Ušla sam u autobus 59, „od Pinka“ do Karađorđevog parka. Mladić je seo na sedište do prozora, ja do njega, a pored mene je stajala devojka. Kako se „smestiše“ tako se dograbiše mobilnih telefona. Ona se ispovedala prijateljici, a on se važno dograbio organizacije skupa protiv NATO-a u Beogradu. Na pitanje može li to malo tiše, odgovorio je da ga zovu iz Predsedništva. Ona uopšte nije obraćala pažnju ni na mene, ni na njega, posmatrala je okolinu, i sažaljivo me gledala kao, „šta je ovoj“, meni, i šta se to nje, mene, tiče što ja pričam, i pričam, i pričam. Rekla sam nešto o autobusu kao javnom prostoru, međutim, i njoj i njemu to je izgledalo kao sasvim suluda ideja i spopadoše me da narušavam njihov suverenitet, identitet i teritorijalni integritet.

„Tamo ispred dođi i donesi to što si napisao. Pa ispred Predsedništva, kako gde, pa na Andrićevom vencu, nije ispred Skupštine, ne tamo gde je pevala Ceca, već ovamo ispred Predsedništva, kod Borisa, jeste.“

Nisam izdržala: „Pa ne zovu te iz Predsedništva, nego te zovu ispred Predsedništva“.

„Reci Vučiću da me gospođa Pavićević naziva kretenom.“

„Nisam te nazvala kretenom, već sam vas oboje nazvala varvarima.“

„Pa dobro to, reci da mi smeta i da mi ne da da govorim, a veoma je važno.“

„Da uđete u Predsedništvo.“

„Pa šta, a vas pozdravili Krle i Šaper.“

„Pravi ti red na televiziji, a ne ovde“, to rekoše građani koji su se grčevito držali za autobuske štangle i sve do tada impersonalno i nezainteresovano gledali u lepotu okoline. Počela sam da računam na jednog mladića u kariranoj košulji, stajao je ispred devojke koja je i dalje pričala s prijateljicom, učinilo mi se da me mladić gleda sa slaganjem i saosećanjem.

Gledam kako se patriotski talas diže i sprema. Evo ga. „Vozi se ti taksijem, a nas ostavi na miru.“ To je, naravno, uobičajena rečenica kada zbog bilo čega pisnete u autobusu, bilo da hoćete da se otvori prozor, ili da imate nešto protiv što vam je suseda ili sused nabio ranac u stomak, ili da imate bilo šta protiv tog urlanja u mobilne telefone, kao da u čitavoj okolini nigde nema nikog živog. Ima li?

(Tokom prethodne vožnje saslušala sam ženu koja je držala otvorenu svesku na krilu i sve vreme vožnje prodavala jedan stan na Novom Beogradu, za koji je znala da nije „legalan“, odnosno da se ne da uknjižiti. Kada smo sišle na stanici kod Karađorđevog parka, upitala sam je da li joj je neprijatno što sam čitav razgovor saslušala, ona mi je pokazala „roge“.)

„Nismo znali (odmah množina) da se takvi kao vi voze autobusima.“

Ko to mi i čime drugo do autobusima.

„Je l’ to ona što se stalno dere dok pristojan svet ćuti?“

Pa je onda bilo ono „gospođa“, pa „gospođa“.

Zanimljivo je da se to „gospođa“ najviše javlja u patriotskom govoru, i onako zdesna, i to ponajviše onda kada znate da bi vas sagovornici (koji uvek insistiraju na količini vremena da bi izgovorili ono što hoće, i ponavljaju da ih nikako ne prekidate, da ne izgube misao) najradije zadavili. To „gospođa“ dođe uvek kao škrgutanje zubima, kao dokaz „pristojnosti“, kao „tolerancija“ prema „drugačijem“ mišljenju.

„Gospođa“ je sišla kod Karađorđevog parka. Sišao je i mladić u kariranoj košulji i pokazao veliki rider sa člancima iz medicine. „Skoro sam došao iz Izraela, mislio sam da treba da se vratim u Srbiju, pogledajte, sada kopiram tekstove iz međunarodnih časopisa ne bih li bio u toku sa stručnom literaturom, nema toga na Medicinskom fakultetu, kažem kolegama da i oni moraju sami da uče, ne znam da li ću ovde ostati.“

Sinoć sam u „Utisku nedelje“ gledala Vuka Jeremića, Čedomira Jovanovića i Aleksandra Vučića, tema je bila spoljna politika, dve stotine godina. Zatim je „nastupio“ Mlađan Dinkić, onda još jedan mlad čovek, predstavnik u MMF-u. Ukazao se i Ivica Dačić. Nije sada reč o tome šta je koji od njih zastupao, i kakva je slika koju je svaki od njih „poslao kao poruku“, reč je o tome da je to relativno mlad muški svet na javnoj sceni. Onaj koji je smenio svet Milorada Vučelića, Miodraga Perišića, tadašnjih boraca za artikulaciju sopstvene pozicije.

Koji su opet smenili svet u kome su diplomatiju činili Ivo Vejvoda, Laslo Bala, Mirko Tepavac, Veljko Mićunović, Vladimir Velebit, Leo Mates, Srđan Prica, Budimir Lončar…

Moj je problem što o tome mislim, kako to u autobusu reče mladić koji bi preko NATO-a, protiv njega ili sa njim, svejedno, samo da uđe u Predsedništvo. Taj stoprocentni varvarski arivizam tako svojstven populističkom shvatanju muškosti, teško je podnošljiv.

Novi mladi muškarci,“ newborn“, gledaju u svoje današnje lidere, šta govore i šta čine, „kakvu poruku šalju“ (svi smo postali poštansko sanduče ili fejsbuk), pa će nas shodno tome biti, ili nas neće biti.

Naime, isto tako da se postaviti pitanje u čemu je razlika između Vinstona Čerčila i Tonija Blera, ili Šarla de Gola, Miterana i Nikole Sarkozija.

 
Danas, 21.06.2011.

Peščanik.net, 22.06.2011.

Leave a Reply