Jan van Skorel, Petorica članova Bratstva hodočasnika u Jerusalim (1541), razglednica koju je Mitrić kupio u Centralnom muzeju u Utrehtu 1988.
Jan van Skorel, Petorica članova Bratstva hodočasnika u Jerusalim (1541), razglednica koju je Mitrić kupio u Centralnom muzeju u Utrehtu 1988.

Preživeli iz Holokausta

Mogao se zvati Solomon, Isak ili Rafailo, budući da je rođen u porodici beogradskih Jevreja 1931. Istorija će ga, međutim, upamtiti kao Nebojšu. Nebojšu Mitrića. To ime će ostati zvanični oblik njegovog građanskog identiteta. Naime, prilikom deportacije Jevreja na Staro Sajmište, majka ga je ostavila ispod tezge obućarske radnje „Mitrić“ u Brankovoj ulici. Ta porodica ga je prihvatila i podigla kao svoje dete, tako da je jedan jevrejski dečak sticajem okolnosti preživeo Holokaust: uspeo je da izmakne oku komesara za Jevreje Ota Vincenta, nekadašnjeg stručnjaka kompanije Philips, kao i Nedićeve policije, koja je radila u koordinaciji sa okupacionim vlastima. Dobivši novo ime, dečak je nastavio školovanje u O.Š. „Filip Višnjić“ na Đermu, a kasnije u VI muškoj gimnaziji. Budući da u porodici Mitrić niko nije razumeo dečakovu sklonost ka vizuelnoj umetnost i odluku da upiše Srednju školu za primenjenu umetnost, Nebojša je svoj put nastavio sam. Hranio se kod svog dobrotvora, nekadašnjeg vlasnika kafane „?“. Bio je među studentima prve generacije koja je upisala Akademiju za primenjene umetnosti 1949. gde je studirao u klasi profesora Ivana Tabakovića. Školovao se, kako je sam govorio, ne samo na Akademiji, već na različitim mestima Jugoslavije i Evrope, kuda su ga vodili putevi ličnog senzibiliteta: od Studenice, preko Kotora, Dubrovnika, Zadra, sve do Pariza i Amsterdama, gde je proveo šest meseci 1967. Zanimao se pre svega za skulpturu, medalje, reljefe, portrete, sakralnu umetnost. Inspiracija je dolazila iz vizantijske i renesansne umetnosti podjednako. Srpsko srednjovekovlje, na kome će kasnije insistirati tumači njegovog dela, ostavilo je traga samo u fascinaciji dvema istorijskim figurama: Despotom Stefanom Lazarevićem (Kalemegdanska tvrđava) i Knezom Lazarom (Kruševac). Ostali likovi na reljefima, skulpturama i medaljama vezani su uglavnom za srpsku kulturnu istoriju iz perioda Prvog srpskog ustanka, romantizma, Moderne, avangarde ili perioda nakon Drugog svetskog rata. Od Filipa Višnjića, Hajduk Veljka, preko Njegoša, Vuka, Jovana Sterije Popovića, Stevana Mokranjca, Milene Pavlović Barili, Nikole Tesle, Milana Dedinca, do Andrića, Crnjanskog, Branka Ćopića i mnogih drugih. Uspon mladog umetnika krenuo je početkom 50-ih godina, kada je izlagao na Grupnoj izložbi u Galeriji ULUS. Kao važan trenutak u svom životu, Mitrić je izdvajao i susret sa Izom Krajner, slovenačkom umetnicom, svojom životnom saputnicom. Njihov zajednički put potrajaće sve do 1989, kada će Nebojša Mitrić, u rano jutro 21. avgusta, odmah nakon dvadesetodnevnog podizanja kupole na Hram Sv. Save, zajedno sa krstom čiji je bio autor, izvršiti samoubistvo.

