Lakatoš i drugi protiv Srbije

Na prvoj godini Pravnog fakulteta na predavanjima ili vežbama iz predmeta Uvod u pravo profesori rado citiraju Aristotela koji je objasnio smisao pravosuđa u pet reči: Ići sudiji znači ići pravdi. Da bi se ovaj antički ideal ostvario neobično su važna stroga procesna pravila i garancije koje treba da zaštite pojedinca od teške ruke države i obezbede da pravda zaista i bude postignuta. Predmet koji je Srbija nedavno izgubila pred Evropskim sudom za ljudska prava (Lakatoš i drugi protiv Srbije) otkriva nam kako se ova maksima implementira u Srbiji. On nam omogućava da zavirimo u fantastičan svet srpskog pravosuđa i borbe protiv kriminala.

U onome što sledi pokušaću da opišem i analiziram povrede utvrđene od strane Evropskog suda, tj. povredu zabrane zlostavljanja i prava na slobodu i bezbednost. Podnosioci su se neuspešno žalili i na povredu pretpostavke nevinosti i prava na privatnost zbog objavljivanja njihovih fotografija od strane policije neposredno po hapšenju i odbijanja da uništi DNK uzorke ali je Evropski sud u ovom delu proglasio žalbe nedopuštenim zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih lekova.

Činjenice

Pet osoba iz Vojvodine uhapšeno je 6. novembra 2007. i sprovedeno u policijsku stanicu u Novom Sadu. Prva trojica podnosilaca su osumnjičeni za izvršenje niza krivičnih dela protiv imovine, pre svega razbojništava, dok se četvrtom i petom stavljao na teret pokušaj omogućavanja bekstva osumnjičenih. Peti podnosilac je istog dana pušten na slobodu.

Policija je navela da su se podnosioci opirali hapšenju i pokušali da pobegnu usled čega su pretrpeli određene telesne povrede (u izveštajima od 7. novembra 2007. su opisane telesne povrede). Petorica osumnjičenih su 8. novembra 2007. privedeni istražnom sudiji pred kojim su izjavili da ih je policija tukla prilikom lišenja slobode i kasnije u policijskoj stanici. Branilac podnosilaca je, uz odobrenje istražnog sudije, fotografisao njihove povrede. Četvrti podnosilac je nakon toga pušten na slobodu dok je prvoj trojici određen pritvor. Po nalogu istražnog sudije 13. novembra 2007. obavljen je medicinski pregled prvog, drugog i trećeg podnosioca i dokumentovane telesne povrede. Javni tužilac je 29. februara 2008. podigao optužnicu u kojoj je optužio prvu trojicu podnosilaca i još jedno lice za četrnaest razbojništava i tri pokušaja. Dodatno medicinsko veštačenje obavljeno 22. septembra 2008. isključilo je mogućnost da su opisane povrede nastale padom. Takođe, upoređivanjem fotografija od 8. novembra i nalaza lekara od 13. novembra 2007. utvrđeno je, inter alia, da su u nalazu od 13. novembra evidentirane neke dodatne povrede koje nisu vidljive na fotografijama od 8. novembra.

Prvi i drugi podnosilac osuđeni su 2009. na kaznu zatvora od 14 godina i 6 meseci dok je treći, usled toga što mu se stavio na teret i napad na službeno lice prilikom lišenja slobode, osuđen na 15 godina zatvora. Apelacioni sud je 1. marta 2011. godine ukinuo presude i naložio ponovno suđenje. Pritvor im je, međutim, produžen po istom osnovu kao i ranije. Konačno iste godine Viši sud u Novom Sadu je ponovo utvrdio krivicu i odredio iste kazne. Tom prilikom je naglasio da su njihove povrede zadobijene prilikom opiranja hapšenju i pokušaja bekstva od policije. Takođe je uzeo u obzir nalaz medicinske službe Okružnog zatvora u Novom Sadu koji je utvrdio da prilikom pregleda prvog i drugog podnosioca 9. novembra 2007. nisu zabeležene telesne povrede dok su kod trećeg podnosioca 12. novembra primećeni samo podlivi na leđima. Apelacioni sud je 2012. potvrdio ovu odluku. Konačno sva tri podnosioca su aktom državne milosti (Zakon o amnestiji) 28. decembra 2012. oslobođeni daljeg služenja kazne zatvora.

