Danas, na Veliki petak, već u ranim popodnevnim satima, započeće živa priča o životu i vaskrsenju. I nije slučajno da je to prolećna priča. I niko se neće usuditi danas, uz obilje citata i navoda, da navede reči apostola Pavla iz poslanice prve Korinćanima 14.19 – „Ali u crkvi volim pet riječi umom svojim reći, da se drugi pomognu, negoli hiljadu riječi jezikom“. A danas će Njega zasuti citatima, legendama, pa i lažima.

Bio je Sin Božiji, koliko i svi mi drugi, a za sebe je govorio, i to je jedina titula koju je priznavao, Sin čovečji. Usred liturgije odjeknuće one reči koje malo ko i razume „Angeljskimi ne vidimo dorinosima činmi“. Malo ko zna da se te reči zapravo ne odnose na ovog mladića iz Nazareta, jer on nije bio ni Rimski imperator, čije legije šire pustoš diljem sveta, ni Pantokrator vizantijski: to je odlomak iz vizantijskog carskog dvorskog rituala kada su vojnici novoizvikanog cara, pošto su prethodnog ubili, novog uzdizali na štitove da osvaja svet. Ne, njega nije rodila leponoga Junona, ni otac mu nije bio Jupiter – rodila ga je Jevrejka, u nekoj vezi koja sigurno nije bila grešna. I on, ovaj mladić, u pratnji devojke Marije iz Magdale, ide putem nade i vaskrsava. Ne, nije on smrću smrt pobedio – on je životom smrt pobedio, i rimski pravnik Poncije Pilat uzviknuo je „Ecce homo“ – prepoznao je u njemu čoveka. Bosonoga Marija nosi jaje nakon njegove smrti i raspeća, jer se pred cara Tiberija nije smelo izaći bez poklona, a da li je jaje pocrvenelo, od toga što se ona zastidela svog skromnog poklona, o tome ljupka legenda mnogo ne kaže. Ali to jaje, kao simbol početka i kraja – i danas na našem stolu – neće nestati s groba. A njegova nauka bila je ne neka spekulativna filozofija, ni logička konstrukcija, već hleb i vino koje je delio sa onima koje nije birao, koji su njega izabrali kao nadu – „Ovo činite meni u spomen“. Uzalud ćemo ga zasipati legendama i patetičnim rečima, jer od Josipa Flavija do Tacita i Plinija mlađega, niko o njemu ništa nije zapisao što je verodostojno. A Njemu je i bilo stalo da ostane u toj anonimnosti, kako bi se prepoznao u svakome od nas.

A priča o vaskrsenju nigde, ni u jednom jevanđelju, nije ispričana.

Tu priču mi treba da pričamo i svedočimo, a jevanđelja su ne nekakve biografije i učeni istorijski traktati, nego doživljaji. Marko je svoje jevanđelje ostavio otvorenim. Cela 16. glava, koja priča događaje nakon raspeća, do detalja nam kazuje samo jedno: Svi su ga napustili, razbežali su se učenici, žene koje su nosile miro – pomasti, zatekle su prazan grob. I nije slučajno Marko zapisao u 16.8 – „I našavši se tu, pobjegoše od groba, jer ih zahvati strah i drhtanje“. Marko dodaje jednu još zagonetniju reč: „I učenici ne vjerovaše, ali osetiše da se nešto dogodilo“. Jevanđelista Luka je bio lekar po profesiji. I on je u 24.12 – 18. ponudio dokaze kao lekar, nikakve druge. Njegovi su dokazi emocije i jedno zapažanje iz oblasti kardiovaskularnih promena. Nikog nisu videli, a noć je padala, trebalo je stići do seoceta Emausa, i ništa im nije bilo jasno – bežali su, jer im je tajna policija bila za petama. Jedini dokaz koji doktor Luka nudi glasi – „I oni govorahu jedan drugom. Ne goraše li srce naše u nama, kad nam govoraše putem i kad nam kazivaše pismom“. Ovaj put do Emausa, dvanaestak kilometara od Jerusalima, mora svako da pređe sam, ako hoće nešto da razume o vaskrsenju. Sve ostalo su dosadne propovedi, legende, ali ljudska nada je princip. To je dobro znao Ernst Bloh. Takav, ovaj mladić, vaskrsava na tom putu nade, jer je otkrio da je smisao života život sam, i žrtvovanje za druge. On hoda iz Nazareta kao izbeglica, i hoda i danas na čelu svih nas bolesnih i nemoćnih, obespravljenih, poniženih i uvređenih. Hoda, sa crvenom zastavom u rukama, jer to je jedina zastava koju je priznavao, u ime poniženih i uvređenih, i u tom hodu vaskrsava. Vaskrsava se samo na jedan način: kada se ne živi u laži, jer i njegov lik su nosili na zastavama, a nose i danas, gradoubice, inženjeri etničkog čišćenja – to mu nije umanjilo sjaj. I kada svi danas citiraju reči Karla Marksa da je „religija opijum za narod“, nije uopšte jasno zašto se ova fraza falsifikuje i ne citira cela, a ona glasi kod Marksa – „Religija je opijum za narod, ali i bolni uzdah poniženih i uvređenih“. Opijum je anestetik, on umanjuje bolove, a to je ovaj mladić iz Nazareta, kao vrsni terapeut odlično znao. A nije otrov i laž – tu razliku između opijuma anestetika i otrova malo ko zapaža. Nije ovaj mladić iz Nazareta držeći se za ruke sa Marijom iz Magdale činio čuda ni hodao po vodi, ni levitirao u vazduhu – on je ipak učinio jedno najveće čudo koje smo pozvani da ponavljamo iz dana u dan: Da drugima budimo nadu, a bez nade kao saputnice život će i za života biti smrt.

Odmaknimo se od svih fraza, jer nas na to poziva čovek, Sin čovečiji koji je uvek sa gladnima i žednima i koji i danas poručuje izbeglicama – Blago prognanima pravde radi, jer će se pravde nasititi. Hleb i vino, kaže italijanski komunista Injacio Silone, tako mu se i roman zove „Pane e vino“ – to je sva nauka.

I jutros, treba krenuti za Emaus, a on je tu negde u našem susedstvu, a tamo su i On, i Marija, u čija je usta i ruke bio zaljubljen.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 02.04.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)