Linč je velika tajna

Poslednji umetnički poduhvat Nebojše Mitrića dostojan je filmske priče jednog Tarkovskog. Priča je to o majstoru i društvenoj zajednici, o čemu će beogradska palanka ispredati različite priče decenijama. Mitrić je imao tu nesreću da živi u mračno vreme preloma dveju epoha, krahu jugoslovenskog modernizma kome je pripadao i usponu srpskog nacionalizma, koji ga je delimično prihvatio, i to samo u domenu njegove vizuelne interpretacije čisto srpskih tema. Stoga su i mnogobrojne studije, napisane nakon njegove tragične smrti (stručni skup u Studenici februara 1991), usmerene pre svega na njegov srpski/pravoslavni identitet. U fokusu su njegove studentske ekskurzije po srpskim manastirima ranih 50-ih godina, njegovi poetski zapisi pisani ćirilicom, njegova samosvojnost i čvrsta formatiranost u vreme kada se sreo sa delima renesanse. „Pisao je svagda ćirilicom i tamo gde bi na nj spontano i zarazno mogla uticati isključivo latinička sredina“, piše Dragan Nedeljković u svom tekstu o Mitrićevim putovanjima po Dalmaciji (zbornik Nebojša Mitrić: Vajar varoši beogradske, 2007). Njegov tragični kraj protumačen je kao nepojamna tajna, koju je Mitrić čuvao za života i poneo sa sobom na onaj svet. Dobrica Ćosić je svoje studeničko izlaganje posvetio pre svega tom činu, naglašavajući da on ostaje mučen tajnom njegovog odlaska: „Taj umni i časni čovek, pravednik, uzorni vernik, hristoljubac i krstotvorac, jeste izneverio i ljude i Boga. Za to je sigurno postojao neki veliki razlog. Razlog iznad moći našeg suđenja“. Priču o tajni prihvatili su oberučke i Ćosićevi saradnici, pre svega Nikša Stipčević koji je o Mitriću pisao kao o „malom čoveku koji je kreirao likove velikih ljudi“ i „magu koji je lebdeo između neba i zemlje“. Ovakve interpretacije brzo su zapečatile „slučaj Mitrić“, pomerivši ga u onostrano, zajedno sa krstom, koji je ostao na Hramu, kao opomena na ono što je beogradska čaršija uradila svom vajaru. A to nije bilo tek nešto bezazleno, niti tajnovito. Naprotiv, bilo je glasno i žestoko, i predstavljalo je udarnu pesnicu jedne nove kulturne politike koju je sprovodila memorandumska grupa intelektualaca, sa pridruženim članovima, pesnicima i slikarima, koji su u toj novoj političkoj snazi prepoznali znake svoga vremena.

Vizantijske krljušti

Kada je Branko Pešić, protomajstor Hrama, pozvao Nebojšu Mitrića da ponudi rešenje za Krst Sv. Save, vajar je bio suzdržan i skeptičan. Možda je predosećao težinu ponuđenog posla, jer je već imao iskustvo napada nacionalističke elite nakon njegovog rada na rekonstrukciji Bogorodičine crkve u Studenici. Međutim, Sinod SPC-a je uskoro prihvatio Mitrićev koncept krsta, što je izazvalo gnev nove elite, koja će kroz različite generacije režimskih kulturtregera nastaviti da traje sve do danas, slično kao Jedinica kroz različite (para)militarne forme. Na udaru je pre svega bio crveni patrijarh German, koji je prihvatio vajarev predlog, a potom i sam Mitrić, čije je rešenje okarakterisano kao „bezdušno i neduhovno“. Pomenuta grupa intelektualaca je 4. aprila 1989, u godini kosovskog jubileja i podizanja velikog talasa nacionalizma na Gazimestanu, potpisala peticiju protiv usvajanja modela krsta, koji je za njih bio „jedna odljudna naprava, precizno-mehanički izvedena, koja liči na kakvog robota koji će se nadneti nad glavnu kupolu i otuženo stajati na najvišem vrhu Vračara“. Grupa je na tom krstu videla krljušti, vizantijsko a ne srpsko nasleđe, negirajući činjenicu da postoje četiri jevanđelja, već samo jedno jedino. Takav krst nije „odgovarao ni ovome hramu niti pravoslavnom ispovedanju“. Među potpisnicima, kao i uvek, bili su akademici, profesori univerziteta, pisci, slikari: Radovan Samardžić, Miroslav Pantić, Đorđe Trifunović, Sreten Petković, Dinko Davidov, Petar Omčikus, Peđa Ristić, Milan Komnenić, Rajko Petrov Novo i mnogi drugi. Ova agresivna kampanja tokom meseci poprimila je žestoke dimenzije, zadirući duboko u privatni život Nebojše Mitrića, koji je nastavio da radi pod nesnosnim pritiskom, kog se nakon njegovog samoubistva više niko neće sećati, čak će im se Mitrićev lik činiti kao blizak heruvimskim bićima.