Presuda

Podnosioci su se žalili na povredu zabrane zlostavljanja u materijalnom (utvrđivanje da je do zlostavljanja zaista i došlo) i procesnom (da nadležne vlasti nisu sprovele delotvornu i temeljnu istragu o njihovim žalbama na zlostavljanje) aspektu. Takođe su istakli da im je zbog dugog trajanja pritvora povređeno pravo na slobodu.

Ovde treba imati u vidu da je primena sile prema licima koja se opiru hapšenju legalna i legitimna mera. Ipak, ni u takvim slučajevima policijski službenici ne mogu preterivati. Primena sile mora biti srazmerna otporu, tj. ne sme biti prekomerna. Tako, na primer, teške telesne povrede nanete od strane 3 naoružana policajca pod punom opremom za razbijanje demonstracija prilikom hapšenja 160 cm visokog i 60 kilograma teškog adolescenta koji je pružao otpor ukazuju da je došlo do prekomerne upotrebe sile. Ipak, sa primenom sile treba prestati čim je lice dovedeno pod kontrolu policije jer se nasilje, fizičko ili psihičko, prema bespomoćnom čoveku ne može opravdati ni u kom slučaju. Ova granica između savlađivanja otpora osumnjičenog kada je upotreba sile neophodna i opravdana i trenutka kada je lice savladano je često maglovita, odnosno teško je utvrditi kada i kako su povrede nastale. U svakom slučaju, državni organi prilikom primene sile treba da pokažu maksimalnu suzdržanost i preduzmu mere da se eventualno prekoračenje ovlašćenja otkrije i kazni.

U predmetu Lakatoš Republika Srbija se branila navodeći da su dokumentovane povrede nastale prilikom hapšenja osumnjičenih koji su se suprotstavljali i pokušavali da pobegnu te da je, prema tome, primena sile bila srazmerna i da ne predstavlja povredu zabrane zlostavljanja. Oni su takođe ukazivali na neke nedoslednosti u iskazima podnosioca

Ipak, ovu argumentaciju bilo je jednostavno pobiti prostim upoređivanjem povreda dokumenotvanih lekarskim pregledom 13. novembra 2007. a potvrđenih fotografijama sačinjenih 8. novembra iste godine i dodatnim medicinskim veštačenjem od 22. septembra 2008. i onih navedenih u izveštajima policijskih službenika od 7. novembra 2007. Naime, utvrđeno je da su povrede registrovane u policijskim izveštajima bile malobrojnije od kasnije dokumentovanih povreda. Prema tome, nadležne vlasti nisu bile u stanju da pruže uverljivo objašnjenje o tome kako su te nove ozlede nastale što je, prema dobro utvrđenoj praksi Evropskog suda, neizbežno dovelo do utvrđivanja povrede, tj. nečovečnog i ponižavajućeg postupanja prema prvom, drugom, trećem i četvrtom podnosiocu.

Slična situacija postoji i u pogledu tzv. procesnog aspekta zabrane zlostavljanja koji se odnosi na to da li su nadležne vlasti sprovele delotvornu i temeljnu istragu o žalbama na zlostavljanje podnosioca. Republika Srbija se i ovde branila argumentima koji su suprotni dobro ustanovljenoj praksi Evropskog suda. Naime Vlada je tvrdila da podnosioci nisu podneli pisane krivične prijave ili pisane zahteve istražnom sudiji da se zapisinik sa ročišta u kome su oni izneli žalbe dostavi nadležnom tužilaštvu. S druge strane, sasvim je dovoljno da se tvrdnje o zlostavljanju saopšte usmeno nadležnim organima, tj. u ovom slučaju istražnom sudiji ili tužiocu, koji zatim po službenoj dužnosti treba da ispitaju te navode. Evropski sud je takođe dodao da se od žrtava ne može očekivati da samostalno krivično gone policajce osumnjičene za zlostavljanje. On je zaključio sa navodom da i pored obaveze sprovođenja istrage predviđene Konvencijom i domaćim zakonima to nije učinjeno što je dovelo do povrede i procesnog aspekta člana 3 Evropske konvencije.

