Lego kocke, Nathan Sawaya, Reuters/Edgar Su
Šest tekstova objavljenih u Novom magazinu u oktobru i novembru ove godine.
Šta mogu male zemlje
Kojim instrumentima ekonomske politike raspolaže mala, otvorena privreda? U skorašnjem predavanju u Hrvatskoj, Krugman je ostavio utisak da je odgovor da tih instrumenata zapravo i nema. Recimo, monetarna politika ima veoma ograničene mogućnosti, jer će strani novac imati prednost nad domaćim. Fiskalna politika će takođe biti ograničena, jer će je diktirati potreba održavanja konkurentnosti proizvodnje. A trgovačka politika će davati najbolje rezultate ako je nema, drugim rečima ako prepreka trgovanju sa inostranstvom zapravo i nema. Konačno, zatvaranje finansijskog tržišta nije dobro jer će domaća sredstva biti ograničena, pogotovo za neke veće ili inovativnije projekte.
U osnovi je to tačno. Mala zemlja nema mnogo izbora nego da teži što je moguće razvijenijoj razmeni sa spoljašnjim svetom, jer trajniji brži privredni rast zavisi od dostupnosti većih tržišta. No, kako je reč o maloj zemlji i privredi, uticaj na cene na stranim tržištima je ograničen, što znači da će maloj zemlji uslovi razmene biti zadati. Iz toga sledi i da će biti zadati i troškovi proizvodnje sa kojima će biti konkurentna, što opet znači da će u značajnoj meri privredna politika takođe biti zadata. Iz čega sledi ta tvrdnja da mala, otvorena privreda nema mnogo slobode u izboru mera privredne politike. Koliko je to tačno?
Najpre, jasno je da su sve balkanske privrede male. U tom smislu da praktično nema proizvodnje u kojoj je njihova ponuda tolika da bi mogla značajnije da utiče na cene u svetskoj razmeni. Tako da ako se želi izvoziti, to znači prihvatiti cene na relevatnom stranom tržištu. To ne mora da bude tačno na regionalnom tržištu, ali samo ukoliko postoje neke posebne prednosti, dakle neke carinske ili češće necarinske barijere. Tako, na primer, Srbija izvozi u susedne zemlje više nego što bi bio slučaj da ne postoje neke posebne političke, geografske i institucionalne pogodnosti. No, sa razvojem i integracijom balkanskih zemalja, ove će pogodnosti nestajati, pa će i konkurencija na tim tržištima porasti. Isto važi i za neke druge privrede, hrvatsku, na primer, ili slovenačku.
Jesu li balkanske privrede otvorene? Uobičajena mera jeste zbir izvoza i uvoza podeljen sa bruto domaćim proizvodom. Tako posmatrano, reč je o otvorenim ili čak veoma otvorenim privredama, jer je postotak spoljne trgovine u BDP veoma visok. Ali to je pre svega posledica velikog uvoza. Ukoliko se uzme samo postotak izvoza u BDP, reč je u stvari o relativno zatvorenim privredama. Posebno ukoliko se uzme u obzir činjenica da manje privrede teže da budu otvorenije od većih. Jedno je, recimo, Amerika, čiji je izvoz relativno mali u odnosu na ukupnu proizvodnju, a drugo je Srbija, čiji je izvoz takođe mali, zapravo veoma mali ako se uporedi sa otvorenošću nekih drugih malih, ali razvijenijih privreda i zemalja. Zapravo, najveći broj balkanskih privreda je u sličnom položaju – veliki uvoz i relativno mali izvoz, usled čega se javljaju i stalni problemi sa održanjem spoljašnje likvidnosti i hronično veliki strani dug.