Nebojša van Mitrić

Nije bilo lako Mitriću da u uslovima uzavrelog nacionalizma sprovede svoju davnašnju ideju u delo. Zapravo, nije se radilo o jasnoj ideji, jer on nikada ranije nije mogao ni pretpostaviti da će jednog dana biti u prilici da oblikuje religijski simbol koji treba da sažme poruke i značenje jednog života, o kome je čitao u žitijima Teodosija i Domentijana. Međutim, tamo nije bilo pomena o krstu, odnosno specifičnom krstu koji je bio vezan baš za Sv. Savu. Tu tradiciju trebalo je izmisliti, jer tokom 8 vekova nijedan umetnik još nije dobio zadatak da izradi nešto slično. Naravno, bilo je najlakše precrtati krst sa neke freske i predstaviti ga javnosti kao svetosavski, ali šta bi na njemu bila zapravo differentia specifica u odnosu na hiljade drugih krstova. I Mitrić se tada vratio nekim svojim ranim fascinacijama, pre svega svom amsterdamskom periodu iz 1967, o čemu je odličan esej napisala Gordana Stanišić-Ristović (zbornik Nebojša Mitrić: Vajar varoši beogradske, 2007). Naime, njegov boravak u Holandiji sredinom 60-ih godina bio je presudan u formativnom smislu. Tu je Mitrić pronašao izvore naročitog nadahnuća, kombinujući renesansne motive sa srednjovekovnim legendama, što se može videti u ciklusu od 44 crteža koje je naslovio Holandski dnevnik. Stanišić-Ristović, tumačeći ove radove, nalazi protoformu za „uzajamnost ljudskog tela i arhitekture“ koju će Mitrić koristiti kasnije za izložbu crteža i skulptura iz ciklusa o Despotu Stefanu Lazareviću. Holandski dani, međutim, ne ostavljaju traga samo u Holandskom dnevniku. Mitrić istražuje u Centralnom muzeju u Utrehtu, gde se najduže zadržava pred slikom holandskog slikara i humaniste Jana van Skorela (1495-1562). Slika koja mu privlači pažnju zove se Petorica članova Bratstva hodočasnika u Jerusalim iz 1541. Visoka je 78 cm, široka 164 cm. Na njoj su poređani hodočasnici, četvorica u crnoj odori, samo prvi u beloj. Svako od njih drži palmino lišće i na grudima ima jerusalimski hodočasnički krst. On je karakterističan jer ima po jedan mali krst između krakova velikog krsta: ukupno četiri mala (koji simbolizuju jevanđeliste) i jedan veliki (Hrist). Mitrića, međutim, zanima samo lik jednog hodočasnika, onog trećeg (Steven de Wit), u sredini, u kome prepoznaje odraz svoga lica. Ako se slika uveća, može se videti da samo njegov krst na krajevima ima pozlaćene kugle, dole – jabuka sveta, sa gornjih strana – simboli Sv. Trojstva. Takav hodočasnički krst mora da je imao i sin Velikog župana kada se vratio sa svojih putovanja po svetim zemljama 1229. i 1234, svakako je pomislio Mitrić te 1988, kada mu je bio poveren zadatak izrade Krsta Sv. Save. Verovatno je ta epifanija podstakla vajara da ponovo otputuje u Utreht odakle je 11. aprila 1988. „gospodinu Milanu Davidoviću“ poslao razglednicu sa reprodukcijom pomenute slike Jana van Skorela, kupljenu u Centralnom muzeju. Tom prilikom se na poleđini potpisao kao „van Митрић 1541“. Ova razglednica se danas čuva u rukopisnoj zbirci Narodne biblioteke Srbije, čiji logo je izradio Mitrić, kao i niz reljefa u bronzi sa likovima znamenitih ličnosti iz kulturne istorije. Pored razglednice, sačuvan je i njegov rukopis iz maja 1989, koji predstavlja duboke unutrašnje nemire umetnika u teškim danima. Fragmenti su nastali u studeničkoj Isposnici Sv. Save, a pisani su u formi poetskih epistola:

