Satiric drawings by Pawel Kuczynski

Satiric drawings by Pawel Kuczynski

Vi znate da ja ne odlučujem sam – to je jedna od najčešćih rečenica koje danas u neformalnom razgovoru sa advokatima i njihovim klijentima izgovaraju državni tužioci u Srbiji. Druga je – ako me neko bude pitao. Ne treba objašnjavati šta to znači. U najkraćem, to znači da su državni tužioci (p)ostali obična produžena ruka izvršne vlasti. Tačnije, političara na vlasti.

Ako ih, tužioce, zbog toga ne zaboli stomak, glava sigurno neće. Jer ih je ta ista vlast zakonom abolirala od svake odgovornosti za sopstvene postupke, pa tužbe mogu da podnose i levom i desnom, kako im je volja. Uopšte ne treba da strahuju da će ih neko posle tužiti zbog besmislene optužbe, dana nepotrebno provedenih u zatvoru, nerviranja i sekiracije.

A ni advokatima nije loše: oni svoje usluge uredno naplaćuju (dok poreze ne plaćaju, ali o toj veeelikoj temi ćemo drugom prilikom). Nije, dakle, da između države i advokata vlada samo netrpeljivost; ima stvari u kojima se oni i te kako lepo slažu.

A sada nešto sasvim drugačije, što bi rekli montipajtonovci. Anegdota iz privrednog života. O lizingu je reč. Ako neko slučajno ne zna, lizing je vrlo sličan kreditu; radi se o kupovini robe na rate, samo dok kod kredita odmah postajete vlasnik kupljene stvari, kod lizinga je ona u vlasništvu prodavca (davaoca lizinga) sve dok kupac ne isplati i poslednju ratu. U razvijenom svetu lizing se koristi vrlo često. Lizing postoji i u Srbiji. Ali više formalno-pravno, načelno i teorijski, nego stvarno. Propisi koji uređuju ovu materiju, naime, praktično više sprečavaju nego što omogućavaju ovu vrstu usluge. Primera radi, u oblasti finansijskog lizinga postoji samo jedna kompanija. Bilo ih je više, ali su se, suočene s nemogućnošću poslovanja, ugasile. Najvažnije u ovoj priči je, međutim, činjenica da lizing koriste pre svega privrednici za kupovinu opreme. Zašto? Između ostalog i zato što na taj način mašine mogu da nabave direktno od proizvođača, dakle ne moraju da idu preko banke, jer sve velike kompanije poseduju svoja lizing odeljenja. Nijedna velika svetska kompanija nema lizing odeljenje u Srbiji. A imaju ih, recimo, u Rumuniji, Mađarskoj, Hrvatskoj, o drugim evropskim zemljama da i ne govorimo. Ili, još bolja ilustracija: dok u Evropi lizing za kupovinu opreme koristi 40 odsto malih i srednjih preduzeća, u Srbiji lizing koristi njih svega jedan odsto. A prosečna starost opreme u Srbiji iznosi blizu 30 godina. A toliko se mnogo govori o (re)industrijalizaciji.

U takvom ambijentu, dakle, rade privrednici u Srbiji: sa jedne strane naopako postavljeni propisi, sa druge strane neprijateljski raspoložena država; sa jedne strane zakoni koji manje-više onemogućavaju normalno poslovanje, sa druge državni organi koji rade u skladu sa dnevnim potrebama aktuelne vlasti; sa jedne strane scile, sa druge haribde. Lakše je proći kamili kroz iglene uši.

Ono u čemu, najpre i najviše, greše kritičari današnjih zapadnih društava jeste to što previđaju da su to društva u kojima postoji pravna država. Naravno da ta društva, ili države, nisu bez mana, neke su i velike, ali vladavina prava je ono što njih suštinski razlikuje praktično od čitavog ostalog sveta. I po čemu su one takoreći kosmički udaljene od Srbije.

Ove 2015. navršava se 800 godina od prvog ustava u svetu, Velike povelje sloboda. Ovaj dokument, najpoznatiji pod nazivom Magna carta libertatum, doneo je 1215. godine, na jednoj livadi kraj Londona, engleski kralj Jovan bez zemlje (koji je na prestolu nasledio svog starijeg brata, slavnog Ričarda Lavljeg Srca). Velika povelja je bila rezultat duge borbe između kralja i feudalaca, pre svega njihovog zahteva da kralj ne može samoinicijativno i samostalno da razrezuje dažbine. Ali, sadržala je i značajna prava za „obične“ ljude.

Ne tako davno, Srbija je proslavila 600 godina od Kosovske bitke. Znamo kako, a znamo i šta je posle toga bilo.

Jubileji nisu samo puki simboli, a i simboli nešto znače, zar ne?

Ne mora velika, ali neka mala povelja o slobodama preko je potrebna Srbiji.

Peščanik.net, 12.02.2015.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.