Kad budala podržava prevaranta, pošten čovek može samo da prekrsti ruke. Budala udružena s prevarantom protiv samog sebe predstavlja nepobedivu kombinaciju.
Samjuel Beket, Marfi
Doktore, velika je uteha što znam od koje bolesti umirem.
Ralf Valdo Emerson, Dnevnik
Hvala bogu da je republikanski putujući cirkus otišao iz Nju Hempšira. Naši birači, zbog kojih je ovaj spektakl upriličen, na kraju su postali osorni, postavljajući sve nezgodnija pitanja kandidatima, pa čak i nekoliko puta zviždeći Riku Santorumu. Otkad je počela pre više od godinu dana, ova igra pogađanja nudila nam je sve uvrnutije kandidate, uključujući i prvobitne favorite poput Donalda Trampa i Hermana Kejna. Prva debata je održana u maju, a ubrzo za njom usledilo je petnaestak drugih. Sve se pretvorilo u test izdržljivosti i za kandidate i za one koje nije mrzelo da na sve ovo obrate pažnju.
Kada sam prvi put ugledao tih sedam muškaraca i jednu ženu, sa onim servilnim osmesima i lažnom iskrenošću, podsetili su me na prodavce sa šoping-kanala koji reklamiraju vikendice na Floridi i kuhinjske aparate. A onda je publika raspršila tu moju fantaziju, pozdravljajući smrtnu kaznu, torturu, dečju radnu snagu i politiku ostavljanja onih bez zdravstvenog osiguranja da umru. Čak i ljudi koji obično ignorišu stranačke izbore nisu mogli da na televiziji izbegnu takvo slavljenje zlobe i nehumanosti, i da ne zapamte imena kandidata koji su to svojom retorikom podsticali.
Stranački izbori u našoj državi nisu oduvek bili tako blistavi spektakli. Tokom godina, posetilo nas je dosta budaletina i očiglednih lopuža iz obeju partija, pokušavajući da nam uvali neku ludačku ideju o tome kako popraviti stanje u zemlji, ali nikad ih nije bilo toliko kao danas. Međutim, na republikanskim izborima 1980, kad je pobedio Ronald Regan, za njim su ostali Džordž H.V. Buš, senator Hauard Bejker, kongresmen Džon Anderson, kongresmen Filip Krejn i senator Robert Dol. U poređenju sa današnjom bulumentom, njih nije krasila ona crta otkačenosti koja je danas, čini se, prva pretpostavka za bilo kog republikanca koji se kandiduje za neku funkciju. Ako su kandidati 1980. ponekad izvrtali činjenice, ipak su zastupali jasnu nacionalnu politiku koja je delovala primamljivo mnogim Amerikancima, i uglavnom su bili kompetentni za vođenje zemlje.
Nju Hempšir je tradicionalno republikanska država, koja je glasala za predsednika Obamu – 54 prema 45 posto za Mekejna – i ima demokratskog guvernera i jednog demokratskog senatora. Obično je fiskalno konzervativna, ali umerena po pitanjima važnim za socijalne konzervativce, poput pitanja abortusa. Populaciju čini 92,3 posto belaca, jedan posto crnaca, a ostali se dele na Hispanoamerikance, Azijce i druge manjine koje žive uglavnom u većim gradovima poput Mančestera i Našue nadomak granice sa Masačusetsom.
Dok se konzervativci na jugu i srednjem zapadu izjašnjavaju kao evangelisti, u Nju Hempširu je jedna anketa iz 2008. pokazala da 35 posto građana čine katolici, 32 posto protestanti, dok 17 posto nisu vernici. U stvari, procenat onih koji idu u crkvu manji je nego u bilo kojoj drugoj državi. Ovu državu su naselili ljudi koji su bežali od puritanskih progona u Masačusetsu i Konektikatu u kolonijalno vreme, i ona nikad nije izgubila podozrenje prema verskom ekstremizmu. Sećam se kad sam u pošti naleteo na jednu staricu, moju susetku i zakletu republikanku, u vreme stranačkih izbora 2000, koja mi je rekla, krećući se lagano pomoću hodalice: „Čarli, čujem da je ovaj Buš rekao kako mu je Bog poručio da se kandiduje za predsednika.“ „I ja sam to čuo“, kažem ja. „Trebalo bi da ga strpaju u ludačku košulju i pošalju u bolnicu“, doviknula mi je.
