Model na kojem se do sada zasnivala makroekonomska stabilnost, kako Srbije tako i velikog broja drugih zemalja u našem regionu, nije više održiv na srednji, a kamoli na dugi rok. Što pre se s tom realnošću suočimo i što pre budemo spremni da preduzmemo veliki broj teških i nepopularnih mera, biće potrebne manje korekcije. A vreme brzo ide, jako brzo.

Bez ulaženja u detalje, dosadašnji način održavanja makroekonomske stabilnosti u Srbiji, u kojem se prevelika tekuća potrošnja finansirala iz prihoda od privatizacije i zaduživanja, uglavnom u inostranstvu, u vremenskom periodu koji nam predstoji, teško je održiv. Privatizacioni prihodi iz prethodnog perioda su potrošeni, a sužena je i mogućnost novog zaduživanja, kako zbog manjeg apetita stranih investitora, tako i zbog drastičnog povećanja kamatnih stopa. Pored toga, i tekući prihodi budžeta u periodu ekonomske stagnacije su oskudniji. A da situacija bude još teža, upravo u vreme turbulencija i neizvesnosti s kojima se danas suočavamo, zahtevi da država više troši rastu iz dana u dan: zahtevaju se dodatne subvencije i garancije, traži se dodatno povećanje zarada i penzija nezavisno od toga što i postojeći obim isplate zahteva značajna odricanja.

Da bi se finansirao tekući platni deficit od planiranih 16,1 odsto BDP (odnosno veća potrošnja od onoga što proizvodimo) Srbiji je u 2009. potrebno: a) stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra i b) dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra. Pošto Srbiji u 2009. dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su, dakle, krediti od ukupno 7,5 milijardi evra! Razliku između onoga što ne uđe u Srbiju, a potrebno je za finansiranje, moraju da pokriju devizne rezerve. Iako će trgovinski deficit ove godine biti znatno manji od planiranog, razloga za slavlje nema: manji uvoz, pre svega zbog PDV-a i carina, znači i manji prihod budžeta. Jedini izlaz iz ove nepovoljne situacije je suštinska promena strukture rashoda budžeta Srbije, pre svega u korist kapitalnih izdataka na teret tekućih, odnosno na teret potrošnje. Ako to država ne uradi, uradiće umesto nje tržište, pronalazeći novu ravnotežu na nekom drugom nivou i to u vidu cena i kursa! Upravo to se i dešava ovih nedelja i u Srbiji i u regionu.

Srbiji nije dovoljan običan lek, nego joj je potrebna operacija, jer ni dužinu ni dubinu trenutnih turbulencija i neizvesnosti na tržištu niko ne može, ni približno, da predvidi. Pri tome, simptomi bolesnika u vidu manjeg privrednog rasta, otežanog zaduživanja u inostranstvu i većeg pritiska na kurs sve su izraženiji. Vreme će ove probleme u sadašnjim uslovima dodatno da eksponira, a nikako da ih leči.

Kako za održavanje, tako i za prilagođavanje privrede određenoj makroekomskoj ravnoteži ključnu ulogu, pre svega, imaju monetarna i fiskalna politika. I dok je monetarna u rukama nezavisne centralne banke koja svoje mere donosi isključivo na bazi kriterijuma „postizanja i održavanja stabilnosti cena“, fiskalna politika je proizvod vlade i parlamenta sa mnogo različitih interesa, procena i kompromisa. Nivo javne potrošnje od oko 42 odsto bruto društvenog proizvoda najbolji je dokaz za ključnu ulogu fiskalne politike. Zbog velikog procenta evrizacije svaka mera koja se donosi u sferi monetarne politike mora se dozirati mnogo jače (na primer nivo referentne kamatne stope, obim obavezne rezerve itd.) nego da se radi u povoljnim uslovima. Upravo zbog toga je odgovornost na fiskalnoj politici mnogo veća, iako je ona rezultat političkih kompromisa, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Ali, ako već vlast nije u mogućnosti, ili zbog interne dinamike ne može brzo da reaguje i uradi odgovorno svoj deo posla u sferi fiskalne politike, nisam ubeđen da je od velike koristi deljenje saveta monetarnoj politici šta bi ona trebalo da uradi umesto fiskalne! A monetarna politika na srednji i dugi rok ne određuje ni kurs ni cene! Slobodno plivanje dinara, ne samo na papiru nego i u stvarnosti, jedan je od ključnih rezultata tranzicije, iako ga mnogi brkaju sa ciljem. Taj kurs dinara prema evru ujedno je i prvoklasni termometar koji pokazuje u kakvom zdravstvenom stanju se nalazi naša privreda, kakve su političke okolnosti, koji su izgledi na međunarodnim finansijskim tržištima itd. Naravno, da ta slika nije uvek ružičasta i naravno da se uvek može malo našminkati preko deviznih intervencija! To vam je isto kao da se ljutite na čoveka (u ovom slučaju na NBS) koji donosi lošu vest, iako svi znaju da on nije kriv.

U poslednjih nekoliko dana nižu se komentari o tobožnjem „iznošenju“ i „ispumpavanju“ novca iz Srbije, što ponovo potvrđuje da je za mnoge u Srbiji dosadašnja dostupnost stranih izvora finansiranja postala deo normalnog života. Stvar je jako jednostavna: banke su se, umesto da prevremeno naplaćuju svoje kredite kao odgovor na to što je veliki broj deponenata podigao štednju, dodatno zadužile u inostranstvu. Posle izmene strukture obavezne devizne rezerve u smeru povećanja dinarskog i smanjenja deviznog dela – što je inače učinjeno da bi se smanjio pritisak na deviznom tržištu – banke su deo tih deviza iskoristile za smanjenje svog novonastalog duga koji je iznad nivoa od kraja 1. oktobra 2008. Ne radi se, dakle, o prevremenom vraćanju duga, nego o redovnom dospelom kreditu, kako dugoročnom tako i kratkoročnom. Da, dugovi se moraju ponekad i vratiti, nije to nikakvo „iznošenje“, niti zavera protiv Srbije, nego običan bankarski posao. A to što se do sada, prilikom dospeća kredita, isti kredit skoro uvek zanavljao, štaviše najčešće se i dodatno povećavao, bila je privilegija i dokaz lepih vremena koja su odavno iza nas! Cene i kvalitet izvora finansiranja banaka znatno će uticati i na njihovu tržišnu poziciju. Dešavanja poput ovih treba da posluže kao važan signal da postojeći model makroekonomske stabilnosti mora hitno da se menja, jer se apetit banaka za finansiranje naše prevelike potrošnje znatno smanjuje, a ruku na srce, kako za pojedinca, tako ni za firmu, pa ni za državu nije zdravo da živi isključivo na kredit!!!

 
Danas, 30.01.2009.

Peščanik.net, 04.02.2009.

Leave a Reply