Da li svejedno ima prostora za samostalnu privrednu politiku? Prva koja pada na um je trgovačka politika, dakle oslanjanje na carine. To je ono što se čuje u mnogim raspravama na Balkanu. Ako bismo mogli da se zaštitimo od strane konkurencije, domaća proizvodnja bi procvetala. To je naravno u suprotnosti sa činjenicama, jer proizvodnja za domaće tržište je zapravo i dominatna, a problem je povećanje izvoza, čemu carine ne pomažu. No, može da pomogne fleksibilni kurs. Tu je taj problem, što je domaći novac inferiorno sredstvo čuvanja vrednosti, a stoga i razmene. Kako se štedi u stranom novcu, kreditira se takođe u stranom novcu, tako da je uloga sopstvenog novca, ukoliko se i zvanično ne koristi evro, sasvim ograničena. Znači li to da monetarna i politika kursa uopšte nisu moguće?
Ne znači, sve dok se dohoci ne indeksiraju u stranom novcu. Ukoliko su plate i penzije, recimo u kunama, dinarima, denarima ili u leku, promene kursa imaju stvarne posledice po konkurentnost tih privreda. Jer je daleko najveći deo troškova proizvodnje, bar na nivou privrede, upravo bruto trošak rada. Kako, dakle, politika kursa nije trivijalna, monetarna politika takođe ima značajan prostor, ukoliko se rukovodi stabilizacijom cena na nivou koji odgovara upravo toj privredi. A time se onda otvara i prostor za politiku dohodaka, a to će reći za fiskalnu politiku.
Tako da jeste tačno da je mala, otvorena privreda dosta ograničena u izboru mera privredne politike, ali nemoćna nikako nije.
Vrednosti i politika
Koja je politička korist od ideologije? O ovome je, implicitno, zanimljivo pisao Pol Krugman u nekoliko poslednjih napisa. Naime, zašto je, kako sada stoje stvari, sasvim moguće da Obama pobedi na predstojećim izborima za predsednika Sjedinjenih država? Ovo pitanje ima smisla zato što iskustvo uči da je veoma teško, praktično nemoguće, da trenutni predsednik bude ponovo izabran ako je stanje u privredi takvo da je stopa nezaposlenosti oko osam posto. Nekoliko nedelja pre izbora, trebalo bi da istraživanja javnog mnjenja ukazuju na to da će Obama zasigurno izgubiti izbore. Umesto toga, u ovom času, on ima oko osamdeset posto izgleda da pobedi i ostane na mestu predsednika još četiri godine. Zašto je tako?
Krugman kaže da je tako zato što glasači ne vole reformu sistema socijalnog osiguranja koju najavljuje Romni, Obamin protivkandidat. Kako je moguće da je Romni u toj meri pogrešno procenio političko raspoloženje i ponudio glasačima upravo ono što među njima nije popularno? U nalaženju odgovora na to pitanje možda pomaže da se razume uloga ideologije.
Ona, naravno, ne deluje izvan svakog konteksta. Kako je nezaposlenost velika, a najugroženiji su ljudi zaposleni u državnim službama, insistiranje na reformi sistema socijalnog staranja značajno povećava procenu rizika sa kojim se ljudi suočavaju. Cilj predloženih reformi i jeste povećanje individualnih rizika, usled smanjenja njihove socijalizacije. U normalnim okolnostima, a pogotovo u vreme kada je privredni rast snažan i rizik od gubitka posla nizak, većina ljudi bi mogla biti za povećanje lične odgovornosti, što će reći za privatizaciju sistema socijalnog staranja. U uslovima kada je privreda u recesiji, može se očekivati da će većina biti zabrinuta da će snositi neke troškove siromašnih, nezaposlenih, bolesnih – i glasati protiv socijalizacije tih troškova. Posebno bi mogli da povećaju političku podršku oni koji se zalažu za smanjenje prava raznim manjinama, recimo pozivajući se na nacionalističku ideologiju. Tako da bi moglo da se očekuje da bude popularna politika umanjenja prava siromašnih i stranaca.
