Mnogo je i smešnog i tužnog u starim novinama i zapisnicima sa sednica Narodne skupštine – i to je istorija srpskog parlamentarizma i nije to davno bilo. Negde krajem 80-tih godina 19. veka – reklo bi se, koliko juče – i radikali su se bili ljuto okomili na Vladaoca – knjaza i ubrzo kralja Srbije Milana Obrenovića: koja sve zla i opačine nije on počinio u Srbiji, odvojio je zemlju od majčice Rusije, okrenuo se Evropi, uveo je železnicu u Srbiju, zbacio je mitropolita Mihaila sa trona Crkve, pa ga i uhapsio – taj je bio ruski čovek – i trebalo mu je na svaki način doakati.

Uspeli su da zakažu sednicu velike Narodne skupštine da se javno rasprave bolna pitanja unutrašnje i spoljne politike. Da narod zna. I da se sednica održi ne u Beogradu, već u Kragujevcu, i hitno. I Vladalac obavezno da prisustvuje. I bi tako – kralj je sedeo u fotelji Visokog doma i pratio je rad Skupštine – Ustav tako nalaže. Ne, nije kralj po Ustavu imao pravo da se meša u rad Skupštine. Prolazili su sati, a poslanici su utvrđivali zapisnik sa prošlog zasedanja i nikako ni posle mnogo sati, da pređu na dnevni red.

Jedan radikalski poslanik je bio nezadovoljan time kako su njegove reči unete u zapisnik, odnosno, šta je on na prošloj sednici rekao gospodinu ministru javno u Skupštini. Satima se to proveravalo, čitalo se, a radikalski poslanik je bio sve nezadovoljniji. I kada je on prolazio pored kraljeve fotelje, nesrećni kralj Milan je tiho i krajnje uljudno primetio: Ali gospodine, za Boga miloga, pa uneto je u zapisnik da ste ministru rekli da je lopov i lažov! Ne, vaše veličanstvo, Vi ne govorite istinu, uopšte nisam tako rekao. Zbunjeni kralj Milan pocrveneo je od stida – sam je sebe uvalio u sve to, sedeo je zaprepašćen. Ipak se retko događa da se Vladaocu kaže javno da ne govori istinu. Ne daj Bože da laže. Ali kako, mucao je kralj Milan, svi smo videli i čuli šta ste mu rekli, upisano je. Ne, veličanstvo, vi ne govorite istinu, i hoću da se moje reči tačno unesu u zapisnik: nisam ja rekao da je ministar lažov i lopov, ja sam jasno rekao da je on lažovčina i lopovčina. I tu se izveštaj prekida – izgleda da su tačno morali da kažu šta je radikalski prvak rekao ministru.

I smešno i tužno, i nije davno bilo, a i danas imamo to u parlamentu Srbije.

I u Visokom domu Republike, ali i u vladi crkvenoj, u sv. arh. Sinodu. Pustimo uvrede i bačene cipele, ovoga puta sve je i tužnije i ružnije. Izumeo je bio neki doktor Koštunica – barem za Vladu Srbije – telefonske sednice, ali u sv. arh. Sinodu to nikako da usvoje kao metod rada. I došlo je do zbrke i frke, u kojoj se ne zna ko govori istinu, ko laže i kada to čini. I niko živ da se snađe. I skoro neće – jer u toku sednice Narodne skupštine u vezi svega ovoga oko Vojvodine, Sinod se našao baš u sosu, i to baš sada kada valja birati patrijarha.

Još 6. februara ove godine, oglasio se Sinod in corpore i poslao pismo S. Đukić-Dejanović i B. Tadiću opominjući ih da se u vezi sa Vojvodinom Lukavi ne šali: ovo oko Vojvodine je čist separatizam, ovo je komadanje Srbije. I pozvao se na to pismo radikalski neki poslanik, i kazao da ga je potpisao bački vladika Irinej. Nesrećnik nije gledao dobro, nije pismo potpisao vladika Irinej, već Sinod zvanično u punom sastavu. Hitno se javio Skupštini vladika bački Irinej sa izjavom da je to falsifikat i da on – ni daj Bože – tako nešto nije i ne bi potpisao. A pismo svi imaju u rukama, ali prva dama Visokog doma obaveštava poslanika o demantiju vladike Irineja, ali pismo uopšte ne pominje.

