Često se ističe kako centralna banka raspolaže dovoljnim rezervama da može da brani kurs ako se ukaže potreba. Kako sa tim stoje stvari – teorijski i empirijski?

Teorijski povećanje deviznih rezervi može da bude posledica suficita u razmeni sa inostranstvom, usled čega se taj suficit ili neki njegov deo drži u stranom novcu, što će reći u rezervi.

No, rezerve mogu da se povećavaju i usled priliva stranog novca uz postajanje ili čak povećavanje spoljnotrgovinskog deficita. Akumulacija rezervi tu može da služi kao način da se ne dozvoli preveliko širenje deficita. U prvom će slučaju kurs biti najverovatnije potcenjen, dok će u drugom biti precenjen, mada opet gomilanje rezervi ima za cilj da taj pritisak na kurs ublaži.

E sada, ukoliko je ovo drugo slučaj kao što jeste u Srbiji, tada se može reći da nema te rezerve koja će sprečiti depresijaciju kursa. Zašto? Zato što se isplati povući sav taj novac i zaraditi na neminovnoj devalvaciji. Tako da se intervencijama može usporiti taj proces, ali ne i zaustaviti sve dok se ne uravnoteži razmena sa inostranstvom. 

Empirijski, to se pokazalo kao tačno u praktično svim krizama kursa. Zemlje koje su branile kurs koji je bio precenjen, što se recimo vidi po upornom deficitu u spoljnoj trgovini, uglavnom su morale da odustanu od fiksnog ili stabilnog kursa pošto bi potrošile svoje devizne rezerve.

U tome, potpuno je nevažno da li je reč o razvijenoj ili nerazvijenoj ili, kako se to kaže, o jakoj ili slaboj privredi. Pritisak nisu uspele da izdrže ni švedska, a ni britanska privreda početkom devedesetih godina. Tako da se to ne događa samo Argentinama i Srbiji, koja sa tim ima dosta iskustva. Usled toga, depresijacija dinara nije nešto što zavisi od intervencija centralne banke, koliko god rezervi da je ona nagomilala.

 
Blic, 18.04.2012.

Peščanik.net, 18.04.2012.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija