„No causes in, no causes out”
Nancy Cartwright
Videvši sa kakvom se lakoćom izvlače zaključci iz kretanja na berzama i posebno iz promene kursa, ranije dolara, sada evra, setio sam se knjige Nensi Kartrajt o lovu na uzroke i o njihovoj upotrebi.[1] Mnogo toga u njenoj kritici kauzalne analize u društvenim naukama nije tačno, ali je na mestu poziv na oprez kada je reč o lakoći sa kojom se utvrđuju uzroci i potom upotrebljavaju kao politička sredstva. Ima možda smisla na nekoliko primera videti o čemu je reč.
Čitam kako neko objašnjava šta se događalo sa evrom u petak (21. maja) popodne. Povećao je vrednost u odnosu na dolar za nešto manje od 2 odsto, jer su, sledi objašnjenje, oni koji su ga prodavali prethodinh dana ocenili da bi lako moglo da se dogodi da su se preračunali i da bi stoga bilo bolje da imaju više evra. Pa slede razlozi: jer je američki senat usvojio zakon o finansijskim tržištima; jer je nemački parlament usvojio paket pomoći Grčkoj; jer je Evropska centralna banka kupila evro obveznice (kasnije su dodata očekivanja o politici kineske vlade). Kako smo ulovili te uzroke? Ovo pitanje nije lišeno smisla iz sledećeg razloga: ekonomska teorija i ekonomska istraživanja su saglasni da je ili nemoguće da predvidimo ili da bar za sada ne znamo kako da predviđamo uzroke kratkoročnih kretanja kurseva.[2]
Može da se kaže da ne znamo da predviđamo, ali znamo da objašnjavamo. Znači, ne možemo da znamo, recimo, da će odluka nemačkog parlamenta dovesti do rasta evra, ali možemo da znamo, post factum, da je upravo ta odluka uzrokovala rast evra. Ovo je neubedljivo, jer se pretpostavlja da znamo da bi evro izgubio na vrednosti da odluka nije doneta. A to, jasno je, ne možemo da znamo na osnovu onoga što se u stvari dogodilo.
Stvari stoje još gore, na žalost. Zato što ne možemo da znamo da bi odluka koja nije doneta dovela do suprotnih posledica od onih do kojih je zapravo došlo – ne možemo ni da znamo da je uzrok jedna ili druga čak veoma bliska, vremenska ili bilo kakva druga, povezanost nekih događaja, recimo pojedinih političkih odluka i kretanja na tržištu stranim novcem ili na berzama uopšte, sa posledicama koje objašnjavamo, makoliko nam ta uzročnoposledična veza bola oči.
Ovo se ne odnosi samo na predviđanja ili objašnjavanja kratkoročnih promena na finansijskim tržištima. Uopšteno rečeno, lov na uzroke stavlja na probu kako ono što se tvrdi, tako i pretpostavke na kojima se očekivanja ili objašnjenja zasnivaju. To je, mislim, smisao izreke koju sam stavio za moto: da biste ulovili uzrok, morate ga već imati u ruci, doduše u teoriji. Kada je reč o kratkoročnim kretanjima kurseva i cena na finansijskom tržištu uopšte, teorija o efikasnosti finansijskih tržišta upravo tvrdi da su kratkoročna kretanja nepredvidiva. Sve to što se može pročitati u novinama kao objašnjenje kretanja kurseva, na primer, samo je racionalizacija različitih strategija trgovanja. U tom smislu, reč je o kladionici – ima isto toliko smisla predviđati i objašnjavati kratkoročna kretanja kurseva kao i objašnjavati ishod na jednoj ili drugoj vrsti kladionica. Ovo se može izraziti drukčije: ako bismo znali uzroke kratkoročnih kretanja cena, zaradili bismo sav novac sa kojim se trguje.
