Grubo mereno, doznake predstavljaju najmanje deset posto domaćeg dohotka, dakle dohodaka koji se zarade kod kuće. Ne znam koliki je to deo ostvarenih dohodaka u inostranstvu, no imajući u vidu troškove života i strukturu potrošnje, verovatno nije mnogo više od deset posto. Ukoliko je tako, dohoci ljudi koji rade u inostranstvu i onih kod kuće su praktično iste veličine. Čak i ako bi bili upola manji, imajući u vidu razlike u broju zaposlenih, i pod pretpostavkom da su zarade i kod kuće i u inostranstvu u skladu sa doprinosom rada, a verovatnije je da je potcenjen u inostranstvu i precenjen kod kuće, jasno je da je razlika u produktivnosti ogromna. Uz to, nije nemoguće da je struktura poslova koji se obavljaju napolju u poređenju sa onom kod kuće čak lošija, to jest da je više, uprošćeno govoreći, manuelnih radnika i onih koji bi kod kuće obavljali bolje poslove. Najveća je razlika, naravno, u stopama zaposlenosti, nezaposlenosti i neaktivnosti, jer u inostranstvu veći broj ljudi radi, manji je nezaposlen, a niska je i stopa neaktivnosti.

Tako nije od juče. Reč je o trajnoj, stabilnoj karakteristici, tako da nema smisla kriviti ni socijalizam, ni jugoslovenstvo, ni sankcije, ni bombardovanje niti neoliberalizam. Uopšte, nema smisla tražiti uzroke bilo gde drugde nego u društvenoj, privrednoj i političkoj strukturi ili, generalizovano, u sistemu distribucije rada, izgleda, dohodaka i bogatstva kod kuće. Ili, još drukčije rečeno, u trajnim ustanovama u zemlji.

To je ono što se naziva potisnim činiocima, ako je to valjan prevod za push factors. Uobičajena je predstava da ljudi idu trbuhom za kruhom zato što ih privlače više zarade u inostranstvu, što su takozvani privlačni činioci ili pull factors. I zaista, sa stanovišta zemlje primaoca, bar kada je reč o ekonomski motivisanim migracijama, to su jedini značajni činioci. Kada je reč o azilantima, pojedinačnim ili masovnim, njima je obično pristup tržištu rada ograničen, tako da se i u tim slučajevima oni zapošljavaju u skladu sa fleksibilnošću tih tržišta i politika, što će reći u skladu sa sposobnošću zemlje domaćina da apsorbuje imigrante.

Sa stanovišta domaće privrede, praktično su jedino značajni potisni činioci, oni koji teraju ljude da emigriraju. Uzmimo primer zemlje kao što je Srbija koja je u dugoročnoj recesiji, jer ima negativnu prosečnu stopu privrednog rasta u periodu od dvadesetak ili čak tridesetak godina. To znači da je ili zaposlenost smanjena ili je smanjena produktivnost ili i jedno i drugo. To će značiti da je radna snaga brojnija i obrazovanija nego što to ostvarena proizvodnja zahteva – pa će biti mnogo nezaposlenih i neaktivnih i onih koji ne rade na poslovima za koje su obrazovani.

Da napravim digresiju: ovo nije uobičajeno stanje u nerazvijenim zemljama. U načelu, u tim zemljama, nerazvijenost je, bar jednim delom, posledica stepena obrazovanosti ljudi. U tim okolnostima, ulaganja u obrazovanje su verovatno najbolja razvojna politika, uz ulaganja u infrastrukturu, dakle u fiksne troškove privređivanja. Posla nema za visoko obrazovane, zato što nema visoko obrazovanih ljudi. Problemi slični onima u Srbiji nastaju kada se zaista uloži u obrazovanje, ali preduzetnici i političari ne znaju da izvrše odgovarajuće institucionalne i promene u privrednoj i drugim politikama kako bi se oni zaposlili.

Ovo poslednje je slučaj Srbije, mada ne zato što je ulagano u obrazovanje, već zato što je uložen veliki napor da se smanji proizvodnja. Usled čega su i nivo obrazovanosti i postojeća infrastruktura iznad onoga što je potrebno da bi se ostvarila sve manja proizvodnja, dugoročno posmatrano. Reč je, dakle, o nazadovanju, a ne o nerazvijenosti. Ona se ogleda ne samo u tome da nema posla i posebno nema posla za kvalifikacije karakteristične za industrijalizovana ili postindustrijalizovana društva, već uopšte nema posla. Drukčije rečeno, društvo najviše nudi nezaposlenost i neaktivnost.

To nije posledica siromaštva, a nije ni posledica neprijateljske istorije. Kada se o tome razmišlja ekonomski i politički, zemlja koja raspolaže sa neuposlenim, za rad sposobnim ljudima, pogotovo ukoliko oni imaju odgovarajuće industrijsko iskustvo, trebalo bi da veoma brzo nadoknadi izgubljeno, ako je recimo do smanjenja proizvodnje došlo usled rđavih spoljašnjih uticaja ili pogrešne sopstvene politike. Ukoliko do toga ne dođe, sposobnosti i aktivnost ljudi će se prilagoditi nivou razvijenosti, a ne obratno. Što je posle nekoliko decenija nazadovanja gotovo neminovno.

