Lepše je sa Volterom

iscepani plakati na kojima se vidi lik Boška Obradovića

Foto: Predrag Trokicić

Umalo nisam poverovao domaćem uzurpatoru i ugroženim članicama njegove stranke da našim ulicama haraju fašističke bande predvođene ljotićevcem Boškom Obradovićem, predsednikom Dveri. Nakon prvog, obnovljenog izdanja Utiska nedelje, dileme su nestale. Obradović je u emisiji sebe predstavio kao rodoljuba i tradicionalistu ili, prema oceni jednog od sagovornika, on je desničar i srpski nacionalista – a za takve političare mora biti mesta i u okviru (budućeg) demokratskog poretka. Lestvica vrednosti podignuta je nakon toga još više. Jer kada se Dveri budu pitale i odlučivale, u političkom životu će biti ustoličeno Volterovo načelo „biću spreman da dam svoj život da imate pravo na vaše drugačije mišljenje“, rekao je viteški Obradović, koji se u poslednje vreme više puta pozivao na ovog francuskog prosvetitelja. Na pitanje sagovornika ko će u Srbiji pobediti, Volter ili Veber, Obradović je, ostajući dosledan svojim idejnim korenima, odgovorio: vladika Nikolaj Velimirović i Sveti Sava.

Čemu onda služi prepričani Volter, kada je prave vredosti za Srbe uspostavio još Sveti Sava? Da bi se na desnom polu političkog spektra uvažili stavovi neistomišljenika? Ne sasvim.

Osim legitimnog pozicioniranja u slobodnom delu javnosti, Volterovo načelo se priziva da bi desnica sebi obezbedila ničim ograničenu slobodu govora, istovremeno se pozivajući na kvazidemokratska načela. Primera je bilo i u emisiji. Ako budu u prilici, pripadnici Dveri neće dozvoliti paradu ponosa (pravo na javno okupljanje LGBT+ građana) ili bi to pitanje rešili na referendumu. Pa kako građani većinski odluče, neka tako i bude. Ne znam da li je domaći uzurpator gledao emisiju, ali se bojim da mu je predložena odlična ideja. Uzurpator bi mogao organizovati referendumsko glasanje u vezi sa pravom opozicije i građana da javno protestuju ili referendum o višestranačju. U slučaju uspeha glasanja u medijima bi osvanuli naslovi: Građani demokratski odlučili, neće opoziciju na ulicama! – Narod ogromnom većinom ukinuo političke stranke – Vučić konačno nasamo sa građanima.

Politička nekorektnost patriotskih intelektualaca, desnih grupa i nekadašnje velike SRS odnosila se pre svega na veličanje Ratka Mladića i Radovana Karadžića, umanjivanje zločina srpske strane, negiranje genocida na području bivše SFRJ i nepriznavanje presuda „antisrpskog“ suda u Hagu. Njihovo shvatanje slobode govora sastojalo se u sledećem: Nije muški ćutati o srpskom heroju Ratku Mladiću.

Dveri su takođe deo takvih političkih tokova, ali su sebi stavile u zadatak i rehabilitaciju patriotizma (nacionalizma, ili rodoljublja), kompromitovanog od strane Miloševića i Šešelja. „Šta je loše u tome što se zalažemo za patriotizam? Po čemu je to lošije od onoga što postoji u Americi, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Izraelu? Dozvolite da i mi budemo patriote i branimo svoje nacionalne interese bar onoliko koliko je to drugima dozvoljeno. Koliko je patriotizma dozvoljeno njima, neka bude dozvoljeno i nama“, izjavio je Obradović u nedavnom intervjuu za nedeljnik Vreme. Patriotizam je normalna pojava svuda u svetu i zaista, što bi sada neko problematizovao baš patriotizam u Srbiji, pita se Obradović.

Srpski patriotizam – onaj patentiran krajem prošlog veka – nije ograničen na patriju Srbiju. On se prostire na Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu (uže RS) i Crnu Goru (da pomenemo bar one države koje su zaokružile svoju državnost i međunarodno priznanje). Na proslavi 20 godina Dveri, Obradović je opisao političku geografiju svog patriotizma: „I znаm dа nisаm Srbin аko zаborаvim Kosovo i Metohiju, Republiku Srpsku Krаjinu, Republiku Srpsku, Crnu Goru i svаkog Srbinа koji živi vаn grаnicа Srbije, а posebno širom rаsejаnjа“. Ovako interpretiran, srpski patriotizam je još uvek bez otadžbine, jer mu postojeća nije dovoljna.

Rečeno je tada i da su Dveri sledbenici „Sаvinog Zаkonoprаvilа, Lаzаrevog kosovskog opredeljenjа, Njegoševe poezije slobode, Kаrаđorđevog i Drаžinog ustаničkog duhа, srpskog stаnovištа Milošа Crnjаnskog, Nikolаjevog Svečovekа“. Nijedna od pobrojanih ličnosti nije Obradoviću od pomoći kada pred kritičkom javnošću garantuje svoju privrženost demokratiji i pluralizmu. Neophodno je pozvati se na Voltera, njegovo načelo tolerancije i na intelektualnu tradiciju do koje nikada nije držao. Ko će ga znati, možda i Volterovo ime jednom bude upisano na listu dverjanskih preteča. Nadam se da bismo u tom slučaju bili pošteđeni bar ostvarenja totaliteta „srpskog stanovišta“.

Peščanik.net, 10.04.2019.