Konačno, Evropski sud je utvrdio i povredu prava na slobodu i bezbednost ličnosti zbog nerazumno dugog trajanja mere pritvora. Tri podnosioca predstavke su u pritvoru proveli više od 1 godine i 8 meseci uz obrazloženje da to zahteva ozbiljnost krivičnog dela i zaprećene kazne. Ovde do izražaja dolazi sklonost domaćih sudija da automatski donose odluke o produžetku pritvora nekritički ponavljajući argumente iznete u prethodnim odlukama. Standardi Evropskog suda nalažu sasvim suprotan pristup, tj. svakoj proveri postojanja osnova za produženje pritvora mora se pristupiti sa dužnom pažnjom. Takođe, validnost jednog osnova (npr. mogućnost uticaja na svedoke, uništenje dokaza itd.) slabi protekom vremena te ga je potrebno svaki put iznova dodatno obrazlagati. Na primer osnov da puštanje na slobodu može da dovede do uznemirenja javnosti treba uvek konkretno procenjivati prilikom svake odluke o produžetku pritvora. U ovom slučaju nadležni organi su produžavali pritvor jedanest puta ponavljajući isti osnov – ozbiljnost zaprećene kazne i prirodu krivičnog dela za koja se osobe terete. Evropski sud je ovakav pristup ocenio kao formalistički i primetio da moguće reagovanje javnosti na njihovo puštanje zapravo nikada nije ni razmatrano od strane suda.

Podnosiocioma je dodeljeno po 5.000 evra na ime nematerijalne štete i određeni iznos na ime troškova postupka.

Komentar

Maglovita sintagma koja se kao mantra ponavlja u Srbiji – „prihvatanje evropskih vrednosti ili standarda“ – ima prilično konkretno značenje u krivičnom postupku. Cilj ovih pravila jeste sprečavanje onoga što se u engleskom jeziku naziva miscariage of justice, tj. kažnjavanje nevinih ljudi ali i oslobađanje osoba koje su zaista izvršile krivična dela koja im se stavljanju na teret. Ovome treba dodati i očuvanje dostojanstva okrivljenih što bi samo po sebi trebalo da predstavlja vrednost. Traljavo obavljene istražne radnje, nespretno prikupljanje dokaza i naročito zasnivanje presude na iznuđenim priznanjima bacaju senku sumnje na pravičnost celokupnog sudskog postupka. Ovo u krajnjoj liniji dovodi do tzv. sistemskog deficita^[1] i gubitka poverenja u državne organe. Iako je jasno da sistemski deficit, ne samo u krivičnim postupcima, postoji u Srbiji, procenjivanje njegove razmere i mogućih posledica zahteva ozbiljno proučavanje.

Na našu žalost izgleda da nije dovoljno da predstavnici izvršne vlasti neprestano naglašavaju da im je prioritet borba protiv korupcije i kriminala. Nije dovoljno čak ni kada to zaista misle. Bez nezavisnog, obučenog i efikasnog pravosuđa nemoguće je ostvariti bilo kakve rezultate ma koliko glasni bili predstavnici izvršne vlasti.

