U duhu ideje da ne smem da prihvatim „pravila igre“ po kojima je okej to što smo desenzitizovani za već skoro svaku strahotu koju čujemo/vidimo na vestima, evo reagujem na informaciju da je mladi Teodor fon Burg, učenik Matematičke gimnazije koji je osvajao brojne medalje na svetskim takmičenjima, odlučio na nastavi obrazovanje van Srbije. To je onaj isti mladić koji je još kao osnovac pobeđivao na takmičenjima iz matematike predviđenim za srednjoškolce, pa mu onda država nije davala državne nagrade/stipendije koje se dodeljuju srednjoškolcima za takve pobede, pod izgovorom da je – još uvek osnovac!
Ne znam koliko uspesi u srednjoškolskoj matematici (koja se, koliko razumem, suštinski razlikuje od matematike na fakultetskom nivou) mogu da budu parametar koji garantuje uspeh u budućem akademskom životu, ali s druge strane, šta onda jeste kriterijum po kome može da se kaže, „okej, ovo je zaista talentovana mlada osoba“ ili „ovo je mlada osoba koju bi trebalo podržati“? Dakle, sve može da se relativizuje, ali, aman, valjda treće mesto na matematičkoj olimpijadi predstavlja neki frakking kriterijum?! Valjda posle toga i najveća budala može da kaže da je u pitanju perspektivan mladić i da se vredi boriti da mu se na svaki način pomogne? Očigledno da ne.
„Pa, normalno, nije valjda lud da ostane ovde“, je reakcija 99.9% ljudi koji su čuli ovu vest, i to je ono prihvatanje umobolnog za „normalno“ o kome pričam. Jer, umobolno je da ljude ovakve vesti ne tangiraju i da ih uzimaju zdravo za gotovo, pomireni sa „tragičnim stanjem u zemlji“. Ne znam samo kako ne shvataju da „tragično stanje u zemlji“ postaje „tragično stanje u nama“ čim počnemo da se mirimo sa ovakvim stvarima.
Odgovor na ovakvo zapažanje obično biva onaj drugi talas racionalizacije, kako je, eto, normalno (počinjem da mrzim tu reč) da talentovani mladi ljudi idu na najbolje univerzitete po svetu, kako se to „svugde dešava“. Ok, možda se nešto slično i dešava u drugim zemljama, možda neki sjajan norveški učenik odluči da ode na Oksford, ali tu se svaka sličnost završava, jer će se država Norveška pokidati da takve talente zadrži ili da im finansira dalju edukaciju u inostranstvu, i ponudi ozbiljnu perspektivu po povratku u otadžbinu.
Ovde ne postoji državno telo (ili se beše kaže organ) koje bi se time bavilo. Ne postoji osoba čiji je posao da zna da u ovoj zemlji postoji neki Teodor fon Burg, koji je eto treći na svetu na matematičkoj olimpijadi.
A koliko bi to zapravo bilo teško? Hajde da se za trenutak pravimo da živimo u zemlji u kojoj je ljude koji su na vlasti uopšte briga za detekciju mladih talenata i pružanje pomoći i podsticaja istim. To bi svakako morala biti zemlja u kojoj Žarko Obradović nije ministar prosvete, ali imajmo malo mašte i zamislimo da je tako. Dakle, ne pričam o idealnim uslovima, samo nekom minimumu.
Šta bi, u takvoj zemlji iz bajke, bilo potrebno da se takva akcija sprovede u delo? Svakako ne Cerebro doktora Ksavijera, pomoću koga on detektuje mutante u X-men mitologiji, nego samo jedna omanja kancelarija sa radnim stolom, kompjuterom sa internet priključkom i telefonom. Siguran sam da to nije nerealno i neizvodljivo. Zatim, jedna osoba, ne nužno genijalna ili vrhunski obrazovana, samo prosečno inteligentna i radno sposobna, koja će od svih obrazovnih institucija u zemlji uzimati podatke o natprosečnim učenicima/studentima. Kojih nema milion, već svega nekoliko u svakoj generaciji. Ova osoba bi, nažalost, morala da ima i platu, i znam da je to već ozbiljniji problem kriminalcima u vlasti čiji će nećaci/nesposobni sinovi/ljubavnice tako ostati bez posla, ali hajde, de – u pitanju je samo jedna mala državna platica, tričavih 30-ak hiljada bi bilo dosta, siguran sam da se ljubavnici može naći neko drugo mesto. Elem, naš super-junak/junakinja u državnoj službi, bi morao da prati te mlade talente i o svojim otkrićima obaveštava novoformiranu Komisiju pri Ministarstvu prosvete, koja bi, po unapred određenim pravilima, i kroz razgovore sa kandidatima, rešavala svaki slučaj pojedinačno – nekima davala stipendije, nekima jurila poslove i praktično, razmišljala kako tim mladim ljudima pomoći na najbolji način, i sa druge strane, kako oni mogu najbolje da pomognu sredini u kojoj žive svojim talentima (da ne kažem super-moćima), tj. na kojim pozicijama bi imali šansu da zaista briljiraju i da se njihov talenat, koji u tim godinama ipak predstavlja samo potencijal, izbrusi i usmeri u pravom smeru. S obzirom da ovakvih mladih ljudi ima manje nego zuba u glavi radikalskog glasača, trošak ove akcije za državu bi bio karikaturalno mali.
E, sad kad ponovo čitam poslednji pasus vidim da sam se baš zaneo, pa ni sam sebi više ne zvučim ubedljivo (stvar mi „pada“ negde kod uvođenja ideje o „Komisiji“ – previše ambiciozno, a i plus imam loša iskustva sa Komisijama), ali odvojite malo vremena i samo pokušajte da zamislite.
Nije baš totalno nemoguće, jel da?
Peščanik.net, 12.12.2011.