Međutim, ukoliko je rizik od gubitka posla veliki i pada na pripadnike srednje klase, te većine koja podržava reforme sistema socijalnog staranja ne mora više biti. Jedno je reći da bi trebalo ukinuti zdravstveno osiguranje milionima ljudi koji su ili suviše siromašni ili su stranci pa ga iz tih razloga ranije nisu ni imali, a sasvim je drugo reći da je potrebno povećati individualnu odgovornost za te troškove. Pogotovo ukoliko su izgledi da se izgubi posao i stoga i dohodak povećani. Tada reforme koje se predlažu stvaraju očekivanja da bi mogle da povećaju troškove praktično svima, jer su rizici da se izgubi posao i stabilan izvor prihoda povećani. U tim okolnostima, ideologija zajedništva, što će reći zajedničkog osiguranja od ekonomskih i društvenih rizika – može da deluje privlačno. Tako da je sasvim moguće da je Krugman u pravu da je napad na popularni zakon o zdravstvenom staranju upravo ono što će pomoći Obami da bude reizabran, jer potcrtava ideologiju zajedništva rizika.
Okolnosti nisu svuda iste. Negde očigledno imaju uspeh ideologije koje pozivaju na konfrontaciju i na prebacivanje tereta na jedan ili drugi poseban društveni sloj ili na političke protivnike. Tu je posebno karakteristično isticanje odgovornosti, obično moralističkim rečnikom. Recimo, da su sve nedaće posledica gramzivosti posebnih grupa ljudi, da su za sve krivi lopovi, da je reč o infiltraciji stranaca, da se zagovaraju nakaradne ideologije, a i da se ne poštuju tradicionalne, domaće, superiorne, čiste, narodne, neiskvarene vrednosti.
U neka ranija vremena, odgovorni su bili zagovornici liberalnih ideologija, a ta se retorika obnavlja nezavisno od toga na šta se tačno misli. Kada se čitaju napisi koji govore o sprezi neoliberala, krupnog kapitala i stranih interesa, teško je ne setiti se ideologija koje su procvetale tridesetih godina prošloga veka. Ono što je u to vreme istakao Hajek u poznatoj knjizi „Put u ropstvo“ aktuelno je i danas. Sve te ideologije pozivaju se na jedan ili drugi način na ideju socijalne pravde. Tako što se socijalni subjekt definiše ili kao lažna opštost, recimo kao nacija, ili kao posebno zaslužan deo društva, kao jedna ili druga klasa ljudi.
Gledajući ideološku geografiju Balkana, stiče se utisak da je taj doduše slabašan, ali ipak prisutan, okvir Evropske unije razlog što ima tek par autoritarnih vođa, a još je manji broj uspešnih autokrata. Tamo gde je domet EU manji, njih je više. Naravno, i unutar same EU politička nestabilnost nije nepoznata stvar, kao uostalom i populizam jedne ili druge vrste. Prošli put, tridesetih godina dvadesetog veka, propast liberalizma na zapadu Evrope je doveo do autoritarnog mraka svuda. Sada su neliberalne vrednosti i ideologije opet dominante, ali EU se još nije raspala.
Stabilnost
Ako se uporede monetarne i politike kursa u evroiziranim zemljama, ne samo na Balkanu, može se uočiti značajna razlika u pristupu makroekonomskoj stabilnosti.
Uzmimo za primer Hrvatsku. Osnov privredne politike je praktično fiksni kurs oslonjen na, ranije, marku, a onda na evro. Politika centralne banke ima za cilj da održi kurs kako bi se obezbedila niska stopa inflacije, uglavnom na nivou one u zoni evra. Ta bi monetarna politika, ako je uspešna, trebalo da ima za posledicu praktično nepromenjeni realni kurs kune, u odnosu na evro. Centralna banka to postiže intervencijama na tržištu stranim novcem i promenama u politici obavezne rezerve. Problem sa tom monetarnom politikom jeste da ona ne mora da bude usklađena sa održivim kretanjima u razmeni sa inostranstvom. Ukoliko raste potrošnja, javna ili privatna, ova poslednja pre svega usled rasta plata i drugih dohodaka, deficit u razmeni sa inostranstvom može da bude trajno veliki i da povećava strani dug. Ako to potraje, biće potrebno da se smanjenjem potrošnje obezbedi vraćanje stranih dugova, a to znači pad dohodaka i zaposlenosti.
