Sudeći po ponašanju državnih institucija, Romi i beskućnici (kojih je po popisu iz 2011. bilo skoro 20.000) prirodno su otporni na Covid-19 – nisu im deljene maske, sapuni, sredstva za dezinfekciju, mnogi nisu imali pristup vodi, a vrata većine prihvatilištva bila su zaključana. Govori Danilo Ćurčić iz Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11. Razgovor vodi Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Šta znamo? Znamo uglavnom zvanične podatke o broju obolelih, broju umrlih i broju ljudi na respiratorima. Znamo takođe koja rijaliti zvezda, koji fudbaler ili koji predsednik opštine јe zaražen korona virusom, a ono što uopšte ne znamo jeste šta se dešava sa stotinama hiljada ljudi koji žive u neformalnim romskim naseljima, ne znamo šta se dešava sa migrantima, ne znamo šta se dešava sa beskućnicima. Danilo, da li to ne zna šira javnost, a vi koji se bavite ljudskim pravima znate kakvo je pravo stanje stvari?

Danilo Ćurčić: Trudimo se da saznamo koliko je moguće u ovim okolnostima. Ono što se promenilo od marta na ovamo jeste, u stvari, da se način na koji radimo morao potpuno prilagoditi čitavoj ovoj situaciji sa korona virusom. Ali smo od početka ukazivali na istu vrstu problema, a to je da oni koji su najugroženiji, koje ste vi sada i pomenuli, dakle od migranata, izbeglica, ljudi koji žive u neformalnim naseljima, beskućnika, korisnika sistema socijalne zaštite, dakle, da će svi oni biti posebno pogođeni. Brojne mere koje su mogle biti donete nisu donete, ili da su neke politike koje su se promenile posebno ugrozile ljude u ustanovama socijalne zaštite. Tako da organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava znaju šta se dešava. Problem je u tome što je sistem tako postavljen da vi nemate s kim da razgovarate vezano za sve ovo, niti uopšte postoji mogućnost da će doći do neke vrste promene u tom smislu.

Svetlana Lukić: Hajde da krenemo sa najmnogobrojnijom ranjivom grupom, Romima. Njih po zvaničnim podacima ima oko 150 hiljada, a svaka romska organizacija će vam reći, a što se vidi i golim okom uostalom, da ih ima negde oko pola miliona. To je ogroman broj ljudi koji i inače žive u jako teškim uslovima. Da li je njima neko odnosio ne znam, sapun, dezinfekciona sredstva, maske, ili bilo šta što ne košta mnogo čak ni ovu državu, a što bi moglo makar malo da im pomogne? Ako ništa drugo, da li ih je neko posebno informisao o rizicima, o simptomima, načinu lečenja?

Danilo Ćurčić: U početku se to nije dešavalo, jednostavno ljudi koji žive u neformalnim naseljima su bili potpuno prepušteni sami sebi, bez ikakve podrške, i ono što se zapravo u tom trenutku desilo, kao što se i inače dešava, jeste da su organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava ili romske organizacije upale u taj prostor i počele tim ljudima da pružaju direktnu podršku. Tek nakon toga se država zapravo uključila, kroz, opet, donatorsku podršku koju je uspela da obezbedi pre svega od Evropske unije. Onda su distribuirani nekakvi paketi pomoći, koji mogu zapravo da pokriju određeni period – naravno, ne 8 meseci, niti se kontinuirano podrška pruža ljudima 8 meseci. Romi su posebno ugroženi zbog posledica širenja pandemije. S jedne strane, procene su da je najmanje 25 hiljada ljudi u romskim naseljima bez pristupa vodi, kanalizaciji i sanitarnim uslovima.

