To da s proleća, negde oko Blagovesti, odjekne neobični glas te inače lepe ptice učinilo je svoje: legende se vezuju za njenu pojavu, iako ozbiljni ornitolozi sumnjaju u sve to, vezano za pticu koja navodno drugim pticama podmeće jaje u gnezdo. U ravni metafore o kukavici stvari stoje mnogo jednostavnije. Kada dođe njihovo vreme, a u Srbiji danas je vreme kukavica, kukavice hoće mesto heroja, iako su u svoje vreme bile sve drugo nego heroji. U novijoj istoriji Srbije, kao i u brojnim zemljama Evrope, u istoriografiji su upravo kukavice dočekale svoje vreme i bave se poslom istorijskog revizionizma. Izgleda da je na nešto slično mislio i ruski ambasador u Beogradu  A. Konuzin, koji se 9. maja oglasio u našoj javnosti: “Digli su glavu oni koji su nam pucali u leđa”, kaže ambasador, a citirane reči su stavljene u naslov.

Za sve ovo njegova ekselencija A. Konuzin zaslužuje pohvalu, ali u celoj “priči” ima i onoga što mu otvoreno prigovaramo. Tačno je to da svuda u Evropi, u Srbiji Rusiji posebno, dižu glavu oni koji traže nekakvu “istinu” o borbi protiv fašizma. To je nekakva nova, do sada nečuvena istina, a zapravo to kukavica opet podmeće svoje jaje i čeka da se iz njega izlegne ptičica. Od toga – to naglašavamo – nema ništa: izleći će se ptice izdaje, koje su zaista u vreme poslednjeg svetskog rata pucale u leđa antifašistima. Dobro je ambasador A. Konuzin pobrojao saveznike i posvedočio o manjku pamćenja koje antifašistima dugujemo. Neke je zaboravio – recimo jugoslovenske partizane, čiji doprinos nije bio mali u slamanju Hitlerove politike kontinentalne hegemonije i totalitarne dominacije. I tu započinje drugi deo “priče” o čemu govori i ovoj zapis.

Ako je jasno zbog čega u zemljama s manjom antifašističkom tradicijom kukavice dižu glavu – i postoje fašisti – nije nikako jasno zbog čega u takvim zemljama kakve su Rusija i Jugoslavija bujaju prononsirane fašističke grupe i organizacije, koje ne samo da “dižu glavu” i nakon više od pola veka od sloma fašizma, već otvoreno dominiraju u javnom životu, javno izlažu svoja programska fašistička načela i bukvalno prelaze s reči na dela. To je ambasador A. Konuzin zaboravio da objasni. U Rusiji danas javno deluju fašističke partije i udruženja u okviru Ruske crkve i van nje, koje svoje namere ne kriju. Oni bukvalno programski koriste Hitlerove slogane o Rusiji koja pripada samo Rusima, koja mora dominirati  Evropom. Oživeli su i takozvani ideolozi “ruske ideje”, koji su za vreme poslednjeg svetskog rata s Hitlerom pokušavali da istorijski inkarniraju dominaciju takve vrste. Trezveni ruski naučnici davno su objasnili da u tim neoslovenofilskim “idejama” nema ničeg vrednog, jer je to buncanje i papagajsko ponavljanje imperijalnih ideja kojima je F.M. Dostojevski dobrano “začinio” svoje, inače umetnički vredno delo. O tome ambasador nije govorio, a još manje je govorio o nečem sasvim konkretnom: ako su ruski “naši” – tako se zvanično zovu – neka vrsta Putinove partijske milicije koja provocira nerede, odakle to da i kod nas deluju nekakvi “naši”. Imamo dakle ruske i naše “naše” i rezultati se vide od Aranđelovca do Pančeva. I svugde u Srbiji. Tako je nekako vekovima i bilo – iz zemlje “nedozrelih ideja”, kako je govorio poznati srpski književni kritičar Lj. Nedić, dolaze nam fašističke, a ne antifašističke ideje. U tome prednjače crkveni velikodostojnici u SPC i u krugovima oko nje. Onaj ko poznaje ideologiju “Dveri” i sličnih grupacija zna o čemu se radi, jer D. Ljotić nije sigurno neki veliki mislilac, a danas ga plaćena partijska pera komitetskih ideologa oglašavaju za čoveka koji je bio na pravom putu.

Mogao je – a nije to učinio – ambasador Rusije i o tome nešto da kaže.

Istoga dana kada je on objavio ovaj apel i položio venac na grobove ruskih i naših boraca palih u borbi protiv fašizma, u sabornoj crkvi u Beogradu odslužen je parastos M. Nediću i D. Ljotiću. Pravo na pomen ima svako, ali ovo je bio javni politički čin. Rekao je ambasador koju o deficitu pamćenja i pijeteta prema palima, ali je i sam mnogo toga zaboravio. Možda se ambasador može pozivati na to mu nije bio cilj da izlaže istoriju svetskog rata, ali ostaje gorak ukus u ustima od ovakvih zaborava. Kažu da u Srbiji nema fašizma i da je besmisleno o tome govoriti – i zakon donositi.

Dobro bi bilo da je tako, ali tako nije i sasvim je drugačije na ulicama i u publicistici.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 20.05.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.