Pisma Sv. Savi (fragmenti)

Ovde sam. U tvojoj isposnici.
Dođoh tvojim stopama. Onim kako si ti došao.
Tu sam, iznad reke.
Oduvek je bilo da ptice u letu gledam odozdo. Ovde se sve menja.
One lete poda mnom. Gledam im leđa i spoljnu stranu krila.

***

Za kraj odredih greh. I to veliki. Kratak.
Veći je greh ovo što napisah, od trenutka kad prestah.
Zaustavih grešni život.

***

Držim se da se ne zaplačem.
Neću prestati.

***

Kosti popuste,
Kad se duh slomi.

***

Pusta sveta mesta,
postala su turistička stecišta.
Kako da ti to objasnim.
Ti ne znaš šta je to turizam.
Zlo veliko.
Nemir najveći.
Premeštanje ljudi s kraja na kraj.
Traganje za poznatim.
Bežanje od sebe.
Masovno ludilo.
Agonija.
Smrt.

Poleđina razglednice koju je Mitrić poslao iz Utrehta
Poleđina razglednice koju je Mitrić poslao iz Utrehta

Endnote istorije

– Kraj života holandskog majstora Jana van Skorela obeležen je napadima ikonoklasta, koji su uništili jedan deo njegovih radova, a nakon umetnikove smrti i njegovu umetničku radionicu u Utrehtu.

– Nakon tragične smrti svoga muža, Iza Krajner Mitrić je zauvek napustila Beograd. Sa sobom je ponela nekoliko Mitrićevih radova iz porodične kolekcije.

– Nebojša Mitrić, kako danas vole da kažu – vajar varoši beogradske, završio je kao jedna od žrtava nacionalističke kulturne politike koja je trasirala put pustošenju devedesetih godina. Čak su i umetnici zaokupljeni motivima iz nacionalne tradicije mogli da dođu na udar, naročito ako nisu bili srpskog porekla ili su baštinili umetničke prakse iz „latiničnog sveta“. Jerusalimski hodočasnički krst, koji je Mitrić postupkom stilizacije i dubinske kristalizacije, kako je njegovu umetničku metodu okarakterisao profesor Pavle Vasić, približio ortodoksnoj sakralnoj verziji, sugeriše zapravo da je glavna zasluga sina Velikog župana bila ta što je sproveo ono što bi se današnjim jezikom moglo nazvati integracijom u svet tadašnje evropske civilizacije.

– Kulturna politika koja je formulisana kao militantni oblik čišćenja kulture od stranih uticaja razvijana je tokom decenija u Srbiji. Njeni su učinci vidljivi na svakom koraku, naročito u Beogradu, čiji su spomenici iz poslednjih dvadesetak godina najbolji reprezenti čiste srpske umetnosti i jedne jedine prihvatljive – ruske.

Iza Krajner i Nebojša Mitrić
Iza Krajner i Nebojša Mitrić

Peščanik.net, 30.12.2022.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)