Dakle najmanje 25 hiljada, što je ogroman broj, je li, nema mogućnost ni da opere ruke da bi mogli da spreče širenje virusa korona. Za vreme vanrednog stanja i onog zaključavanja, odnosno takozvanog policijskog sata, imali smo situacije da ljudi iz neformalnih romskih naselja ne mogu ni da pristupe vodi koja se nalazi van naselja. Jednostavno, nisu mogli da izlaze iz naselja niti iz kuća u tim naseljima. A postojalo je vrlo jednostavno rešenje: dovezete cisternu u naselje. To je ono što se redovno radi u različitim krajevima Beograda, kada pritisak opada zbog nekih radova, kada je velika vrućina, pa se cisterne postavljaju na Trgu Republike, na Zelenom vencu i slično. To jednostavno niko nije hteo da uradi u ovim slučajevima, posebno u Beogradu. Iz neobjašnjivog razloga, osim ako nećete da ga objasnite duboko ukorenjenim rasizmom i diskriminacijom prema toj zajednici, što se meni čini da zapravo i jeste glavni razlog.

Sada je posebno težak položaj romske dece koja žive u ovim naseljima. Apsolutno je neshvatljivo da niko nije uzeo da se time bavi od nadležnih državnih organa. Dakle, na kraju prošle školske godine dobar deo dece koja žive u ovim uslovima nisu mogla da prate nastavu na isti način kao i njihovi vršnjaci koji nisu iz romskih naselja, zbog toga što nemaju ni struju ni internet. Sad, kako se završila školska godina i počela nova, apsolutno ništa nije urađeno da se obrazovni sistem prilagodi potrebama dece koja nemaju mogućnost da prate nastavu na daljinu. Jednostavno su oni ostavljeni sami sebi. Jaz u obrazovanju i znanju između romske i neromske dece samo će rasti nakon ove krize, kao što će uostalom i rasti nejednakost između romske i neromske populacije u ovom nekom ekonomskom smislu, primanja i sve slično. Situacija je zabrinjavajuća. Sve ono što imamo prilike da vidimo i kroz program rada nove vlade i neke prve korake ministarstava koja su nadležna za to, ukazuje da se to neće ni desiti, odnosno da će ljudi biti prepušteni apsolutno sami sebi da se snađu kako znaju i umeju da izađu iz čitave ove krize.

Svetlana Lukić: Da li država nešto preduzima, na primer da li se makar jednom mesečno radi dezinfekcija tih naselja? Da li se sprovodi neko organizovanije informisanje tih ljudi? Mada mi nije jasno kako bi uopšte bilo moguće reći ljudima da drže fizičku distance prema članu porodice koji je zaražen kada u nekoliko kvadrata živi nekoliko generacija.

Danilo Ćurčić: Najveći broj aktivnosti koji se odnosi na informisanje ljudi o načinu širenja virusa i sprečavanju širenja virusa rade ili organizacije koje se bave zaštitom ljudskih prava ili Crveni krst. Dakle, centri za socijalni rad, socijalni radnici i oni koji su prvi pozvani da u ovakvim situacijama obaveste ljude o tome šta su, dakle, promene koje su se desile i na koji način da se oni izbore sa tim, apsolutno su zakazali. To je vidljivo u izveštaju Zaštitnika građana iz poseta neformalnim romskim naseljima s početka pandemije. Jedna od preporuka bila je da centri za socijalni rad i socijalni radnici moraju da, kako su oni rekli, proaktivnije pristupe čitavom problemu. Što se tiče dezinfekcije naselja, to nismo imali prilike da vidimo. Informacije koju smo imali, ono što se kaže sa terena, govore da nije bilo šireg i masovnijeg širenja virusa, jer da je došlo do toga, nekako bi informacije stigle i do nas.

Ono što je sad tu poseban problem, što ste vi i pomenuli, jeste da u stvari u neformalnim romskim naseljima vi imate tu dodatne rizike za lakše širenje virusa. S jedne strane, porodice su višegeneracijske, tako da je mogućnost izolacije i samoizolacije unutar domaćinstva jako mala, i mlađi, zapravo, jako lako mogu da prenesu virus starijima, koji po pravilu svi žive u jednoj ili u dve prostorije. U krajnjoj liniji, na samom početku, kada su cene maski divljale, kada su koštale 1 evro, a imate socijalnu pomoć koja je 80 evra mesečno, ljudi jednostavno nisu ni mogli sebi da obezbede te maske. Romi koji žive u neformalnim naseljima su, kako bih rekao, bolesniji od ostatka populacije, dakle više ih prate hronične bolesti, bolesti respiratornih organa, dakle astma, bronhitis i takva oboljenja su po pravilu vezana za loše uslove stanovanja u neformalnim naseljima.