U tom smislu, kada kažemo da je tržište ocenilo jednu ili drugu političku meru, pozitivno ili negativno, to pretpostavlja da znamo ono što, ako je verovati teoriji o efikasnosti finansijskih tržišta, znamo da ne znamo. Ono što znamo jeste da su oni koji su se kladili na jedan ishod prošli bolje ili gore od onih koji su se kladili na suprotni ishod, što se iskazuje, zajedno sa mnogim drugim klađenjima, kao promena u prosečnoj vrednosti čitavog tržišta.
Uzmimo drugi primer. Tajler Kauen, inače izuzetan ekonomist i politički filozof, piše u Njujork tajmsu da grčku krizu valja objasniti, bar delimično, rđavom poslovnom klimom koja vlada u toj zemlji. On navodi podatak da se Grčka nalazi na 109. mestu na indeksu Svetske banke o poslovnoj klimi, odmah iza Egipta, Etiopije i Libana. Pa on dovodi u pitanje podatke o razvijenosti ili bogatstvu Grčke. Zašto? Pa zato što ako Grčka ima tako rđavu poslovnu klimu a znatno je razvijenija od zemalja koje imaju bolju poslovnu klimu, po ovom izvoru bar, to bi trebalo da znači da poslovna klima nije važna za razvoj jedne zemlje. Uz to, budući da se poslovna klima u Grčkoj nije dramatično pogoršala, teško je u njoj videti uzrok trenutne fiskalne i finansijske krize. Tako da ako verujete da je poslovna klima značajna za privredni napredak, možete da počnete da sumnjate u podatke o razvijenosti Grčke, jer bi ona svakako trebalo da bude znatno nerazvijenija kada ima tako rđave uslove za poslovanje. Druga mogućnost, naravno, jeste da razmislite da li je indeks Svetske banke valjan. Isto važi za baltičke zemlje koje su se veoma visoko rangirale na indeksima konkurentnosti i poslovne klime, da bi se sada suočile sa veoma dubokom recesijom.
Ovo je takođe dobar primer za objašnjenja koja fiskalne probleme evropskih zemalja objašnjavaju rđavom fiskalnom politikom. U stvari, nema neke očigledne korelacije između fiskalne politike i trenutne fiskalne krize. Dobar primer je Irska. Pre izbijanja krize, Irska je imale veoma mali javni dug (25% bruto domaćeg proizvoda), što je delimično bilo posledica niskih fiskalnih deficita u dužem vremenskom periodu. Može se raspravljati o tome da li su bili potrebni fiskalni suficiti, dakle da je trebalo javni dug svesti na nulu, ali to je nezavisna tema. Posle izbijanja krize, fiskalni je deficit značajno povećan, jer je privreda ušla u recesiju. Trenutna su predviđanja Evrostata (Evropske statističke agencije) da će krajem sledeće godine irski javni dug doći na nivo od oko 87 odsto bruto domaćeg proizvoda. Šta je ovde uzrok, a šta posledica? Jasno je da rđava fiskalna politika nije uzrok krize (o poslovnoj klimi i da ne govorimo), pa tako ni pogoršanja fiskalnih izgleda. Visina fiskalnog deficita posle krize bi mogla da bude, jer se javni dug gomila preko fiskalnih deficita, ali to nije tako očigledno kao što izgleda.
Zašto? Ovde ima smisla povezati objašnjenja o kretanjima na tržištima i političku preporuku da se smanjuje fiskalni deficit kako ne bi rastao javni dug. Naime, kada je usvojen plan o stabilizaciji evro zone (fond od 750 milijardi evra EU i MMF para), berze su porasle i objašnjenje je bilo da je to zato što je plan ubedljiv. Posle su berze pale, a i evro je gubio na vrednosti, a jedno objašnjenje je bilo da je plan neubedljiv jer će grčki javni dug biti veći posle smanjenja javne potrošnje nego što bi inače bio, jer će recesija biti dublja. Iz ovoga se može zaključiti da nije jasno da se fiskalnom politikom može mnogo uticati na nivo javnog duga u vreme posle krize. I zaista, jedna bojazan grčkih kreditora, mislim opravdana, jeste da ako se zahteva veoma snažno smanjenje javnih rashoda da će doći do bankrotstava javnih finansija, a ne do njihovog ozdravljenja.
