalno sve, od baštenske kante pa do četke za klozetsku šolju, uvozno i da je sve to što je izloženo na prodaju dva do tri puta skuplje negu u SAD (a o Kini i da ne govorimo).
Pitanje: zašto su cene na svu robu u prodaji najmanje dva puta više? Odgovor: zato što je putinski režim potpuno ugušio domaću proizvodnju, a ova dvostruka razlika između srednjih cena u svetu i cena u Rusiji, ustvari je čista renta koju od ekonomije silom iznuđuju korupcioneri.
A sada, spustimo se niže, bliže k rudniku, da vidimo iz čega se sastoji niska plata rudara. Ruski se ugalj na svetskom tržištu prodaje kao i bilo koji drugi, po svetskim cenama. Da bi uopšte mogla da pristupi eksploataciji, kompanija „Evraz“ mora da opremi rudnik odgovarajućom opremom koja je po pravilu sva uvozna, tj. da, osim cene na vrednost same opreme, plati Putinovim činovnicima istu onu rentu koju im svi mi svakodnevno plaćamo kada kupujemo bicikl ili mobilni telefon.
Ali to još nije sve. Mi se kao kupci razlikujemo od kompanije „Evraz“ po tome što kompanija „Evraz“, obzirom da je učesnik aktivnog dela sistema, sebe ne isključuje iz procesa ubiranja rente. Nedavno je na primer, njen vlasnik Roman Abramovič kupio još jedan (ne znamo već koji po redu) skupoceni zamak u Nusdorfu u blizini Beča i što je još zanimljivije, tokom svoje poslednje posete Austriji, na verandi tog raskošnog doma bio je primećen lično Vladimir Vladimirovič Putin. To jest, samo dvadeset dana do katastrofe u rudniku „Raspadskaja“, V.V. Putin se smeškao s terase zamka kupljenog, veoma grubo govoreći, novcem nedoplaćenih rudara.
Ako je cena uglja na svetskom tržištu za sve jednaka, a vi kao vlasnik rudnika, osim što ste prinuđeni da plaćate reket činovnicima želite da kupite još i zamak u Nusdorfu, jedino na čemu možete da ostvarite bilo kakvu uštedu jesu plate rudara. Vi se trudite da im, koristeći se žestokom polugom norme, što manje platite za njihov rad, a rudari, da bi preživeli, pokrivaju mokrom krpom senzore na detektorima metana. A nakon toga, događa se eksplozija. I tu nema nikakve pomoći. Jedino što posle toga možete da izjavite je da su rudnik razorili neprijatelji, a ljude izveli na ulicu takođe neprijatelji.
Ustvari, to čime se ovoga trenutka rasterujući demonstrante i istovremeno dopuštajući birokratsko bezakonje bavi Putinova vlada, isto je što i prebacivanje mokre krpe na detektor metana.
Ежедневный Журнал, 17.05.2010.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 19.05.2010.
