U međunarodnoj politici, pa i u politici uopšte, zapažanje o licemerju ili čak o nedostatku morala nije odgovor, već bi trebalo da vodi postavljanju pitanja. To je jedan način da se ukaže na najvažniji Makijavelijev doprinos političkoj nauci. Odgovor, znači, ne bi trebalo da bude nenaučan, dakle da se oslanja na nedosledne i neproverive tvrdnje, ali ne bi trebalo ni da bude moralno prazan.

Politički potresi u arapskom svetu i reakcija stranih sila na nju su dobar primer.[1] Uzmimo sledeću tvrdnju: kako je reakcija zapadnih sila nedosledna, interveniše se selektivno, to govori o njihovom licemerju.

U kom je smislu reč o nedoslednosti, odnosno o licemerju? Pa, kaže se, intervenišu tamo gde im je to u interesu, a ne tamo gde im nije u interesu. Što znači da dosledno slede svoje interese. To svakako nije licemerno. Ono što može da ostavlja utisak nedoslednosti i, recimo, licemernosti jeste to što tih interesa, naravno, ima više. Recimo, u interesu je demokratskih zemalja da se autoritarne zemlje demokratizuju. Takođe, u interesu je, možda, svih ljudi i zemalja da se zaštite građani od državnog terora. Bezbednost, i stabilnost, su središnji politički interesi, a nije beznačajna ni privredna korist. A postoje i mnogi drugi interesi, naravno.

Svi ti interesi nisu svim zemljama jednako važni u svakom konkretnom slučaju, a nisu jednako važni ni svima unutar svake pojedine zemlje. Partije, preduzetnici, potrošači, intelektualci, manjine i uopšte sve kategorije stanovništva, po kojem god svojstvu da se razlikuju, imaju različite konfiguracije interesa u svakom pojedinom slučaju. Sve je to potrebno uskladiti kada se donosi odluka o nekoj spoljnopolitičkoj akciji.

Na primer, u slučaju intervencije u Libiji, interes Francuske, pre svih, a potom Velike Britanije, je bilo potrebno uskladiti sa interesima Amerike, a zatim i sa zemljama članicama Saveta bezbednosti. Do slične usaglašenosti interesa nije moguće doći, kako sada stoje stvari, ni u jednom drugom slučaju. Dakle, stvari se mogu pojednostaviti ovako: Francuska smatra da u Libiji ima posebnu odgovornost ili posebno velike interese. Druge prijateljske i savezničke zemlje smatraju da imaju obavezu da podrže Francusku, jer bi njen neuspeh, ukoliko bi delovala sama, imao negativne posledice po interese tih zemalja. Druge zemlje članice Saveta bezbednosti, svaka iz svog razloga, uzdržavaju se od glasanja – pre svega zato što bi pozitivnim ili negativnim glasom preuzeli odgovornost i obaveze u toj stvari za koje nemaju interese.

Uporedimo, opet primera radi, odluke Amerike i Nemačke. Američka vojna sila je neophodna da bi poduhvat imao izglede na uspeh, nemačka nije. Čak i ako bi interesi ovih dveju zemalja u ovom konkretnom slučaju bili isti, obaveze nisu. Ne postoji moralna obaveza da se čini nešto što nije u nečijoj moći, a pogotovo ne postoji politička obaveza, posebno ukoliko konkretan čin i nije u interesu ljudi ili zemlje. Amerika ima obaveze koje Nemačka nema, zato što je uspešna vojna intervencija u domenu njene moći, nezavisno od toga koji su njeni tačno interesi vezani za tu intervenciju. Neki, možda nedovoljni da opravdaju intervenciju, interesi u Libiji su svakako prisutni, ali pretežu nesumnjive obaveze prema saveznicima – Francuskoj i Velikoj Britaniji. Hoće li, konačno, isto razumevanje obaveze prevagnuti nad interesima kod svih zemalja članica Atlantskog saveza, ostaje da se vidi. A isto važi i za arapske zemlje i druge zemlje koje imaju interese i obaveze u ovom konkretnom slučaju.