Drugi primer je Bugarska gde je kurs strogo fiksiran za evro i centralna banka funkcioniše kao valutni odbor. Uz to, da bi se izbegao hrvatski problem, javni bilansi su uravnoteženi i rast plata usklađen sa produktivnošću, a u dužem periodu je bio i ispod njenog poboljšanja. Dobra strana ove monetarne politike jeste trajna konkurentnost, jer je rad trajno jeftiniji nego u konkurentskim privredama. No, inflacija može da bude brža u dobra vremena, jer je priliv stranog novca značajan, a deflacija način prilagođavanja u rđava vremena, zbog odliva novca. Tako da je privredni rast u ovom režimu nestabilan, čak i ako je politika dohodaka veoma čvrsta. Uz to, ako socijalni i politički razlozi nalažu povećanje javne potrošnje i plata i penzija, kao što je bio slučaj u Grčkoj, krize bi mogle, kada do njih dođe, da budu posebno teške i dugotrajne. U Bugarskoj su plate značajno povećane par godina pre krize, ali po svemu sudeći ne toliko da bi ugrozile konkurentnost privrede, a javna potrošnja je bila skromna, tako da je javni dug bio i ostao veoma mali.
Treći primer je Srbija, gde je kurs promenljiv i najavljena monetarna politika cilja inflaciju. Da bi se razumela monetarna politika koja se zaista sprovodi, možda pomaže da se ukaže na različite oslonce, takozvana sidra, koja ona može da koristi kako bi obezbedila makroekonomsku stabilnost ili bar onaj deo koji je u njenoj nadležnosti. Postoje, u osnovi, tri moguća sidra. Prvi je vezivanje kursa za neki strani novac, kao u slučaju Hrvatske i Bugarske. Drugi je oslanjanje na politiku dohodaka, kao u slučaju Bugarske, a tome se može pribeći i ako je kurs fleksibilan, kao u Srbiji (ili, primera radi, u Mađarskoj ili Rumuniji). Treći jeste da se sidro nađe u stopi inflacije, dakle u obavezi koju preuzima centralna banka da obezbedi određenu stopu inflacije. U ovom poslednjem slučaju, uobičajeno je da se zakonom ili nekim drugim obavezujućim dokumentom odredi poželjni nivo inflacije, obično negde oko 2 posto, i taj je cilj zadat trajno. To bi trebalo da je sidro za koje se vezuje monetarna politika Narodne banke Srbije kako bi se obezbedila makroekonomska stabilnost.
Koja je stvarna politika srpske centralne banke? Ovo je lako videti ukoliko se posmatra ponašanje navedenih triju kotvi. Ako se pogleda kretanje inflacije, što bi trebalo da je konačni cilj monetarne politike i njen osnovni doprinos makroekonomskoj stabilnosti, ona je trajno značajno brža od one koja se uobičajeno vezuje za režime ciljane inflacije. Takođe, stopa inflacije varira u rasponu od negde oko 5 posto, na godišnjem nivou, do čak 15 posto. Tako da je jasno da stopa inflacije nije sidro monetarna politike. Kada bi bila, ona bi trebalo da bude stabilna, slično kao fiksni kurs ili nominalne plate ili javna potrošnja, tamo gde su dohoci osnovna kotva makroekonomske stabilnosti.
Zašto je stopa inflacije visoka i varijabilna? Zato što se njome utiče na realne dohotke. Kada se plate, penzije i javna potrošnja povećaju, negativne posledice toga se ispravljaju inflacijom, jer se time realno poništavaju ta povećanja. Tako da dohoci takođe nisu sidro monetarne politike. Štaviše, oni i inflacija bi izmakli kontroli, kao što se dogodilo nekoliko puta u poslednjih dvadesetak (zapravo tridesetak) godina, da se ne pribegava manipulacijama kursom. On se stabilizuje, i povremeno čak i fiksira, kako bi se usporila inflacija. Interveniše se na tržištu stranim novcem i menjaju obavezne rezerve kao u režimu fiksnog kursa. A potom, usled rasta realnih dohodaka, dinar depresira ili devalvira – i ciklus se obnavlja.
