S vremena na vreme raspišu se novine beogradske – evo i danas to čine – o D. Ljotiću i M. Nediću i zabuna, iz dana u dan, biva sve veća. Nose, navodno, navijači zastave ljotićevske – kakvi navijači, kakvi bakrači: njih svuda ima i razumne vlade to rešavaju primenom pozitivnih zakona. Ovde se radi o nečem ozbiljnijem. Pišu novine da desničara svuda ima, i to je tačno. Kad se nađete nekog februarskog dana u Parizu, u parohiji Sen-Deni, videćete to.

No, tamo su republikanske institucije tako stabilne, a javnost akademska i slobodna štampa tako savesni u dijalogu, da oni zaista ostaju marginalna pojava. Ti nostalgičari prizivaju i kralja Luja i maršala Petena, ali nemaju nekog uticaja.

Dugi je nesporazum još veći – kaže se da državni organi „nemaju dovoljno znanja o njima“. To nije tačno, imaju i dobro znaju, jer imamo tuce ministara i legion državnih sekretara, a osim toga, istoričari su napisali gomilu knjiga o tim idejama, ali nema javnog dijaloga. Piscu ovih redaka ni na kraj pameti ne pada da se bavi onim čime treba da se bave državni organi – on nastavlja svoj uzaludni posao. Uostalom, desničarske organizacije imaju svoje publikovane programe – sam Ljotić svojevremeno nije imao tolike mogućnosti. One izdaju debele sveske svojih glasila, ali malo ko o tome govori – sve se „zavrti“ kada dođe do sudara na javnim mestima. U Beogradu danas ima toliko publikacija i knjiga – sam Ljotić bi bio zadivljen da je živ – da čovek rizikuje da bude dosadan ponavljajući nešto o vođi „zbora“ i zapovedniku SDK koji nije posustajao u svojim namerama ni 10 dana – u Sloveniji – nakon zvaničnog završetka poslednjeg svetskog rata. Ko je sve bio s njim? E, o tome već nije ugodno govoriti: bio je Nikolaj Velimirović, koji je nad odrom Ljotićevim održao nadahnutu besedu. Sve smo to objavili i niko da čuje ni da pročita. No, ko sme da „šiči na sveca“: vladika je proglašen za sveca 2003. i ima „dva zapovedna dana“ u kalendaru SPC. No, makar nešto se mora pomenuti o Ljotiću i Nikolaju. Krajem aprila 1945 – kada je Adolfu Hitleru bilo ostalo još osam dana od života – vladika Nikolaj je izgovorio zanosnu himnu Dimitriju Ljotiću, kombinujući patos crkvene himne i narodski deseterac, iz koje navodimo samo jedan deo:

„Dimitrije, mudri dobrovoljče,
i božiji divni ugodniče,
Što molitvom nebesa otvaraš,
i zlotvore duhom pokoravaš.“

Neobuzdan u svom pesničkom zanosu, čekajući otvaranje drugog fronta, koji bi oslobodio Evropu od boljševika, masona i Jevreja, vladika i prorok slavi dalje D. Jevđevića i P. Đurišića. Tako je bilo. Sve je to do detalja publikovao između ostalih prota Milan D. Janković – Beograd 2002, ali to nikog ne zanima. Većeg fariseja SPC nije imala od D. Ljotića, on je SPC udario nož u leđa, otvoreno ju je denuncirao kod okupatora. Govorio je da su vladike naše ni vrući ni hladni, i da su levičari. O tome je svedočanstvo ostavio i prvi čovek SPC pod okupacijom, mitropolit Josip Cvijović. No, ko još u Beogradu danas mari za ozbiljna svedočanstva – niko. Nekim prvacima političkih stranaka sve ovo treba, a znamo dobar su im posao „odradili“ i navijači koji naravno ne čitaju ništa, pa ni druga – ljotićevci su se oslovljavali sa „druže“ – D. Ljotića. Tu je problem, i tu niko ne sme da dira. Ni sveci nisu bezgrešni. A na ulici su i sveci i osvetnici – a sa njima i politički fariseji iz nekih političkih struktura, i naravno, njihovi pisci i brzopisci.

A šta će državni organi uraditi sa tim zastavama, i ešalonima po njima, to nas baš mnogo i ne zanima.

Danas, 28.12.2009.

Peščanik.net, 29.12.2009.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)