Ipak, i mi imamo svoje evangeliste, born-again hrišćane i konzervativce: oni su protiv moderne sekularne i egalitarne države, uvek spremni da poveruju kako liberalne elite i naš teroristima naklonjen predsednik iz Kenije stalno kuju zavere da unište naš sistem slobodnog preduzetništva i da nam otmu puške. Nedavno sam video nalepnicu „ZAUSTAVITE SOCIJALIZAM“ na autu koji je vozila mlada majka sa dvoje male dece, koja su mi mahala. Mi imamo zakonodavce koji se, po svemu sudeći, informišu isključivo sa desničarskih sajtova i radio stanica: devet naših političara pokušalo je da spreči kandidovanje predsednika na stranačkim izborima dovodeći u pitanje validnost njegove krštenice; drugi su uspeli da izglasaju državni zakon koji dopušta nošenje oružja na javnim mestima i univerzitetima bez kazne. Jedan poslanik je predložio zakon protiv evolucije u nastavnom programu, tvrdeći da su masakr u školi Columbine i zverstva u nacističkoj Nemačkoj rezultat Darvinove lažne teorije.
Naš dnevni list Union Leader, koji je podržao Njuta Gingriča na ovim stranačkim izborima nekoliko dana nakon što je on zatražio ponovno uvođenje dečje radne snage, možda je bio još ekstremniji kada sam se ja doselio ovde 1973. Njegov vlasnik, Vilijem Loub, proslavio se izjavom da je predsednik Ajzenhauer više učinio na uništavanju ugleda, časti i moći Sjedinjenih država nego bilo koji drugi predsednik u istoriji. On je bio ubeđen, kao i Društvo Džon Birč, da je Ajk tajni komunistički agent. Guverner je 1973. bio Meldrim Tomson, miljenik Louba i njegovih novina, i prvorazredni idiot. Meni najdraži njegov ispad bio je njegov zahtev da Pentagon naoruža državnu nacionalnu gardu taktičkim nuklearnim oružjem, ako dođe do pobune. Mnogo pre nego što je guverner Norkvist smislio svoje Obećanje o zaštiti poreskih obveznika, koje je potpisalo 97 posto republikanaca u kongresu, Vilijem Loub je u vreme izbora uspevao da natera svakog političara iz obe partije koji se kandidovao u Nju Hempširu da neće glasati za poreze na promet i lični dohodak.
Kao rezultat toga, naši porezi na imovinu su među najvišima u zemlji; bogatiji gradovi imaju bolje škole od siromašnijih, i državi preostaje malo novca za socijalne usluge ili obrazovanje. Naša skupština sa 400 poslaničkih mesta, od kojih 295 drže republikanci, najveća je u SAD; nema nameru da bilo šta promeni u vezi sa porezom. Ako ovaj otvoreni klasni rat dovodi mnoge od nas do očajanja, mnogi drugi su verovatno vrlo zadovoljni: visokotehnološke kompanije i druge korporacije dolaze ovde zbog niskih poreza, i relativno se malo javnog novca uludo baca na sirotinju i njihovu decu.
Nije bilo velikih iznenađenja na ovogodišnjim stranačkim izborima. Mit Romni, koji je dobro poznat u Nju Hempširu kao bivši guverner Masačusetsa i koga, uprkos brojnim dokazima koji govore suprotno, još uvek smatraju umerenim kandidatom, dobio je podršku čitavog republikanskog establišmenta u državi, uključujući i senatore Džada Grega i Vorena Radmana, bivšeg guvernera Džona Sununua i kongresmena Čarlija Basa. Romni se razmeće kako zna da „obnovi dušu nacije“ jer je uspešan preduzetnik, ali u javnim nastupima i intervjuima deluje kao čovek spreman da se odrekne praktično svega u šta navodno veruje – ne samo onih stvari od pre mnogo godina, kada je kao guverner Masačusetsa podržavao obavezno zdravstveno osiguranje i ženska reproduktivna prava, već i onoga što je rekao dan ranije u kampanji. Pobedio je sa preko 97.000 glasova.
