Kad „upeče zvezda“ svi javni problemi dobiju nekakav šašav izgled, pa i oni najkrupniji. Na primer, protekle sedmice je Fiskalni savet „povisio“ potrebnu giljotinu za plate i penzije sa 10 na 15 odsto, navodno zato što je procenio da će budžetski deficit dostići 2,6 milijarde evra, pa se mora „rezati“ više nego što se mislilo pre nekoliko meseci, kako bi se budžetski deficit održao u podnošljivom okviru i kako bi se učinio neophodan korak u pravcu ostvarenja strategije fiskalne konsolidacije.
Uzgred budi rečeno, od toliko stručnog tela očekivao sam više, a ne „okruglu“ računicu, to jest otkud to da se sa ovom pretnjom skače sa 10 na 15 odsto, a ne sa, na primer, 8,2 na 14,8 odsto. Ili, zašto se gađaju penzije i plate istim procentom. Evo, ja predlažem da se penzije ne smanjuju (pošto sam penzioner), a da se plate u javnom sektoru smanje za 50 odsto (to jest za onoliko koliko kaže računar). Ti ljudi koji još rade, što bi trebalo da znači da su „pri snazi“, možda se mogu bolje snaći u nekoj „prolaznoj oskudici“ od dve godine od onih koji su „u mirovini“ i broje poslednje dane i koji verovatno neće doživeti da Srbija izađe na zelenu granu.
Istina, stručnjaci Fiskalnog saveta (i ne samo oni) kažu da su penzije neodgovorno povećane 2008. godine (da bi Demokratska stranka nekako sastavila vladu sa SPS-om i PUPS-om), pa je otuda nužna njihova korekcija naniže. Kao da plate u javnom sektoru nisu „neodgovorno“, to jest mimo „državne produktivnosti“, povećavane svih proteklih godina. Da su plate nastavnika, lekara, policajaca, oficira, poslanika i drugih, posle 2000. godine, povećavane u skladu sa državnim mogućnostima, te da se tako izbegavalo zaduživanje države, samo u poslednjih 6 godina uštedelo bi se preko 7 milijardi evra, koliko smo platili za kamate (kako kaže premijer Vučić). Problem je samo u tome što bi Srbija bila u mnogo „kamenijem dobu“ od ovog koje sada živimo.
Uostalom, od 1881. godine naovamo, Srbija nikad nije živela samo od svoga rada i uvek se obilato zaduživala isključivo na Zapadu, dok je politička elita istovremeno pričala bajke o Rusiji. A da nije bilo tih zajmova, Srbija ne bi mogla da krene ni u Balkanske ratove, a mi bismo spavali na ponjavama, dok bi knjaz delio pravdu u hladovini doksata svoje kuće uz jutarnju rakiju i uz bučnu podršku svojih opakih momaka.
Argentinsko selektivno, tehničko bankrotstvo (bar se ja nadam da će biti samo „tehničko“) prošle sedmice, sedmo po redu, a drugo u poslednjih 12 godina, nekako je palo baš zgodno za smanjivanje straha od državnog bankrotstva Srbije, koji se raširio posle grčkog slučaja – jer i ono u ovo letnje doba ima šašavu dimenziju. Naime, našoj pameti je neobično što je to državno bankrotstvo izazvao jedan federalni sudija u SAD, presuđujući na štetu Argentine njen spor sa poveriocima „lešinarima“, koji su jeftino pokupovali argentinske državne obveznice, a sada ne prihvataju da se one isplate ispod nominale (što je prihvatilo preko 90 odsto drugih poverilaca). Zanimljivo, prvi efekat je da su cene akcija u Buenos Airesu skočile, a uslovi pod kojim Argentina može dalje da se zadužuje su poboljšani, jer se ipak očekuje kompromis između dužnika i „lešinara“ – u izvesnu (nešto manju od tražene) korist „lešinara“, naravno (jer i oni moraju od nečega da žive). Istina, srpski resursi su daleko manji od argentinskih, što nikako ne bi trebalo zaboraviti (ali su i dugovi manji).
Iz niza drugih pomalo šašavih epizoda koje se rađaju u tekućoj sparini, moram da izdvojim još jednu. Meni je, naime, šašavo da predsednica UNS-a i glavna urednica „Politike“ Ljiljana Smajlović i dalje istrajava na tezi da u medijske zakone treba uvesti obavezu sastavljanja spiskova listova „koji su finansirani iz budžeta evropskih i drugih.
Novi magazin, 08.08.2014.
Peščanik.net, 08.08.2014.