U tom lancu, dakle, između stanovnika neformalnih naselja i zdravstvenih ustanova, postojala je jedna karika koja se zove zdravstvene medijatorke, koje su bile zaposlene, opet, preko nekog projekta. Njihov posao je bio da informišu te ljude, da im zakazuju preglede, rešavaju pitanje zdravstvenih knjižica i slično. E, tim zdravstvenim medijatorkama je zabranjen pristup i rad na terenu od početka pandemije korona virusa. Obrazloženje je bilo da nemaju zaštitnu opremu kojom bi mogle da spreče širenje virusa, pa zbog toga one ni ne rade. Dakle, imali ste u sistemu nešto što je moglo da funkcioniše, što je obustavljeno onog trenutka kada je taj sistem trebalo još aktivnije da pruži podršku. Te žene i ljudi koji su u naseljima su bili potpuno prepušteni sami sebi.

Svetlana Lukić: Mi formalno zvanično ništa ne znamo o broju obolelih u romskim naseljima. Ako čujemo, neformalno, da je tamo izbila epidemija, to će biti katastrofa, bukvalno. Sistemski ništa nije ni preduzeto, niti ko to beleži, niti ko to prati.

Danilo Ćurčić: To je tačno. Dakle, mi nemamo ni na koji način sistemski ono što bi bilo čvorište gde ćemo prikupljati sve podatke, pa na osnovu tih podataka donositi neke odluke, što bi bilo razumno da se radi u ovim okolnostima. A nemamo ni najavu da bi to moglo da se desi. Ja sam dosta redovno pratio sajt i sve što Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja objavljuje javno. To mi je postala pasija. Vi ste tu na početku pandemije imali 3 vesti koje su stizale od Ministarstva, kad je već bilo jasno da idemo ka lokdaunu, kada se potpuno sistem menja. Prva je bila da je održan kolegijum u Ministarstvu – da se oni organizuju kako će raditi tokom pandemije. Druga je bila da su dogovorili sa Privrednom komorom Srbije dostavljanje namirnica koje se online naručuju u staračke domove direktno, i treća je bila da su napravljeni Viber stikeri za osobe sa invaliditetom, gde oni imaju informacije o širenju pandemije korona virusa.

Dakle, potpuno nerelevantne stvari, ili nedovoljno relevantne za ovakvu vrstu krize, gde se pokazalo, u stvari, da vi nemate sposobnog ministra, pomoćnika, državnog sekretara, bilo koga u tom sistemu ko će moći da preuzme ono što mu je posao, i da postavi stvari kako treba. Sada sa promenom ministra ne vidimo da je došlo do ikakve promene. Jednostavno, ministarka se više bavi kriznim štabom nego resorom koji vodi. Ove protokolarne posete, ne znam, sigurnoj kući i slično, ne pokazuju da ona uzima u obzir ono što jesu potrebe najugroženijih. I u tom smislu, Srbija je šampion, najbolja je u svom delu Evrope u nemaru prema ljudima koji su socijalno najugroženiji.

Kad pogledate, mi nismo doneli ni jednu jedinu posebnu meru, osim obih 100 evra koji su bili mera za sve, koji su suštinski promašili one koji su bili najugroženiji. Tu mislim na one koji su bili neinformisani o tome da treba da se prijave, ili oni koji nemaju dokumenta, ili koji iz nekog drugog razloga nisu znali da mogu da dobiju tih 100 evra. Mnogo takvih se nisu ni prijavili. Oni su propustili tu svoju priliku, dok su svi drugi, kojima taj novac je mnogo manje potreban, dobili tih 100 evra.