Kao što se vidi, da bi se razumela odluka da se vojno interveniše ili ne, nema potrebe čuditi se nad nedoslednošću ili otkrivati licemernost u ponašanju pojedinih zemalja ili bilo kojih političkih aktera. To ne znači, što je takođe bilo jasno Makijaveliju, da ne postoje moralni interesi, i moralne dileme, kao što primeri Scipiona Afrikanca, starijeg i mlađeg, potvrđuju. Liberalna teorija međunarodnih odnosa je pokušaj da se da jedan odgovor na oba pitanja: kako ponašanje objasniti interesima i pod kojim uslovima će moralni interesi biti odlučujući?

Odgovor je u dva koraka. U prvom se pretpostavlja da je spoljna politika zemlje u skladu sa interesima reprezentativnog građanina te zemlje. Recimo, čisto politički posmatrano, to je središnji (onaj koji predstavlja medijanu) glasač. Državni razlog, da to tako kažem, jesu interesi tog reprezentativnog građanina. Da li postoje politički mehanizmi valjane reprezentacije tih interesa kada je reč o spoljnoj politici? Posmatrano na nacionalnom nivou, odgovor je negativan, čak i kada je reč o demokratskim zemljama. Iz najmanje dva razloga.

Prvo, ako je zemlja velika, interesi svih građana i interesi pojedinih grupa građana mogu da imaju različitu težinu, recimo kada je reč o vojnoj intervenciji, usled toga što troškovi i koristi od intervencije mogu da budu suviše mali da bi obični ljudi bili zainteresovani da se informišu i da ocene šta im je u interesu. Dok je suprotan slučaj sa onima koji u određenoj stvari imaju jasne interese. Moguće je, dakle, da običan građanin ne mari za troškove, a da određene grupe imaju veliku korist od intervencije, iako ih ona ništa ne košta.

Drugo, ako je zemlja mala, iskušenje nacionalizma, politike da se troškovi prebace na građane neke druge zemlje, može da bude suviše veliko da bi se pridala potrebna težina, na primer, moralnim interesima. Nacionalizam je, pre svega u malim zemljama, u interesu reprezentativnog građanina, ukoliko je naravno izvodiv.

Kako sistem nacionalnih država teži da sukobljava interese i velikih i malih zemalja,[2] što je tačka kod koje nema razlike između realnih i liberalnih teorija politike, potreban je drugi korak: potrebno je utvrditi šta je u interesu građanina sveta. Odgovor je delimično normativan naprosto zbog toga što kosmopolis još ne postoji. No, ukoliko bi se interesi određivali sa kosmopolitske tačke gledišta, međunarodni ustav i vladavina prava bi bili u interesu reprezentativnog građanina sveta. Svaka povreda ljudskih prava bila bi povreda prava građanina kosmopolisa. U tim bi okolnostima, moralni interesi mogli da budu stariji od svih drugih ili, bolje rečeno, mogli bi da budu usklađeni sa ovim drugim. Međunarodna bi zajednica zaista intervenisala dosledno u svim slučajevima u kojima bi bile prekršena ljudska prava, jer bi naravno bill of human rights bio konstitucionalna osnova međunarodnog prava i suverena obaveza pojedinih država.

 
Peščanik.net, 22.03.2011.

Srodni link:

The New Republic – Argumenti protiv napada na Libiju

———–    

  1. Raspad Jugoslavije, ratovi i intervencije su drugi dobar primer. O tome više u V. Gligorov, Why Do Countries Break Up? The Case of Yugoslavia. Acta Universitatis Upsaliensis, 1994.
  2. O tome i o teoriji međunarodne politike, realističnoj a ne liberalnoj, M. Wight, Power Politics, Leicester University Press, 1995 (drugo izdanje) i System of States, Leicester University Press, 1977.