I sami se bavimo nečim sličnim povremeno – imamo neke prigovore analitičarima zbivanja na političkoj sceni – otuda samo ova mala glosa.

Događa se da se malim i smešnim zgodama pridaje mnogo pažnje, pri čemu ono ozbiljnije lako ode u drugi plan. Zbivanja na političkoj sceni Srbije su zaista ozbiljna, da ne kažemo i dramatična. Lepa i umna Nataša B. O. piše često i to obavezno čitamo. Da je lepa to ne krijemo ni mi starci, jer i nama dok je gledamo kako ulazi u lift – „klecaju kolena“ kao ono trojanskim senatorima koji gledaju Jelenu kako se penje zidinama Troje. Divimo se njenim zapažanjima, ali imamo prigovor koji je važniji. Ako bude uzviknula Ua starci – ne ljutimo se. Piše ona divno o Gospodaru Vučiću i neki epiteti tu nedostaju, a oni su indentitetski znaci i ne mogu se tek tako koristiti. Uz ime majke Jugovića obavezno je pisati Nevina majka Jugovića, jer onih devet sinova – i podosta kćeri – rodila je carskim rezom. Drugo, onaj Zelenko nije samo Šešeljev nego i Damjanov, i to na još većim položajima nego što ga ima Gospodar Vučić koji je samo Prvi potpredsednik vlade.

Vratimo se stoga prisluškivanju jer mnogima nije jasno ko koga prisluškuje u Srbiji. Svi sve. Afera još nije pred raspletom, ali je zvaničnik izjavio i to preko cele prve strane Danasa: „Nema prisluškivanja bez sudskog naloga i BIA“. Gospodar je šef svih tajnih službi u državi – po zvanično saopštenim funkcijama – i on je glavno uvo u državi, pa je stoga jasno ko to radi, što je razgnevilo samog ustavnog poglavara vojvodu Tomu.

Ironiji nema mesta jer naša je zemlja pred teškim odlukama –  malo-malo pa neko postavlja nekakve nove uslove za ulazak u EU.

Izmirili smo se bezmalo sa svim susedima – još malo zapinje sa Hrvatima ali i to će krenuti – a opet smo u problemu. Sa Crnom Gorom više nema problema ni pre ni posle Mojkovca i to je dobro. Ima problema s mitropolitom Amfilohijem ali i to će se rešiti, jer on je i srpski i još više crnogorski problem. Ostaje ono oko Kosova ali tu se premijer Dačić i vlada trude i pomak nije mali što se vidi po tome što je u Brisel putovao i sam Gospodar Vučić da to sredi i krenulo je odlično. Iz vrha EU već pominju da je to gotovo i da sledi čak i Nobelova nagrada za to. Decenijama su problem Kosova rešavali SANU i slične institucije, i D. Ćosić sa Matijom i bratijom i –ništa. Bogu hvala sada je to krenulo i zasluga je i premijera i šefa države i samog Prvog potpredsednika Vućića. Priznali smo granice svima i samo još sebi nismo. To Srbija treba da uradi sama, da prizna gde su joj granice i da se to katastarski uradi po „sekcijama“, kako se delovi mapa na važnim međunarodnim konferencijama nazivaju. To nije lako i tu se od premijera i Gospodara Vučića kao i od vojvode Tome očekuje da to urade. Da li nam je granica sa Makedonijom na Ristovcu – kako je naš deda to zacrtao pa prešao preko toga – ili da li nam je granica sa BiH na Drini ili nije, ili sa Hrvatskom na Šidu ili nešto iza ili negde tamo daleko – na prevojima Virovitice podno Karlobaga na koti koju je bio zacrtao vojvoda V. Šešelj. Pohitaće neko da nam prigovori kako u ovom ima onog od pre Kumanova i da smo navodno sada neka predkumanovska Srbija. Nije baš tako iako se to vrti u novinama sa ironično intoniranim komentarima. To su ozbiljni problemi, stoga nema mesta pričama o nekoj razvaljenoj kvaki u zdanju vlade – sve su to banalnosti, jer ko nije od nas razvalio neku kvaku u kući ili razbio čašu. A Gospodaru je zdanje vlade njegova kuća. Pravo pitanje i pravi problem je u tome hoće li Srbija priznati sopstvene granice ili neće. To je ono što EU od Srbije očekuje i time bi trebalo da se pozabave zvaničnici naši kojima priznajemo da su mnogo uradili na putu ka EU, koji će potrajati još godinama sve negde do 2020. a možda i duže. To naravno ne ide lako, ali bi eventualni „nobelovci“ trebalo da porazmisle. Tu smo gde smo i nema nam druge. Ako mi ne priznamo svoje granice drugi ih neće priznati.

Sve ono drugo o čemu mi komentatori davimo svet i sebe nije toliko važno i može da pričeka jer to je taj „uslov“ koji stoji pred svima nama a pred Gospodarima posebno. A to ko je negde i zašto razvalio neku kvaku nije bitno, ali je bitno znati gde nam je granica sa susednom državom: da li recimo na visovima Prokletija ili na selu Merdare na pruzi Prokuplje-Priština gde je do 1912. bila srpsko-turska granica. A da li se Gospodar ženi ili neki ministar razvodi – te šaljive emisije na radiju – ili koji se ministar zaljubio u lepu pevačicu pa obleće oko nje kao tetreb, to nije toliko važno. I da li lepa ministarka neće Bajatovića ili on nju – sve zbog nekog južnog toka iz kojeg curi više Rusima nego nama – ni to nije bitno. Oterao je bio general De Gol silu svojih savetnika koji su mu čitali svoje izveštaje, o aferama sitnim i o čemu novine pišu i oni su se pokunjeno vratili nazad: Moja gospodo, ja razmišljam o Francuskoj a vi me gnjavite sitnicama, Rusi i Amerikanci su snimili zadnju stranu Meseca i spremaju se tamo, a vi kako francuska štampa snima zadnju stranu glumice Brižit Bardo.

Srpski zvaničnici treba o tome da razmišljaju a ne da se bave beznačajnim stvarima kojima se analitičari zabavljaju.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 28.12.2013.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)