Ron Pol je bio drugi sa 56.848. Za nas koji ovde živimo, to je bilo očekivano, budući da naša država gaji snažnu libertarijansku tradiciju. Polova ambicija je da ukine svaku ustanovu federalne uprave koja pruža usluge Amerikancima, od EPA (Agencija za zaštitu životne sredine) do FAA (Savezna uprava za civilno vazduhoplovstvo) i prepusti njihove obaveze državama. Uprkos tome što je u kongresu glasao protiv studentskih kredita, privukao je mnogo mladih birača istupajući protiv besmislenosti i ogromne cene naših ratova, nazivajući ih neobjavljenim, nepotrebnim i nemogućim da donesu pobedu. To je kod ostalih kandidata izazivalo fizičko grčenje i jezu. Pol je jedini kandidat koji tvrdi da, kao poštovalac Martina Lutera Kinga, podržava „libertarijanski princip mirnog otpora i mirne građanske neposlušnosti“. Kada su ga pitali za neke rasističke opaske koje su se pojavljivale u njegovim biltenima osamdesetih i devedesetih, kasnije povučenim, rekao je nešto što se retko može čuti od američkih političara:
Pravi rasizam u ovoj zemlji je pravosudni sistem. Isti procenat belaca i crnaca koristi drogu. Pa ipak, crnci se hapse neproporcionalno češće. Oni se sudski gone i šalju u zatvor neproporcionalno češće. Oni dobijaju smrtnu kaznu neproporcinalno češće. Koliko ste puta videli da je neki belac dobio električnu stolicu to jest smrtnu kaznu? Ako smo zaista zabrinuti zbog rasizma… hajde da pogledamo zakone o narkoticima, koji se tako nepravedno primenjuju.
Džin Hantsman, bivši guverner Jute i bivši Obamin ambasador u Kini, koji je zanemario Ajovu i mesec dana vodio kampanju ovde, završio je na trećem mestu sa 41.945 glasova, a ubrzo zatim se povukao iz trke. Imao je istinsko spoljnopolitičko iskustvo i poznavao zemlje o kojima drugi kandidati ljutito trućaju, ali uprkos tome što je zvučao razumno po pitanju vojne akcije u Iranu i planiranju povlačenja vojnih trupa iz Avganistana, želeo je da ukine Obamine finansijske reforme i plan za zdravstvenu zaštitu. Poput Rona Pola, i on veruje u tržišni pristup socijalnoj pomoći, školstvu i mnogim drugim stvarima, i prepustio bi ih državama koje ih žele. Budući da svaka država osim Vermonta ima ustavnu odredbu o balansiranju budžeta, to bi bilo praktično nemoguće, što on sigurno zna.
Rik Santorum, katolik konzervativniji od pape, osvojio je samo 23.362 glasa; kipteći od mržnje prema pluralističkom društvu i homoseksualcima, obećao je da će zabraniti sve abortuse, čak i u slučajevima silovanja, incesta i ugroženosti života majke – da će ukinuti sve poreze na dobit i da će bombardovati Iran. Nije se očekivalo da će proći dobro, pošto se zalagao protiv individualnog ispoljavanja nekonvencionalnih stavova u državi gde nisu nepoznata dela Toroa i poezija Frosta.
Njut Gingrič, očajan zbog lošeg rezultata u anketama posle Romnijevih negativnih reklama u Ajovi, pokušao je da se poslednjih dana izbora u Nju Hempširu predstavi kao populista. Napao je Romnija sleva, optužujući ga da je korporacijski pljačkaš koji je lukavo smislio kako da legalno opelješi kompaniju i mnoge radnike ostavi na ulici. Ovaj napad je šokirao konzervativce širom zemlje; njihov najuvaženiji anketar Frenk Lanc, okarakterisao je Gingričev napad kao „marksističko lingvističku teoriju zavere“. Iako je jednom za promenu rekao istinu, Gingrič je dobio samo 49 glasova više od Santoruma i osvojio četvrto mesto.
I na kraju, sa 1.766 glasova, imali smo guvernera Rika Perija, evangelističkog tea-party kandidata iz Teksasa, koji nas je upozoravao da Bela kuća vodi rat protiv hrišćanstva i da će Iran okupirati Irak „ponovo“, ukoliko opet tamo ne pošaljemo vojsku. Svojim neznanjem često je zbunjivao čak i ostale kandidate u debatama, inače naviknute da jedni od drugih potpuno staloženo slušaju besmislice.