Tako da je Srbija primer za monetarnu politiku koja nema nijedno sidro. Posledica toga je trajna makroekonomska nestabilnost sa veoma rđavim privrednim rezultatima: visoka inflacija, visoki strani i javni dugovi i niska stopa zaposlenosti, odnosno visoka stopa nezaposlenosti. Režimi monetarne politike u Hrvatskoj i Bugarskoj ne obezbeđuju uravnotežene spoljašnje bilanse, a pate i od nestabilnosti na tržištu rada, jer pad zaposlenosti uravnotežuje plate i obezbeđuje konkurentnost, ali stabilizuju cene i kurs. Srpska monetarna politika ne obezbeđuje nijedan elemenat stabilnosti.
Dugoročni izgledi
Kada se prognozira privredni razvoj, obično nije teško pogoditi, recimo, rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) ili industrijske proizvodnje u sledećih godinu-dve. Ovo zato što je uticaj onoga što se već dogodilo ili odluka o tome šta će se činiti, toliko veliki da ostaje samo malo slobode da se nešto značajnije promeni. Osim, naravno, ako nije reč o nečemu neočekivanom, recimo kao što je svetska kriza ili vremenske nepogode ili iznenadna promena ponašanja pojedinaca ili vlasti ili neka proizvodna ili institucionalna inovacija.
Već kada je reč o prognozama privrednih kretanja u nekoliko sledećih godina, dakle srednjoročno, izvesnost greške je značajno veća. Razlog je naprosto u tome što se povećava verovatnoća da će se jedna ili druga nepredviđena promena dogoditi. Verovatnoća da izbije kriza u sledećih godinu dana je obično relativno mala, s obzirom na informacije sa kojima se raspolaže. Ona se, srednjoročno posmatrano, povećava usled toga što se smanjuje obaveštenost o tome šta se može dogoditi i šta će se činiti.
Zapravo, može se sa relativnom sigurnošću pretpostaviti da će se nešto značajno promeniti u nekoliko sledećih godina, što će trenutna predviđanja učiniti nerealističnim. Naravno, u svakom datom času, moguće je da dođe do nepredviđenih promena, kao što je bio slučaj sa izbijanjem krize 2008. godine. Nekoliko godina ranije moglo se reći, kao što je zaista i bio slučaj, jer je objavljeno nebrojeno mnogo rasprava o tome kako će izgledati sledeća kriza, da će, srednjoročno posmatrano, doći do privredne krize, ali je ona izbila neočekivano u času kada je bankrotiralo nekoliko finansijskih ustanova, upravo zato što se ne očekuje da će se nešto značajnije dogoditi u neposrednoj budućnosti.
Nasuprot tome, može se reći da nije veoma teško prognozirati šta će se dogoditi u dužem vremenskom periodu. Uzmimo za primer privredni razvoj, dakle promene koje traju bar jednu generaciju, a možda i duže, recimo na Balkanu. Ako se pogleda unazad, zaista izgleda tako kako je jedan poznati ekonomski istoričar okarakterisao balkansku privredu: evolucija, ali ne i razvoj. To se odnosilo na kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka, ali bi se svakako moglo protegnuti na period sve do Drugog svetskog rata. A onda dolazi period razvoja, kome sledi isto toliko dug period nazadovanja, koji se još nije završio.
U ekonomskoj nauci se dugoročni razvoj uglavnom vidi kao proces kojim se kroz uporan privredni rast dolazi do rešenja onoga što bi se moglo nazvati ekonomskim problemom. Kako se on definiše, oko toga postoje sporovi. Ali je predviđanje ishoda jednostavno – privreda obezbeđuje iskorišćenost svih sredstava sa kojima se raspolaže, bar dok ne dođe do nekog novog tehnološkog ili napretka u vrednostima kojima se ljudi rukovode. U međuvremenu, na putu ka tom stanju u kojem su ekonomski problemi rešeni, produžena nerazvijenost je moguća iz jednog ili drugog razloga. Verovatno je dominanto shvatanje da je osnovni uzrok neodgovarajući institucionalni razvoj, ali ima i drugačijih shvatanja.