Da bi do decenija nazadovanja došlo, potrebno je da odlučujući uticaj imaju oni kojima je to u interesu. Uzmimo da ste pisac ili pesnik kome je prošlo vreme. Ili da ste političar ili prijatelj ili savetnik političara, sa sopstvenim ambicijama u političkoj karijeri ili o uticaju u javnosti, koji ste pogrešili u svemu, pa ste imali udela u svim rđavim odlukama koje su imale za posledicu upravo društveno i privredno nazadovanje. Ili da ste trgovac koji zazire od konkurencije i od industrijskih preduzetnika. Ili ste vladika koji je uložio mnogo truda da ne dozvoli evoluciju crkvene dogme, pa ste posebno nepripremljeni da se prilagodite na rastući uticaj nauke. Ili ste naprosto neko ko je uložio život u svoj državni posao, a za koji više nema potrebe ili bi trebalo značajno da se promeni. Pisac ste, pesnik, bivši ministar ili čak predsednik vlade, trgovac naročito uvoznom robom, pop, sudija, činovnik ili rukovodilac ili uostalom zaposlenik u državnom preduzeću – naprosto ste, što se kaže, insajder i gledate da na svaki način ograničite konkurenciju. Ukoliko u tome uspete, gledaćete da društvo prilagodite sebi, a jedan od preduslova vašeg uspeha će biti da oni koji bi mogli da vam konkurišu odu da rade u inostranstvo. Pomaže i ako uspete da obezbedite kontrolu nad privrednom politikom koja mari za vaše interese, a i ako obezbedite ideološku podršku tako da sve što je liberalno – a pre svih slobodno tržište i konkurencija, a uz njih i sva ta ljudska i druga prava – zapravo razlog što zemlja nazaduje, dok ste vi još jedini koji se, iz patriotizma, brinete za javni, ili kako se inkantira, državni i nacionalni interes.

To, naravno, nije dovoljno. I sada tu dolaze te doznake. Sa makroekonomske tačke gledišta, emigracija je vid ulaganja. Da bi se ostvario taj priliv transfera, potrebno je da se ne smanjuje broj onih koji stiču dohodak u inostranstvu, a to, opet, podrazumeva da se on obnavlja stalnim odlivom radno sposobnih ljudi. Za razliku od domaćeg tržišta, na stranom posao mogu da nađu i nekvalifikovani, ili bar ljudi koji su spremni, nezavisno od svoje kvalifikacije, da rade manuelne poslove. Naravno, ljudi sa kvalifikacijama obično lakše nađu posao, bilo u svoj struci ili nekoj drugoj gde im je višak kvalifikovanosti zapravo prednost. I onda šalju doznake kući ili povećavaju potrošnju posetama i ulaganjima u nekretnine ili trajna potrošna dobra.

Makroekonomski efekti, naravno, uvek imaju mikroekonomske osnove, posebno kada je reč o, po prirodi stvari, privatnim ulaganjima. Javne vlasti često svojom politikom povećavaju troškove emigracije ili, drukčije rečeno, smanjuju isplativost ulaganja u pristup stranim tržištima rada ili povećavaju zaradu stranim posrednicima i preduzetnicima. No, kako zatvorenost domaćih tržišta i privredna politika koja ne pogoduje ulaganjima u domaću privredu strana tržišta rada čine nadmoćnim izborom, gotovo da je veća emigracija kada su, da tako kažem, granice zatvorene, nego kada su otvorene.

Pored toga, u normalnim okolnostima, ne samo da se odliv ljudi povećava kada su privredne prilike u zemlji rđave, već se povećava i priliv doznaka, jer su potrebe kod kuće veće. To je zato što su ulaganja u emigraciju, na mikroekonomskom nivou, porodična ili na drugi način socijalno obavezujuća, usled čega obaveze rastu sa porodičnim ili potrebama socijalno bliskih ljudi. Tako da postojana emigracija vodi postojanim doznakama, a u krizama i jedno i drugo deluje tako da ublažava njihove socijalne posledice.

Povezujući jedno i drugo, one kod kuće kojima promene ne odgovaraju, i one napolju koji ih jednim delom finansiraju, dolazi se do trajnog zaostajanja i do prilagođavanja institucija i obrazovanosti ljudi na stanje zaostalosti i, s vremenom, nerazvijenosti. Ideološku vezu između njih obavlja patriotizam, gde se oni koji ostaju kod kuće diče viškom, a onima koji su u inostranstvu se povremeno prebacuje manjak. No, stvarna veza jeste nedostatak posla kod kuće i tražnja za doznakama iz tuđine.

 
Peščanik.net, 02.01.2013.