Preksinoć kad se vratih iz Novoga Sada, u kasne sate, posle snimanja Peščanika, mnogo sveta, ljudi stoje dva sata, baš hoće da čuju, da znaju, da razgovaraju, da budu jedni sa drugima, „suočavam“ se sa knjigom Dejana Novačića „Emigrantski kuvar”. To je onaj autor čiji je raniji priručnik bio „Jugoslavija za ponavljače”, pa sam se setila i priručnika „Sto i jedan način prelaženja Berlinskog zida”, ili priručnika „Sve što ne znate o seksu, a ne usuđujete se da pitate”, i redom. Dakle, „Sve što ste oduvek hteli da znate o jugoslovenskoj kuhinji, ali nemate više koga da pitate”.

U stvari ima veze sa Peščanikom, ima veze sa publikom, čitavih dve stotine ljudi koji su stali u mali prostor, baš kao što i stojimo u malom prostoru, stiskamo se po raznim prilikama, željni i žudni nekog katarzičnog događaja, odnosno željni nekakve empatije.

U iščekivanju nove ideje, ili novog jezika, novog imenovanja stvari, u potrazi za smislom, za motivacijom, za akcijom, za izlaskom iz neke pasivne i mrtvozorne situacije, situacije nemoći. Zanimljivo je kako se odricanje pretvara u zaricanje, kako se odbitak od pristajanja na sve, pretvara u afirmaciju tog našeg jedinog života, kako se mržnja dokida, kako otklon od nasilja, bahatosti i brutalnosti, pa, eto, rađa neki trenutni mir.

Bude, u stvari, nekako kao na koncertu, kao na nekom muzičkom, rekli bi, sešnu, u kome se nešto dodaje, a ne oduzima. E, zamislite kako bi to bilo kada bi tako bilo i u sportu.

U krajnjoj konsekvenci, pored svih puteva i pravaca, reč je u Novom Sadu bila o Evropi i o nama. Na stranu to što pod Evropom veoma često podrazumevamo svet, i ne samo mi. Međutim, tu je i jedan ne „uslov“ (krajnje je vreme da iz upotrebe izađu termini kao što su „izručivanje“, „kreditne linije“, „implementacije“ i ostali po svaku ideju i imenovanje stvari kompromitujući i pasivizirajući rečnik), već je u pitanju logika „pridruživanja“, ili ono što je Boris Dežulović nazvao „zahtevom za integracijama, posle tolikog rada na dezintegracijama“, a to su „naši susedi“.

Knjiga „Emigrantski kuvar” u tom smislu veoma je medikamentna, ona je zdrava, to je knjiga uprkos svim navedenim kuvarskim svinjarijama, knjiga zdrave hrane. Zdrava, pogotovu što dolazi iz emigracije. Ima ljudi koji od velikog bola postanu dobri, ti su znatno ređi od onih koji postanu zli, ima žrtava koje su daleko milostivije i sklonije oprostu od onih koji su u foteljama sve smislili, ima ljudi koji odu i ne vole „svoje“ mrzeći „druge“, ljudi čije sećanje nije ogorčeno, već je ispunjeno radošću. I to nekako pored cinizma i ironije. Nije mala stvar.

I nije čudo, već je veoma tačno što predgovor za „Emigrantski kuvar” Dejana Novačića piše Ivan Tasovac: „Ljubav prema pihtijama dolazi sa godinama“, jer Tasovac je upravo obrnuto od onoga što je Mihiz zvao „Čitaj, čitaj da vidiš kako izgleda kada budala hvali“, jer Tasovac koncertrira, tako surovo, žestoko, a tako empatijski, bespoštedno, ne inadžijski, već prkosno. Evo kako muzicira za Kuvar, nema „godina koje su pojeli skakavci“, jer je ta žalopojka svojstvena onima koji kod Pekića nisu našli samo to, već „uspomene na godine tokom kojih na vas nisu potezali hekler zato što ste pušili skopski ’vardar’, hrvatsku ’opatiju’, slovenački ’57’ ili sarajevsku ’drinu’. Na vreme kada je jedino mesto gde je zaista bilo ’zabranjeno pušenje’ bila ’top lista nadrealista’, na istorijski treptaj kada se samo nazirao sukob između ’vegete’ i ’začina C’, a pre istorijske pobede bensedina.“

Pa kaže: „Ova duhovita knjiga je teško prevodiva na bilo koji jezik sem jugoslovenskog. A to vam je mrtav jezik. Kao i latinski. Sva sreća da smo bar mi živi. I, ako ništa drugo, da još umemo da čitamo.“

A evo recepta Dejana Novačića koji sam shodno situaciji odabrala za danas, za evropske integracije, i za jelo.


Leba i masti

Jugosloveni nisu izmislili sendviče, ali su ih prilagodili svojim mogućnostima.

U stara vremena, pre nego sto je Džejmi Oliver počeo da gnjavi o zdravoj ishrani školske dece, jugoslovenski pioniri tamanili su leba i masti ko termiti stilski nameštaj. Višak masnoće u to vreme nije predstavljao problem jer su tadašnja deca, za razliku od ove današnje, po ceo dan divljala napolju. Kad bi se već umorila i ožednela, deca bi otišla do najbliže kuće da se napiju vode, a dežurna mama, baka ili tetka bi im uvalila po krišku leba i masti. Deca bi viknula ’hvala’ i zbrisala napolje.

Pionirski sendvič „Les Miserables“

Sastojci:

– 1 kriška hleba

– Mast

– Aleva paprika

– So.

 
Danas, 09.12.2009.

Peščanik.net, 09.12.2009.

Leave a Reply