Zašto je sve manje posla? Zato što nema ulaganja. Ona bi trebalo da dođu iz domaće i još više strane štednje. A trebalo bi da podstiču izvoz, jer to povećava produktivnost i obezbeđuje vraćanje dugova. To bi se moglo nazvati neoklasničnim modelom rasta. Uz njega ide i liberalan privedni sistem i privredna politika kako bi se upravo obezbedila ulaganja i zapošljavanje.


Liberalizacija

Srbija se nije oslanjala na neoklasični model rasta i nema liberalni privredni sistem i privrednu politiku. Mala zemlja bi trebalo da ima preduzeća kojima je domaće tržište malo i čija su mala i srednja preduzeća upućena na ona multinacionalna (bez obzira da li su strana ili domaća). Liberalna trgovačka politika tome pogoduje. Srbija je osamdesetih godina prošlog veka izabrala protekcionizam i nije ga se dosledno odrekla do danas. Na samom je početku liberalizacija trgovine sa Evropskom unijom, a do članstva u Svetskoj trgovačkoj organizaciji će se doći možda tek sledećih godina. Problema ima i u regionalnoj zoni slobodne trgvoine, zvanoj CEFTA, mada je ona daleko najkorisnija upravo Srbiji.

Što važi za trgovinu, važi i za finasije. Ako se ne žele strana ulaganja, potrebno je značajno povećati domaću štednju. To bi podrazumevalo smanjenje javne potrošnje, da bi se uštedelo za kapitalna ulaganja, a i dodatno smanjenje privatne potrošnje. Alternativa tome jeste strana štednja, što će reći strana ulaganja. To podrazumeva slobodno kretanje finansijskih sredstava. Na ovo se, kao i na slobodnu trgovinu, Srbija obavezala sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom i to u roku od četiri godine, ali nije baš izvesno da li je to i nepovratna odluka.


Privatizacija i konkurencija

Ključni deo liberalnih reformi odnosi se na ulogu države. Sistem koji trenutno postoji je verovatno najgori mogući: privatni monopolisti kontrolišu partije, a one kotrolišu javna preduzeća. Tako da su neefiaksni svi: privatnici, država i javna preduzeća i službe. Sistem je i duboko nepravičan, budući da se privilegije obezbeđuju preko oporezivanja onih koji imaju najmanji uticaj i preko veoma niske stope zaposlenosti. Rešenje nije u tome da preduzetničku i menadžersku ulogu u još većoj meri preuzme država, jer bi to samo ojačalo sistem koji već postoji. Nije ni stvaranje nacionalnih lidera i preduzetnika patriota, jer je i to sistem koji već postoji. Potrebna je privatizacija i povećanje konkurencije.

Kritičari privatizacije često ističu da privatni monopol nije mnogo bolji od državnog, a načelno bi mogao da bude i gori. No to samo govori o potrebi obezbeđivanja visokog stepena konkurencije, posebno u maloj zemlji i privredi. Profit motiviše na efikasnost, ali pre svega u uslovima u kojima ne postoje prepreke konkurenciji za profitom. Uvoz jeste veliki i, u tom smislu, strani proizvođači konkurišu na domaćem tržitu, ali ono što se proizvede kod kuće gotovo se isključivo prodaje kod kuće. To govori o nedostatku konkurencije i konkurentnosti.

Tako da je potrebna privatizacija što je moguće većeg dela javnog sektora, jer je država neracionalna i korumpirana, uz regulativu koja obezbeđuje što je moguće veću konkurenciju.


Fiskalna reforma

Treća velika oblast reformi jesu javne finansije. Najvažnija pitanja javnih finansija nisu ni tekući deficiti niti javni dug. Javni rashodi bi trebalo da budu oblik osiguranja putem sistema prava, koja su zasnovana pre svega na međugeneracijskoj pravdi. Praktično sve što se finansira javnim sredstvima sadrži vid transfera među generacijama (kapitalna ulaganja, obrazovanje, penzije i zdravstvo, pa čak i bezbednost). Postojeći sistem je nepravičan i prema mladima i prema starima: obrazovanje je siromašno, a penzioneri su na ivici bede. O nedostatku ulaganja i o dugovima, ponajmanje onim finansijskim, koji se ostavljaju budućim generacijama i da ne govorimo.

Izvori, pak, javnih prihoda, porezi dakle, najmanje vode računa o posledicama po efikasnost privređivanja. Inflacija je možda najjednostavniji primer. Ona podstiče potrošnju i destimuliše štednju. A veoma je važan izvor javnih prihoda. Drugi porezi destimulišu rad i ulaganja. A ključne funkcije poreza su da podstaknu rad i štednju, a preko toga ulaganja i zapošljavanje. Vlasti u Srbiji poreze vide kao subvencije, koje se određuju diskreciono, što je daleko najgore kako po efikasnost tako i po pravičnost.


Tržište, rizici i odgovornost

Da bi se povećala ulaganja i zaposlili ljudi, potrebne su i reforme tržišta rada i većine drugih tržišta. Kod toga je od najvećeg značaja valjana alokacija rizika. Preduzetnici, radnici, građani uopšte bi trebalo da snose odgovornost za rizike koje sami preuzimaju, a ne za one koje u njihovo ime preuzimaju političari ili preduzetnici. Situacija je u Srbiju opravo suprotna tome: država je upotrebila znatna sredstva da izađe u susret preduzetnicima koji su donosili pogrešne odluke, ali je učinila veoma malo za zaista veliki broj ljudi koji su ostali bez posla ili su osiromašili.

Opredeljenost za reforme određuje i ključne elemente privredne politike. Slobodno formiranje cena je osnov svake valjane privredne politike, a monetarna, politika kursa i regulativa bi morale da budu u skladu sa tim. Srbija je daleko od toga, za šta je dovoljno samo pogledati svakodnevno natezanje o jednoj ili drugoj ceni, o manipulacijama kursom i da ne govorimo. Sistem regulacije, opet, nema za cilj efikasnost, već distribuciju renti i privilegija. Načelo na kojem se zasniva regulacija privrednog života jeste: u uslovima kada tržište ne deluje kako valja, iz dobro poznatih razloga, ono se reguliše kako bi delovalo koliko je moguće više u skladu sa efikasnim tržištem. Sistem regulacije tržišta nije supstitut tržištu, već njihova korekcija kako bi bila efikasnija.

Uopšteno posmatrano, u Srbiji ne postoji sistem odgovornosti, što je jedan od ključnih razloga nesigurnosti, nestabilnosti i latentnih sukoba. To je još jedan razlog što je rizik ulaganja veliki, a to opet vodi rđavim ishodima na tržištu rada. Konačna ocena privrednog sistema i privredne politike uvek daje tržište rada. U Srbiji mali broj ljudi radi, a veliki broj ne zna šta da radi, i to već duže vreme. To je neodgovorno.

 
Blic Novac, štampano izdanje

Peščanik.net, 10.01.2011.