Šta, međutim, ako je rešenje ekonomskog problema jedno u razvijenim, a drugo u nerazvijenim područjima? Obično se tvrdi da to nije moguće ako između njih postoji geografska i tržišna povezanost. Recimo, balkanske privrede ne mogu da ostanu nerazvijene ukoliko su geografski povezane i institucionalno integrisane sa razvijenim zemljama srednje i zapadne Evrope. Ako je to tačno, dugoročne prognoze su veoma jednostavne: Srbija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Makedonija, Grčka, Kosovo, sve će te zemlje biti na istom nivou razvijenosti kao razvijene zemlje Evrope, recimo u periodu od jedne generacijske smene.
Problem je u tome što se ista prognoza mogla dati i pre sto i pre pedeset i pre dvadeset i pre deset godina. I svaki put bi bila gotovo izvesno tačna. A u stvari su sve, retrospektivno, bile pogrešne. Tako da, dugoročno posmatrano, nije lišena osnova prognoza da će jaz u razvijenosti između Balkana i Evrope kroz pedeset ili sto godina biti bar toliko veliki koliko je velik danas. Sledeće godine će svakako biti u recesiji ili u najboljem slučaju stagnaciji, a srednjoročno posmatrano realan je spori oporavak. Ali u dužem vremenskom periodu, teško je videti da će se premostiti jaz nerazvijenosti.
Sledećih pet godina
Kancelarka Merkel je izjavila da očekuje da kriza u Evropskoj uniji traje još pet godina. Šta bi to moglo da znači, posebno u manje razvijenim zemljama na jugu Evrope?
Ako se pogledaju podaci iz ove godine, jasno je da je rast izvoza svuda značajno smanjen, a negde zapravo povećanja uopšte i nema. Ovo je posledica usporenog rasta privredne aktivnosti u većini evropskih zemalja, ali i povećane neizvesnosti oko toga kako će se kriza monetarne unije razrešiti. Uz to, predstoji složeno pregovaranje o budžetu Evropske unije za sledećih sedam godina, a ishod nije nevažan kada je reč o manje razvijenim zemljama, jer je značajan deo sredstava namenjen upravo njima. Imajući u vidu stanje javnih finansija u većini zemalja, i razvijenih i manje razvijenih, zahtevi za dodatnu štednju će biti bar toliko snažni kao i zahtevi da se budžet Evropske unije poveća. Kako će zahtevi za većom štednjom doći od onih zemalja koje uplaćuju najviše sredstava u zajedničku kasu, sasvim je realno očekivati da u tom periodu od sedam godina zajednička fiskalna politika neće značajnije doprineti prevazilaženju krize.
Štednja će biti najvažnija privredna politika i većine zemalja članica novčane unije, ali i drugih bilo da su u Evropskoj uniji ili su blisko sa njom povezane. Nemačka kancelarka je najverovatnije imala najpre to u vidu. U većini predloga o fiskalnoj konsolidaciji zemalja članica evro zone, ali i drugih, reč je o politici postepenog smanjivanja fiskalnog deficita i javnog duga sa ciljem da se u roku od deset pa do dvadeset godina dođe do poželjnog cilja, recimo do usaglašavanja sa Paktom o rastu i stabilnosti ili sa nacionalnim fiskalnim pravilima. U tom dugom periodu, ne može se očekivati da javna potrošnja bude značajan izvor privrednog rasta. I zapravo je realno očekivati da bar u prvih pet ili više godina deluje ograničavajuće, ako ne i recesiono, na privredni rast.
Slično stoji stvar i sa neravnotežama u spoljnoj razmeni. Čak i kada je reč o zemljama koje se ne suočavaju sa značajnijim fiskalnim problemima, ne mali broj njih, naročito na Balkanu, ali i na Baltiku, ima dosta velike strane dugove. Oni su u najvećem broju slučajeva privatni, dakle dugovi su domaćinstava i preduzeća, ali imaju za posledicu povećanje privatne štednje kako bi se dugovi vratili, a to utiče negativno na privredni rast usled smanjene potrošnje. Ukoliko se obezbedi povećanje izvoza, to će delovati pozitivno, ali do toga dolazi tek pošto je izvršena potrebna promena u strukturi proizvodnje, a to može da potraje – da li baš pet godina, to zavisi od stanja u izvoznom sektoru. U balkanskim privredama taj sektor je mali i nekonkurentan, što znači da će biti potrebno vreme da se obezbede nova ulaganja u proizvode koji mogu da se probiju na stranom tržištu. Takva preorijentacija od domaćeg ka stranom tržištu, od usluga ka industrijskoj proizvodnji, svakako može da potraje i do pet godina. Dogod se to ne dogodi, postojaće neravnoteže u razmeni između zemalja Evropske unije koje će otežavati njihov ubrzani oporavak.
