Već izvesno vreme u javnosti je prisutna ideja da je rešenje aktuelne političke krize sadržano u prelaznoj vladi. Koriste se različiti nazivi: prelazna, ekspertska, vlada izbornog poverenja. U svakom slučaju, ideja je, u osnovi, jednostavna: imajući u vidu sve izraženiju političku krizu, opravdano nepoverenje čitave opozicione javnosti u integritet izbornog procesa usled manipulacija od strane vlasti manifestovanih u više izbornih ciklusa, kao i težnju da se izlaz iz sve teže situacije nađe na miran i demokratski način, vlada sa širokim poverenjem nameće se kao nasušna potreba.
O kakvom se poverenju radi? Tu ne može biti nikakve velike dileme: reč je o poverenju Narodne skupštine, odnosno što snažnije parlamentarne većine koja mora uključivati i dosadašnju opoziciju. U tom smislu su besmislene tvrdnje predstavnika trenutne vladajuće većine i naročito njenog neformalnog šefa da neko želi da na vlast dođe „bez izbora“. Ukoliko bi se ta često izrečena i besmislena primedba zaista uzela u obzir, šampion instaliranja vlade bez izbora upravo je trenutno vladajuća koalicija. Ako išta znači, floskula „dolazak na vlast bez izbora“ (ako se isključi revolucija) odnosi se, eventualno, na neprincipijelne postizborne koalicije, onakve kakve građani nisu očekivali, odnosno kakve ne bi izabrali. Drugim rečima, da su birači znali da će se takve koalicije sklopiti posle izbora možebiti ne bi glasali za stranke koje su u koaliciju ušle. Takva je, primera radi, bila prva naprednjačka vlada u koju je bila uključena stranka G17 Plus, do tada od strane naprednjaka opisivana kao sama srž korupcije i lopovluka. Da li bi birači jednih ili drugih glasali za te stranke da su znali za buduću koaliciju?
Razume se, ovakva pojava je jedan od nedostataka parlamentarne demokratije i nužnost takozvane postizborne matematike, uz podrazumevanje da se, u iole demokratskim društvima, stranke ipak okupe oko nekog zajedničkog imenitelja, oko politika koje su zagovarale u predizbornoj kampanji pa se na taj način ipak nekako otklanja inače neprijatna okolnost da se u koaliciji nađu najljući predizborni rivali. Što su razlozi tog rivalstva dublji i principijelniji, to je teže braniti koalicionu vladu sastavljenu od tako ljutih protivnika.
Ali u slučaju naprednjaka nije samo o tome reč. Fraza „vlast bez izbora“ u njihovom slučaju poprima daleko konkretniji smisao. Najočigledniji primer je aktuelna ministarka iz SS Zavetnika, koja ne samo da je izbornu trku trčala kao tobožnji ljuti protivnik režima, nego je trku završila ispod cenzusa. To nije predstavljalo nikakvu prepreku njenom gazdi da je uzme u svoju vladu i dovede je na visoku funkciju doslovce bez izbora, odnosno bez minimalnog poverenja građana.
Konačno, naprednjaci godinama vrše vlast bez pravih izbora, tako da je svaki poslanik opozicije, izabran u nenormalnim i neravnopravnim uslovima, u aktuelnom sazivu parlamenta neuporedivo legitimniji od poslanika vladajuće većine. Vlada koju bi podržali opozicioni poslanici bila bi, dakle, vlada dvostruko ojačanog legitimiteta: imala bi iza sebe ne samo jaču većinu već, takoreći, i prave narodne poslanike.
Ovo su samo neki od razloga zbog kojih nema nikakvog smisla tlapnja da bi bilo koja vlada, izabrana od strane narodnog predstavništva, predstavljala dolazak na vlast bez izbora. Prelaznu vladu bira, dakle, narodna skupština, ona je vlada kao i svaka druga, samo što se politički može definisati njen mandat, u sporazumu većine koja tu vladu izglasava. Takva vlada je izraz priznanja da postoji oštra politička kriza i rezultat je sporazuma političkih činilaca zastupljenih u parlamentu o načinu rešavanja takve krize. Ona ima prednost što je sistemsko, institucionalno rešenje, rešenje koje amortizuje preplavljujuće političke strasti i omogućava da se politički život normalizuje.
Zbog toga su zapenjene optužbe da neko hoće vlast bez izbora i zaklinjanja predsednika da na to nikada neće pristati s jedne strane notorna glupost, a sa druge još jedna manifestacija autokratskog divljanja: ako se parlamentarne stranke dogovore oko takvog rešenja, predsednik Republike bi bez ikakvog okolišanja morao da postupi u skladu sa Ustavom i da mandat poveri onome ko skupštinsku većinu obezbedi. I da – ako u sebi ima makar i trunku dobre namere prema ovoj Republici – bude srećan što se politička kriza na taj način bliži najrazumnijem, kompromisnom i elegantnom razrešenju. Za sve drugo što bi se ticalo politike vlade i njenog daljeg rada, naravno – nije nadležan.
Peščanik.net, 06.03.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Srđan Milošević (see all)
- O tuposti i predrasudama - 10/03/2025
- Mali ogled o prelaznoj vladi - 06/03/2025
- Detaljan odgovor na nepotrebnu prozivku - 21/02/2025