Nesrećni radikalski poslanik krši ruke, gleda u nebesa, nikako da shvati šta ga to snađe i šta mu je sve to trebalo. Nije mu jasno da li predsednica Skupštine ne govori istinu, a nije mu jasno ni da li izgleda on govori istinu. Dan iza toga, oglasio se “bljustitelj trona patrijaršago” Amfilohije koji kaže – da, ja sam to učinio i potpisao to pismo u ime celog Sinoda koji je bio okupljen na molitvi i raspravi. Sada Irinej bački pere ruke, okreće leđa Amfilohiju, ali nije jedini: ko je ovo pisao, ko je kome to pismo uzeo, i ko govori istinu, neće se lako ni brzo utvrditi. Čini se da Sinod arhijerejski nije tako svet kako mu u naslovu piše. Do sabora prošlog su bili članovi Sinoda bihaćko-petrovački Hrizostom i dični Filaret mileševski i radikalski. Prvi se sada “ničeg ne seća” i okreće leđa Amfilohiju, i to javno jutros u Politici kaže, a onaj drugi, episkop Filaret – mudro ćuti. Ispade da je Amfilohije to sam radio, a on to, istini za volju ponosito i sam tvrdi i kaže da stoji i danas iza svake reči tog pisma. Mnogi sada od njega beže, novine pišu “popreko ga gledaju”, ali on stoji kao klisurina.

Približava se izborni Sabor – biće 22.01.2010. i mnogi se ponašaju kao ona divna stvorenja na brodu koji tone, ali niko za sada ne zna ko je sa Amfilohijem. I u crkvi i u državi. To što se svuda mnogo laže nije možda ni bitno – katkad je i “laž na spasenije”. Neki lažu javnost, neki lažu druge, a neki lažu i sebe same. “Sve što je tada sv. ahr. Sinod saopštio o predlogu statuta Vojvodine”, kaže mitropolit Amfilohije, “i danas bih potpisao”. Dobar deo Srbije to misli, a da li će ga svi podržati na Saboru, to niko ne zna. Nije jasno je li Sinod bio na okupu, i je li i danas složan oko nečega. Ko laže a ko ne laže, nije ni važno, jer toliko lažemo da se pošteni već prepoznaju po tome što manje lažu. Ali je jasno da uoči izbornog Sabora podele bivaju u episkopatu sve dublje, a izjave sve tužnije i ružnije.

Onaj radikalski poslanik iz 19. veka je isterao svoje: upisano je da je gospodin ministru rekao ne da je lažov i lopov, već da je lažovčina i lopovčina. “Laž se ne može tolerisati”, kaže S. Đukić – Dejanović, a to poručuje i episkom Irinej bački. To je tačno. Laž se zaista ne bi smela tolerisati,  ali nikako da se sporazumemo kako to da laž kazana pre podne, već popodne bude istina, i obrnuto.

Ne znamo šta će biti sa A. Martinovićem – on argumenata protiv statuta Vojvodine nema, ali ima dobru dikciju kada govori: pogrešio je, nema potpisa vladike Irineja ispod famoznog pisma, ali Martinović ima pismo u rukama i svi ga imamo. Imaju ga i S. Đukić – Dejanović i B. Tadić. Sada treba dokazati nemoguće: da pismo postoji, ili da ne postoji. Sabor se približava, i treba dobro naoštriti sečiva, ali oni koji nešto i znaju, i ćute i lažu, i čekaju.

Tužno je u palanci, i baš ružno – a tek što smo ispratili na večni počinak patrijarha Pavla.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 28.11.2009.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)