Možda je još važnije od toga stanje u bankarskom sistemu. U jednom broju zemalja na jugu Evrope se zapaža povlačenje novca iz domaćeg bankarskog sistema. Negde je to zbog rizika da će doći do bankrotstva banaka, a negde opet zbog bojazni od devalvacije, a negde je reč o povećanom ulaganju u inostranstvo kako bi se izbegao kapitalni gubitak. Tako da se u bankama može zapaziti istovremeno i porast nenaplativih potraživanja i povećana likvidnost usled toga što je tražnja za kreditima smanjena.
U Hrvatskoj su na primer fiskalne vlasti ustanovile fond iz kojeg se mogu dobiti krediti sa relativno niskom kamatom, ali je tražnja mala. Jer je neizvesno kako bi se uložena sredstva vratila, kada se potrošnja smanjuje, jer se smanjuje broj zaposlenih i realne nadnice. U Srbiji su obezbeđeni relativno jeftini krediti za likvidnost, ali to ne znači da će se povećati ulaganja. U velikom broju balkanskih privreda nelikvidnost je velika, ali to je uglavnom posledica rasta nenaplativih potraživanja u bankarskim sistemima, usled čega su mogućnosti kreditiranja po prihvatljivim kamatama ograničene. Ovo je opet posledica nesolventnosti onog dela privrede koji ne može uredno da vraća dugove, a taj se problem ne može rešiti kreditima za likvidnost. Kao posledica nesolventnosti, banke ne mogu da obezbede potrebnu likvidnost, a preduzeća pokušavaju da se održe otpuštanjem radnika ili smanjenjem nadnica. Ponudom jeftinih kredita ili preuzimanjem troškova kredita za likvidnost ne mogu ozdraviti nesolventna preduzeća, a stoga se ne mogu povećati ni ulaganja.
Za ozdravljenje finansijskog sistema potrebno je dosta vremena, posebno u okolnostima kada javna potrošnja ne može mnogo da pomogne, a izgledi povećanja izvoza nisu veliki. Tako da ocena da je za rešavanje tih problema potrebno bar pet godina nije pesimistična.
Zablude o demokratiji
Teorijski posmatrano, izborni i partijski sistemi ne bi trebalo da određuju ishod izbora predstavnika i njihove politike. Uzmimo, primera radi, razliku između većinskog izbornog sistema i proporcionalnog. Ishod izbora ne bi trebalo da zavisi od toga koji se izborni sistem koristi, budući da je razlika samo u tome da li se partijske koalicije prave pre ili posle izbora. Ako je na snazi većinski sistem, partije koje izlaze na izbore predstavljaju već formirane koalicije. Ukoliko se koristi proporcionalni sistem, koalicije se sklapaju posle izbora. Ishod, dakle koja koalicija obezbeđuje potrebnu većinu glasova ili poslanika, ne zavisi od izbornog sistema. Ili, drukčije rečeno, izborni sistem će uticati na sastav vladajuće koalicije ukoliko se partije ne ponašaju u skladu sa izbornim sistemom koji je na snazi kada sklapaju koalicione saveze. Recimo, na poslednjim opštim izborima u Srbiji, predizborna koalicija se pokazala irelevantnom usled toga što su u proporcionalnom sistemu postizborne koalicione alternative od značaja. U većinskom sistemu, predizborna bi se koalicija održala, što nije slučaj u proporcionalnom sistemu. No, u ovom prvom, predizborna očekivanja bi odredila sastav predizborne i potom pobedničke koalicije, usled čega konačni ishod ne bi trebalo da se razlikuje od onog koji bi se postigao alternativnim, recimo proporcionalnim izbornim sistemom.