Čini se da srpsko pravosuđe, tj. policija, tužilaštvo i sudovi nisu savladali osnovne lekcije i da se to odražava na kvalitet njihovog rada koji ne može da prođe proveru Evropskog suda. S druge strane, opšti je utisak da se u velikim, medijski dobro propraćenim postupcima ne pribegava ovakvim metodama. Ipak, većina krivičnih predmeta nije ove vrste i upravo se u kvalitetu rada na prosečnim slučajevima ogleda karakter srpskog pravosuđa. Izgleda da što je ranjivija društvena grupa kojoj osumnjičeni pripada to je veća verovatnoća da će prema njemu biti primenjena nedozvoljena sredstva. U tom smislu potpuno je nezamislivo da se, na primer, prema Miškoviću, imajući u vidu njegov društveni status i armiju advokata i savetnika, primene mere u cilju iznuđivanja priznanja. S druge strane, situacija je dijametralno različita kada je reč, na primer, o pripadniku romske manjine optuženom za neki oblik sitne krađe, koji je analfabeta i nema prijavljeno prebivalište. Ideal kome treba težiti je da obojica pomenutih imaju jednak položaj pred sudom. U stvari, što je manja razlika između ova dva hipotetička pola to je jedno društvo pravednije.

Po svemu sudeći neuralgična tačka u domaćim krivičnim postupcima je trenutak kada okrivljeni pred sudom izjavi da je bio zlostavljan. Ne postoji jasna procedura kako u takvom slučaju sudija treba da postupi, odnosno koje radnje treba da preduzme. U ovom slučaju sudija je dozvolio fotografisanje i naložio obavljanje medicinskog pregleda, ali se na žalost na tome stalo. Izostale su najvažnije radnje koje su morale da uslede: izdvajanje dokaza pribavljenih zlostavljanjem, zatim vođenje odvojenog krivičnog postupka protiv počinilaca i, ukoliko se utvrdi krivica, njihovo adekvatno kažnjavanje. U predmetu Stanimirović protiv Srbije, domaći sud je u svojoj odluci čak utvrdio da je okrivljeni bio zlostavljan, ali postupak protiv zlostavljača nije usledio.

Nije verovatno da su sudije i drugi državni organi u većini ovakvih slučajeva zaista korumpirani. Pre će biti da oni – s obzirom na to da su ubeđeni da je to lice krivo – zanemarivanjem jasnih znakova da je ono bilo zlostavljano od strane policije pokušavaju da daju svoj doprinos borbi protiv kriminala. Ironično je da na taj način, podrivajući temelje pravne države, čine upravo suprotno.

Iako se Evropski sud time nije posebno bavio, primetna je razlika u nalazima lekara prilikom pregleda sprovedenog na zahtev istražnog sudije 13. novembra 2007. i pregleda po prijemu u Okružni zatvor u Novom Sadu sprovedenih 9. odnosno 12. novembra 2007. Naime, zatvorski lekar je utvrdio 9. novembra da prvi podnosilac nema povreda dok drugi pati od uznemirenosti i 12. novembra da treći podnosilac ima samo podlive na leđima. S druge strane lekarskim pregledom od 13. novembra su utvđene brojne povrede sve trojice. Ova razlika otvara pitanje nepristrasnosti i integriteta zatvorskih lekara. Oni se naime nalaze u nezavidnom položaju, deo su sistema za izvršenje krivičnih sankcija a treba istovremeno da budu jedan od osnovnih garanta prava lica lišenih slobode, tj. da dokumentuju evenutalne povrede, daju mišljenje o tome da li su mogle nastati na način koji navodi zatvorenik i potom celokupan izveštaj dostave nadležnim organima. Drugim rečima, njihov rad je presudan za otkrivanje zlostavljanja i kažnjavanje počinilaca koji nekada mogu biti njihove kolege, možda i prijatelji, koji rade u istom kolektivu.

Na kraju, možemo se samo nadati da se neko u pravosuđu sistematski bavi analiziranjem prakse Evropskog suda i formulisanjem preporuka za izmenu propisa i programa obuke za sudije, tužioce i policajce. Takođe se možemo nadati da neko štampa makar presude protiv Srbije i dostavlja ih svim sudijama, tužiocima i policajcima. Konačno, možemo se nadati da sudije, tužioci i policajci nađu vremena da pročitaju te presude, izvuku relevantne pouke i primene ih u svom radu.

Na ovaj scenario pesimist bi rekao: Previše se nadate; dok bi optimist odgovorio: Nada umire poslednja.

Peščanik.net, 26.03.2014.

EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI