Petnaest godina je prošlo od kada sam prvi put posetio bivši nemački koncentracioni logor Bergen-Belzen. U tom su zloglasnom mestu umrle i zajedno sahranjene Ana Frank i njena starija sestra Margo. Povod je bio obeležavanje pedesetogodišnjice oslobođenja logora. Sećam se, bio je to tada jedan veliki memorijalni kompleks uređen kao groblje, a pre tri godine su na tom istom mestu izgrađeni još muzej i istraživački centar. Odlučio sam da se ponovo tuda uputim.

U ovom tipičnom koncentracionom logoru, smeštenom negde na pola puta između Hanovera i Hamburga, tokom rata je život tragično izgubilo 72 hiljade ljudi. U samom početku, godine 1941, prve žrtve su bili sovjetski ratni zarobljenici, sledeći su bili Romi, zatim homoseksualci, a pred kraj rata, ovamo su dovođeni i jevreji iz cele Evrope. Ratne zarobljenike, njih 20 hiljada, tokom 1941. prosto su dovozili, i tu, takereći nasred pustog polja, ostavljali da se sami snalaze. Već do proleća 1942, u zemunicama koje su ovi nesrećnici u borbi za goli život sami iskopali, od gladi i bolesti je umrlo više od 14 hiljada ljudi. Mrtve su sahranjivali na obližnjem groblju Hersten, u početku pojedinačno, a kasnije u zajedničke grobnice.

Od 1943, sa zadatkom da na tom mestu izgrade logor smrti, ova je teritorija bila dodeljena SS-ovcima. Do kraja rata je tu umrlo 19.580 zarobljenika. U bližoj okolini su bila smeštena još dva logora, Erbke i Vicendorf, i u njima je našlo smrt još najmanje 30 hiljada naših vojnika i oficira.

Ovde se danas prema svim grobljima veoma brižno odnose i to je tako na čitavoj teritoriji Nemačke. I ne samo da se brinu (u Nemačkoj postoji posebno udruženje „Nemački narodni savez za brigu o vojnim grobovima“), nego se još trude da i mlade uključe u istorijsko sećanje i da ih tako vaspitavaju u duhu antimilitarizma i antinacizma. U Bergen-Belzenu sam naprimer imao priliku da vidim kako je organizovan pedagoški projekat „Mi pišemo vaša imena“, inače započet 2007. i namenjen đacima iz obližnjih škola. Svaki učenik uzima na sebe obavezu da što detaljnije izuči biografiju nekog od ratnih zarobljenika palog kao žrtva ovog zloglasnog logora, zatim sam, svojim rukama izrađuje glinenu pločicu s njegovim imenom i ličnim podacima, da bi na kraju, svi zajedno, svoje rukotvorine svečano postavili na zemljani nasip koji okružuje groblje.

Neki će reći da je to nepravedna kazna kojom se nedužni mladi Nemci danas kažnjavaju za grehe koje su nekad davno počinili njihovi pradedovi? Ali to nije tako. Reč je o nečem sasvim dugom. Nije reč o nikakvoj kazni ili nadoknadi za nekad učinjene grehe. Reč je o svesnom i duboko moralnom odnosu prema svojoj istoriji, odnosu koji nema za cilj da vaspitava patološke neznalice, gorde razmetljivce i uobražene prostake. Cilj je vaspitavaje građana koji će biti ne samo obični posetioci muzeja, ne zadrti navijači za „naše“, ne „sinovi uprazno proćerdanih sudbina svojih očeva“ i čak ne ni idilični rodoljubi kojima je „ljubav prema svojim zgarištima i otadžbinskim grobovima“ od svega najvažnija. Jer ako se tako budu vaspitavali, oni zapravo i neće postati građani. Postaće samo podanici, ili, što je još banalnije, puko stanovništvo. Za razliku od prostog podanika, građanin je suočen s odgovornošću za sve što se u prošlosti događalo s državom u kojoj je rođen,  jer ispunjavajući sveti otadžbinski zavet svojih predaka, on istovremeno neuklonjivo stoji i iza svih grešaka koje su oni počinili.

Kada su mi zaposleni u muzeju pokazali memorijalni registar u kome se vode dosijei kroz koje se s pažnjom prati i beleži sudbina svakog od preživelih ratni zarobljenika ponaosob, duboko sam bio potresen i nemalo iznenađen. Jer Nemcima su imena sahranjenih sovjetskih ratnih zarobljenika na groblju Hersten, sve do 1991. bila nepoznata. Tek nakon raspada SSSR-a, u jednom od arhiva u blizini Moskve, pronađena je kartoteka s imenima naših zarobljenika.

Naša država nikada nije imala dovoljno vremena da se bavi poginulima za stvar otadžbine, a još manje ako su kojim slučajem bili u zarobljeništvu. Doduše, bar što se državne brige tiče, ni oni što su preživeli nisu mnogo bolje prošli.

Nekoliko puta sam već pisao o ličnom i kolektivnom patriotizmu, o katastrofalnom nedostatku bilo kakve individualnosti kod nas, o zaista preteranim količinama opštih pojmova i, čak ne dovodeći u suprotnost dve pomenute kategorije, time ilustrovao ovu već sasvim očiglednu izvitoperenost. Smatram da je opšti deficit ličnih priča, a s njima zajedno i svega što je izrazito individualno, kao što su naprimer lične misli i postupci, lična odgovornost i sloboda, baš to što je kod nas još odavno omogućilo, a i danas neprestano potpomaže, nekažnjivost države, apatiju u društvu, lakoću s kojom se u našoj zemlji vrše zločinačke manipulacije, političku i socijalnu dezorijentaciju i gubitak, ili tačnije, nedosezanje sopstvenog dostojanstva.

Dokle god se ne osmelimo da, makar i s velikim zakašnjenjem, izgovorimo istinu o svojoj prošlosti, dotle nećemo moći da našu, istorijskim fobijama i maničnom zanosenošću zakrčenu podsvest oslobodimo, i da tako izmenimo „predodređenu“ nam budućnost. Pri tome se mora imati u vidu da je istorijska istina lako kvarljiva stvar i da se, baš kao i mnogi prestupi, samo po svežim tragovima da proslediti. Vremenom svedoci odlaze, a umesto živog predanja očevidaca, ostaju nam samo nagađanja i interpretacije.

Paradoksalno je, no ostaje činjenica da nam je stvarno neophodna jedna „grupna seansa“ ovakve istorijske psihoanalize i da nam samo pametna i strpljiva vlast u tome može pomoći. U protivnom slučaju, ono što nas najverovatnije čeka je svenarodno besnilo i trajna sklonost ka neobuzdanom izgredništvu.

 
Anatolij Berštejn, Ежедневный Журнал, 13.08.2010.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 25.08.2010.