U stvarnosti, promene izbornog sistema utiču na ishod izbora. Ovo zato što to može da zahteva promenu politike, na koju glasači ne moraju da budu spremni. Demokratija pretpostavlja da se glasači rukovode interesima, a ne privrženošću jednoj ili drugoj politici. Tako da bi trebalo da im je svejedno koja se partija nudi da ostvari njihove interese. Ukoliko se, međutim, promeni izborni sistem, to može da zahteva i promenu partijske pripadnosti, a za to ne mora da postoji potrebna fleksibilnost. Usled toga, izborni sistem može da utiče na ishod izbora i na politiku koja se sprovodi, jer nisu adekvatno predstavljeni interesi glasača. Recimo, ako političke partije nisu dovoljno otvorene, recimo zato što su liderske ili oligarhijske, i partijama i glasačima će odgovarati proporcionalni sistem, jer se na izborima neće donositi definitivne odluke, već će one zavisiti od postizbornih koalicija. To povećava ulogu partijskih lidera, a delimično obezbeđuje glasače od rizika formiranja jasne većine, i tako i vlade sa jakim mandatom. Koalicione vlade moraju da obezbeđuju stabilnost stalnim obnavljanjem koalicije, što vodi postizbornim prilagođavanjima politike promenjenim interesima ili promenama u značaju pojedinih interesa. Ukoliko partije i glasači cene da je preveliki rizik poveriti vlast nekoj jakoj stranci ili predizbornoj koaliciji, oni će se opredeliti za proporcionalni sistem kojim se osiguravaju od dalekosežnijih političkih promena, koje kasnije možda ne bi bilo moguće promeniti, jer promena, recimo, više ne bi bila u interesu većine ili koalicije koja ima izglede da obezbedi većinu.
To je verovatno glavni razlog što se u mnogim balkanskim demokratijama koristi proporcionalni sistem, a ne većinski. Njime se, međutim, partije i glasači osiguravaju od većih promena, što je i razlog da su one spore i da postojeće stanje dobija dodatnu stabilnost. Eventualna promena izbornog sistema, sa proporcionalnog na većinski, bi mogla možda privremeno da to promeni, što bi možda moglo biti dovoljno da se donesu bar neke od odluka sa dalekosežnim posledicama.
To ne znači da bi se time obezbedilo bolje predstavljanje interesa ili da bi se sprovodila politika koja je više u skladu sa javnim interesom. U demokratiji je javni interes ono za šta se obezbedi potrebna većina, u datom izbornom sistemu. Ukoliko, teorijski posmatrano, izborni sistem ne utiče nezavisno na politiku za koju se glasa i koja se sprovodi, javni je interes demokratskim postupkom izražen interes glasača. Nezadovoljstvo svakim konkretnim ishodom demokratskog odlučivanja se često izražava isticanjem nekog vrednosno određenog javnog interesa. Recimo kao što je patriotizam ili nacionalizam ili socijalizam ili kapitalizam. Te su vrednosti predmet ideološke konkurencije, gde se iznose argumenti zašto bi glasači – i partije i njihovi predstavnici – trebalo da imaju obavezu koja nije zasnovana na njihovim interesima. Ili, još češće, zašto postoji obaveza da se podržava, glasanjem i na druge načine, politika koja je opravdana nekom ideološkom vrednošću, a ne interesima.
Ovo poslednje je u demokratiji teško održivo. Zapravo, nezadovoljstvo njome je uvek bilo zasnovano na razočaranju u to da ne obezbeđuje ostvarenje javnog interesa i ideala. Što obično opravdava jednu ili drugu vrstu ograničavanja demokratskog sistema. Na Balkanu, to su rđavi ustavni režimi, autokratske vođe, liderske partije i ideologizovana inteligencija. Zabluda je verovati da je to u skladu sa demokratijom. Demokratija je sistem sabiranja glasova, što će reći interesa glasača i politika koja je sa njima usklađena.
Novi magazin, oktobar/novembar 2012.
Peščanik.net, 02.12.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
