Ono o čemu govori gospođa Delević pominjući daleku 1963. i generala De Gola nećemo previše komentarisati, iako bi trebalo – odlično je.

Ona to čini razumno i ističe ono što nama na Balkanu nedostaje. Godinama smo zasuti napisima o De Golu i to iz pera političara i velikana naše duhovne elite, iako u Srbiji danas jedva da nečeg sličnog i imamo. Nas muči neka nostalgija i uvek se pojača kada čitamo sve to o De Golu i povelji iz 1963. Ko sve nije pisao o De Golu i ko se sve nije preporučivao da bude srpski De Gol. Jedni i danas ponavljaju da je to bio Čiča Draža M. a drugi su još uporniji stavljajući sebe na spomenik državniku kakvog imali nismo. To je druga i tužna priča i sasvim neozbiljna. Naravno, ne isključujemo mogućnost da se jednog dana pojavi i neki srpski De Gol, ali ovi do sada su karikature i to bedne.

Vratimo se stoga našoj nostalgiji i našim davnim danima dok smo još bili dečaci i nešto kasnije studenti.

Nije onda bilo lako doći do francuskih knjiga, a novine smo nabavljali na danas neshvatljiv način – u francuskoj čitaonici nekako pod rukom ili ih prosto ukrademo. Srećom, imali smo jednog školskog drugara, Zorana S, koji davno već nije među živima. Bio je neobičan sa svojom kravatom i crnim odelom i po najvećoj vrućini, a kravata je bila sa diskretno naslikanim obrenovićevskim grbom. Pušio je mnogo i slavio je sv. Andriju Prvozvanog u ulici cara Nikole kod kafane “Kikevac”… i ulice i kafane davno nema. On nas je opčinjavao De Golom i niko nije znao odakle mu sve to. Jednog dana je bio još veći čudak i pozvao nas je na slavu. Imao je gramofon, neki stari, sa onom trubom nekakvom – to je tada bilo retko – i pustio nam je govor generala De Gola, ploča je škripala, ali smo čuli. Negde je on to snimio na ploči. Ponavljali smo ono generalovo obraćanje iz Londona preko radija, onaj govor od 18. juna. Morali smo tačno da izgovaramo ono obraćanje da je reč o časti i otadžbini, i ono da je izgubljena jedna bitka, ali nije rat. Opčinio nas je Zoran i počeli smo da nabavljamo knjige o Generalu, u palanci i čaršiji su nam govorili da smo zanesenjaci i da je general diktator. Bilo je to ono oko Alžira i pomoći koja je tajno dostavljana brodovima alžirskim pobunjenicima. Zvaničnici nisu voleli De Gola, a ni on njih, ali je muka bila sa takozvanom elitom u kojoj su neki govorili za sebe da su disidenti – to je govorio i D. Ćosić i to on govori i danas. Jedan je slovio za velikog disidenta i kasnije je postao član slavne SANU. Taj je protiv nas lično kasnije napisao čitavu knjigu i objavio je. U novinama nas je lično napadao da se divimo Generalu koji je za njega bio diktator. Zoran je za njih govorio da su ološ i da će mnogo zla Srbiji doneti – nismo mu sve verovali. No, mi odosmo daleko sa svojim sećanjima, ali to ide s godinama. Ti potonji akademci nisu znali inače da izgovore nijednim jezikom stranim ni reč disidenti, niti su znali šta je to. A tek kada se ono oko Alžira bilo grozno zakuvalo, onda su isečci iz novina koje nam je Zoran nabavljao bili dragocenosti. Sve smo znali, ali ništa nismo mogli.

I ovi sada iz dana u dan govore o nekom srpskom De Golu, kandidatima se broja ne zna – i svi bi na spomenik.

Kakav De Gol ovde, gde su vodili krvave osvajačke ratove koliko juče, i gde danas ne znamo šta ćemo i kuda ćemo. Oni koji su vodili te ratove sada bi pravo na postolje spomenika, sa čizmama De Gola, a do juče su nosili prave vojničke čizme. I Dačić i gospodar Vučić i ko sve ne, sanjaju o De Golu i nikada se ne zna – ovde na Balkanu ništa nije izvesno. Sećanja su sećanja, ali i u svojim i u tuđim sećanjima trajemo u ovoj sumornoj svekodnevici srpskoj. A vojvoda Toma N. muku muči sa svojom Platformom, jer više i sam nije siguran šta u njoj piše. Svi pišu i svi dopisuju, jer svi hoće u istoriju ili na spomenik. Postolje je već tu, skinuli su heroje i stavili kukavice, a staviće i izdajnike. A naši Naši sa ruskim Našima rade svoj posao i ruše spomenike da bi seli na prestolje. Sa trobojkom i natpisom samo na ćirilici. Lepa je ćirilica, ali je njihova ludost nakazna. A u Nišu slave godišnjici Milanskog edikta i neki vladika poručuje kako sada u Srbiji imamo i legendarnu simfoniju između trona i oltara. Kažu neki hroničari da je general De Gol uvek naređivao svom pilotu da na putovanjima zaobiđe Balkan – ne znamo koliko je to tačno, ali nije isključeno.

U Srbiji nema nikog – ili skoro nikog – da kaže Našima da su jednostavno njihovi. Režimski, hoćemo reći.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.01.2013.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)