Dakle, mi smo potrošili na nekom makro planu 600 miliona evra, što je ogroman novac za Srbiju, koji je često otišao na potpuno pogrešno mesto. Neka naša gruba računica govori da su 3 meseca po 200 evra plaćali dodatnu, uvećanu socijalnu pomoć onima koji su u sistemu socijalne zaštite, potrošilo bi se 150 miliona, a bilo bi mnogo bolje targetirano. I imali biste još 450 miliona da radite šta hoćete, u krajnjoj liniji, da gradite nacionalni stadion. Sada je novac potrošen. Ono što je, u stvari problem, jeste da je veliki novac potrošen u tom prvom naletu, da li zbog predizborne kampanje ili da se pokaže kako smo najbolji. Sada tog novca više nema, a posledice su sve teže, traju već 8 meseci, a možemo očekivati da će trajati još najmanje 3-4 meseca. To su neke najoptimističnije procene. Na koji način ćete vi pružiti neku vrstu podrške ili reagovati, nije jasno.

Svetlana Lukić: Inicijativa A11se žalila Strazburu posle one posete romskom naselju Čukarička šuma. Zbog čega?

Danilo Ćurčić: To je upravo ona situacija u kojoj vi vidite koliko je sistem krivo postavljen, odnosno koliko ga nema. Hajde više da se ne pravimo da tu nešto postoji, pa da je ovo neka vrsta propusta, je l’. Dakle, to su ljudi koji su ’99 izbegli sa Kosova, i umesto podrške koju su mogli da dobiju kroz smeštaj u kolektivne centre ili neka druga stambena rešenja koja su kasnije dolazila na red, jednostavno ostali prepušteni sami sebi. Oni žive bukvalno u šumi. To je šuma na skretanju za Čukaričku padinu, gde se nalazi veliko romsko naselje, i gde je 90 i nešto posto stanovnika izbeglo sa Kosova, naravno bez pristupa pijaćoj vodi, jer ste u šumi. Prva česma se nalazi nekih 400, 500 metara od naselja. Dakle, oni moraju da izađu iz šume, da pređu ulicu, da uđu u naselje Čukarička padina, da bi mogli da natoče vodu koju donose peške u onim balonima.

Kad su počela ova zatvaranja i policijski sat, oni jednostavno nisu imali mogućnost ni to da urade, i mi smo morali da se obratimo Evropskom sudu za ljudska prava sa zahtevom da izreke privremenu meru prema Republici Srbiji, zbog toga što u ovom naselju nema vode, odnosno ljudi nemaju nikakav pristupa vodi, što je opet njih stavilo u poseban rizik od toga da dođe do povrede njihovog prava iz člana 3 Evropske konvencije, koji garantuje zabranu nečovečnog i ponižavajućeg postupanja. Dakle, jedna potpuno bizarna situacija: da vi morate da, ono što se kaže, terate do Strazbura, da bi neko na kraju doterao cisternu, a to je moglo da se uradi prvog dana pandemije i kaže: ok, ovi ljudi su naši sugrađani, imaju prava da piju vodu, kao i svi drugi, da peru ruke, kao i svi drugi. Evo cisterna koja će to rešiti, trošak, koliki god da je, zapravo je premali za tu vrstu maltretiranja tolikog broja ljudi.

Svetlana Lukić: Prethodnih dana smo mogli da pratimo slučaj podnošenja tužbe Inicijative A11 zbog toga što jedno prihvatilište u Beogradu nije htelo da primi čoveka koji je beskućnik, i koji je bio životno ugrožen. Sad se već golim okom vidi da poslednjih godina raste broj beskućnika u Beogradu. Šta rade ta prihvatilišta? Zbog čega su odbijali da ljude koji su životno ugroženi prime da prenoće i da im daju nešto da pojedu? 