Da završim sa još jednim primerom koji ukazuje na značaj lova na uzroke za njihovu upotrebu (druga tema knjige Nensi Kartrajt).[3] Naime, političke se preporuke veoma često zasnivaju na poređenjima (setimo se sugestija da bi Srbija trebalo da bude kao Irska ili kao Estonija ili kao Švedska ili kao Amerika) ili, u boljoj verziji, na nekoj, slabijoj ili jačoj, meri asocijacije željenog cilja i dostupnog sredstva. Recimo, preporučuje se, na osnovu iskustva velikog broja zemalja, da je za srednje razvijene zemlje dobro da imaju javni dug niži od 40 odsto bruto domaćeg proizvoda, a za razvijene zemlje da on ne prelazi 60 odsto.[4] Veoma uticajna empirijska analiza Karmen Rajnhart i Keneta Rogofa, opet, ukazuje na pravilnost da se stopa privrednog rasta smanjuje pošto javni dug pređe 90 odsto bruto domaćeg proizvoda, pa bi to, dakle, trebalo izbegavati.[5]
Međutim, političke preporuke nemaju mnogo smisla ukoliko ne postoji uzročnoposledična veza između političkih sredstava i ciljeva. Štaviše, čuvena Lukasova kritika[6] u osnovi je shvatanja da je takvu kauzalnu vezu teško ustanoviti, iz čega je kasnije sledila preporuka da je važnije pridržavati se pravila od oslanjanja na promene u privrednoj politici. No, ako se već zagovara neka politička mera, ona mora da bude takva da može da uzrokuje određene posledice. Uz to, nije dovoljno da ta uzročnoposledična veza postoji u teoriji ili u modelu, već bi morala da važi empirijski. Teorijski model je kao misaoni eksperiment: mi kontrolišemo promene i kanale kojima one utiču na ishode. Politika se, međutim, ne odvija u eksperimentalnim uslovima.[7] Usled toga, moramo ustanoviti empirijsku uzročnost tamo gde nam teorija kaže da bi trebalo da je bude, pa da onda možemo uzroke da koristimo, da njima manipulišemo, kako bismo dobili željene posledice. U raspravama o tome šta bi trebalo činiti kako bi se rešio jedan ili drugi problem koji je nametnula kriza, veoma je teško ustanoviti na koji se tačno uzročnoposledični mehanizam računa kada se predlažu alternativne mere delovanja.
Uzmimo ponovo primer fiskalne politike. Šta je uopšte fiskalni deficit i, posledično, javni dug? To je zaduženje građana, domaćinstava, posredstvom države. Zašto se oni zadužuju preko države, a ne privatno? Ostavimo po strani uobičajene razloge (jeftinije je, a pomaže i demokratija), jer nas zanima fiskalna politika u vreme krize. Osnovni razlog jeste da se smanjuju mogućnosti privatnog zaduživanja ili ona značajno poskupljuju. Usled toga centralne banke smanjuju kamate, što se može posmatrati kao posredna fiskalna mera, jer javno zaduživanje čini jeftinijim. No, pored toga, fiskalni deficit je zamena za poresko opterećenje. Ako domaćinstva i inače ne mogu da refinansiraju svoje obaveze, moraju da vraćaju kredite, pa bi povećanje poreza da bi se platile javne obaveze dodatno opteretilo budžete domaćinstava. Pa je fiskalni deficit jedan način da ne dođe do masovnog bankrotstva domaćinstava.