Da li su ljudi koji su glasali 10. januara znali za šta glasaju? Oni žive u državi gde je preko 350 mostova zavedeno kao strukturno nestabilno, u državi punoj ispucalih i krcatih puteva, dotrajalih kanalizacionih cevi i postrojenja za preradu vode. Da li su razumeli da ljudi koje biraju ne bi ni prstom makli da poprave takvo stanje? Da li znaju da bez snažne centralne vlade ne bi bilo nikakve zaštite za manjine i radnike? Da li se slažu sa svih šest kandidata da su socijalno i zdravstveno osiguranje koje koriste njihove bake i deke samo trošak za državu, a ne beneficije za koje su čitavog života radili i izdvajali? Dovitljivi politički konsultanti uvežbavaju današnje kandidate da prikriju svoj radikalizam i da se biračima predstave kao pošteni porodični ljudi, potreseni onim što od njihove voljene zemlje i ustava prave ogromna država, Bela kuća i sekularno-socijalistička zavera.
I sami kandidati (osim Rona Pola) bili su skoro potpuno nezainteresovani da kažu bilo šta o našoj bezbednosnoj stukturi, nadziranju građana i ograničavanju sloboda, ili o našoj odluci da u Gvantanamu držimo ljude u zatvoru na neodređeno vreme, iako priznajemo da nema nikakvih dokaza o njihovoj krivici. Što je još gore, izgleda da važi pretpostavka da nikakvog spora ne može biti u ovoj našoj zemlji o tome da li predsednik ima pravo da ubija ili hapsi bilo koga na kugli zemaljskoj, uključujući i američke građane.
Ako ste tokom kampanje boravili u Nju Hempširu, mogli ste čuti nekoliko puta na dan da je naš zakleti neprijatelj vlada u Vašingtonu, sa svojim ogromnim budžetskim deficitom, porezima, regulacijama, minimalnom zaradom, nadoknadom za nezaposlene, stipendijama, programima poput Head Start-a, bonovima za hranu i svim drugim što je olakšavalo život Amerikancima od vremena Frenklina Ruzvelta. Za Rona Pola, takvi programi krše ustav. Drugim rečima, ako prestanemo da pomažemo ljudima koji ove zime ne mogu da plate grejanje, na dobrom smo putu da obnovimo slavu naše nacije.
Urednik jednih lokalnih novina rekao mi je da se pisma i mejlovi koje dobija sve manje razlikuju. Iz te proze se vidi da umesto tih ljudi razmišlja neko drugi. Praktično svaki preduzetnik piše potpuno isto o ekonomiji, kaže on; praktično svaki socijalni konzervativac reći će da su najveći problem u ovoj zemlji njene moralne vrednosti. U pismima koje dobija, sve češće pronalazi one iste reči i fraze iz letaka koji se biračima ubacuju u sandučiće.
Ima izuzetaka. Neki birači su postavljali kandidatima nezgodna pitanja, često na sramotu plašljivih novinara. Ako su novinarska pitanja u poslednje dve debate bila malo oštrija, kao što jesu, to je bilo najverovatnije zbog lekcije koju su im održali neki lokalni birači. Na kraju, niko od mojih republikanskih ili neopredeljenih poznanika ko je glasao nije bio zadovoljan nijednim kandidatom. Smatrali su da moraju da glasaju za najmanje zlo. Čini mi se da su predosećali da će, ako na vlast dođe čovek za koga su glasali, oni njime biti jednako nezadovoljni kao što smo mi demokrate bili nezadovoljni Obamom, kad smo, na naše čuđenje i zaprepašćenje, otkrili da on ne može ili ne želi da ispuni mnoga obećanja koja je dao.
Pre samo nekoliko dana, konačno je pao sneg – od petnaest do dvadeset centimetara – kao da je želeo da nas podseti na izjavu guvernera Perija koju vredi zapamtiti: ne postoji, reče on, nikakvo globalno zagrevanje.
The New York Review of Books, 19.01.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 12.02.2012.