Ponekad se analiza uzroka brka sa pripisivanjem odgovornosti. Kaže se da su država ili domaćinstva trošili koliko su trošili, pa sada nema druge nego da štede i finansiraju dugove. Pitanje koje je od interesa za ekonomsku nauku i društvene nauke uopšte jeste zašto je potrošnja bila toliko velika? Ili, drukčije rečeno, zašto su se domaćinstva toliko zaduživala, privatno i javno, ako su znala da je to neodrživo, da te dugove neće moći da vrate? Odgovor nije da su bili neodgovorni. Mnogi bi ljudi bili radi da budu neodgovorni, ali ne mogu. Veoma je mali broj siromašnih ljudi koji imaju priliku da bude neodgovorni. Objašnjenje sa pozivanjem na neodgovornost je isto kao i suprotno da je finansijska kriza posledica pohlepnosti špekulanata i ostalih finansijskih trgovaca.
Međutim, da bismo ulovili uzrok, trebalo bi da utvrdimo ne samo motivaciju, već i izvodljivost, recimo, zaduživanja, privatnog ili javnog. Može biti politički poželjno, recimo iz izbornih razloga, da se neka vlada zaduži, kao što može da izgleda da se banke ne suočavaju sa ozbiljnim rizicima ako tu vladu kreditiraju, jer država uvek može da se osloni na prislu i da poveća poreze, ako nikako drukčije preko inflacije, pa da te dugove vrati – ali jasno je da to nije izvodljivo, jer će domaćinstva da bankrotiraju ili će i preduzetnici i zaposleni izgubiti interes da rade i zarađuju. To, dakle, ne mogu da budu objašnjenja političkih ponašanja, privredne nestabilnosti i, konačno, kriza.
Da bi se uhvatili uzroci, potrebna je teorija o poremećenosti relativnih cena (kursa, kamata, cene rada) i empirijski nalaz o posledicama po bilanse domaćinstava, banaka, preduzeća i javnog sektora. Ukoliko je poremećenost strukturna, potrebne su reforme odgovarajućih tržišta – proizvoda, rada, kapitala, novca, spoljne trgovine. Ukoliko je reč o pogrešnoj privrednoj politici, potrebne su političke promene – politike kursa ili monetarne politike pre svega, jer one neposredno utiču na relativne cene, ali i fiskalne politike (sistema oporezivanja i strukture javnih rashoda) i svih njenih supstituta (pre svega sistem regulacije privrednih aktivnosti). O tome je sada reč u Evropskoj uniji i u zoni evra, ali, kao što se može videti, i u Americi i u globalnoj privredi. Ništa se ni o uzrocima, a ni o izgledima ne može saznati tumačenjem kratkoročnih tržišnih kretanja, kao što se nita ne može popraviti manupulacijom onog sredstva koje je neposredno dostupno, recimo fiskalnim deficitom. Jer niti se može naći neki dublji smisao u kratkoročnim berzanskim fluktucijama niti je fiskalna politika sredstvo za stabilizaciju tržišta.
Dakle, da bi se neka politika preporučila, najpre mora da bude efikasna u teoriji, jer je u stanju da ulovi uzroke, pa onda možda i u praksi, ako se uzroci mogu politički upotrebiti.
Peščanik.net, 25.05.2010.
- Naslov je delimično preuzet od N. Cartwright, Hunting Causes and Using Them. Cambridge University Press, 2007. Moto je opet naslov glave iz njene knjige Nature’s Capacities and Their Measurment. Oxford University Press, 1989. ↑
- Videti primera radi skorašnji rad K. Rogoff, V. Stavrakeva, „The Continuing Puzzle of Short Horizon Exchange Rate Forecasting”, NBER Working Paper 14071, 2008. ↑
- Više o tome V. Gligorov, „Causes and Counterfactuals: Simple Ideas“, wiiw discussion paper, 2009. ↑
- Videti o tome IMF, World Economic Report, April 2010. ↑
- „Growth in a Time of Debt“, NBER Working Paper 15639, 2010. ↑
- R. E. Lucas, Jr., „Econometric Policy Evaluation: A Critique“, Carnegie-Rochester Conference Series on Public Policy1 (1976): 19-46. ↑
- O tome, bar kada je reč o makroekonomiji, vidi C. Sims, „But Economics Is Not an Experimental Science.” Journal of Economic Perspectives 24 (2010): 59–68. ↑
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