Danilo Ćurčić: Problem sa prihvatilištem je, ispostavilo se, mnogo dublji nego što smo mi očekivali, uprkos što je sada u slučaju koji pominjete došlo do neke vrste razrešenja. Šta se dešava? Dakle, prihvatilište je od početka pandemije, na osnovu shvatanja da ćemo zaključavanjem ustanova rešiti sprečavanje širenja virusa, dakle prihvatilište je zaključalo vrata i reklo: ko izađe, ne može više da uđe, a niko nov ne može da uđe. Dakle, svi koji su na ulici u tom trenutku, ostali su na ulici, bez podrške. A ta ustanova je i osnovana sa tim jednim jedinim zadatkom, a to je da pruža smeštaj, podršku i negu ljudima radi zadovoljenja najosnovnijih i najbazičnijih potreba. Prihvatilište ima jako male kapacitete u odnosu na grad u kom živimo, dakle 104 ili 107 kreveta, ako se ne varam, što je premalo za broj beskućnika koji imate u Srbiji, posebno u Beogradu.

Jednostavno, ni u redovnim okolnostima oni ne mogu da zbrinu sve ljude koji su u potrebi, pogotovo u zimskim mesecima. Ono što se sada dešavalo jeste da smo mi dobili informaciju o tom jednom čoveku koji je zaista u teškom zdravstvenom stanju, sa otvorenim ranama na nogama bez mogućnosti da se kreće. Posle pregleda u Urgentnom centru, do kog je došlo nakon poziva prolaznika sa ulice koji ga je zatekao kako je pao. On je ostavljen u jednom napuštenom objektu koji nema ni prozore, in vrata, ni struju, ni vodu, ni kupatilo, položen na neki ležaj i tu je ostavljen.

Svetlana Lukić: Samo da razjasnimo – njemu su rane zbrinuli u Urgentnom centru, a onda su ga vratili u te užasne, neljudske uslove. Šta, tamo su ga odvezla kola hitne pomoći?

Danilo Ćurčić: Tako je, da. Dakle, on je sanitetom vraćen u taj smeštaj, što je potpuno neshvatljivo. Ono što je poseban problem jeste da je u nekom trenutku socijalni radnik u Kliničko-bolničkom centru shvatio da se radi o beskućniku, i procenio da bi on sad trebalo da ide u prihvatilište po hitnoj proceduri. Kad su shvatili da nema prihvatilišta, odnosno da ovi ne pružaju smeštaj, druga opcija je bila, dakle, da se on spakuje i preveze u tu napuštenu zgradu i tu ostavi.

Sad, možete da shvatite kako sistem onda funkcioniše, odnosno koliko tu nema nikakvog pristupa koji uzima u obzir ono što su prava ljudi, ono neko najosnovnije dostojanstvo. On je tu ostavljen, i ja mislim da nije daleko od istine da je preživeo zahvaljujući podršci koju su pružale organizacije koje inače se bave podrškom beskućnicima – solidarna kuhinja je donosila hranu, preko Adre, koja je imala medicinski tim koji je pokušao da mu pruži osnovnu medicinsku negu.

Meni je ostalo nekako urezano i ono što se dešavalo kasnije. Naime, nakon našeg podnošenja pritužbe Zaštitniku građana, njihovom odeljenju za hitno postupanje, i krivične prijave protiv direktorke prihvatilišta za odrasle i stara lica, mi smo morali da odlučimo da jednu takvu priču ipak pustimo u javnost sa zaštitom identiteta ovog čoveka. Na taj način smo pokušali, kroz tu neku vrstu medijskog pritiska, da isposlujemo ono što je već trebalo da se desi, a to je da ga prihvatilište primi. Ono što je bilo zanimljivo jeste da je krenula neka vrsta interne, ‘ajde, ako hoćete, frke unutar sistema posle podnošenja te pritužbe.

Sada su svi koji su u tom lancu, dakle centar za socijalni rad, prihvatilišta i drugi, shvatili da moraju da pokažu da nešto rade. I onda, posle prvog susreta koji sam ja imao sa tim čovekom, sledeći put kad sam se video sa njim, njemu je ispod nogu, u toj potpuno porušenoj kući, bez prozora i vrata, gde je jorgan na mestu prozora, stajao paket humanitarne pomoći od Crvenog krsta koji mu je dostavio centar za socijalni rad. U paketu su se nalaze makarone, pirinač, ulje, šećer… stvari koje vi ne možete da iskoristite u ovoj situaciji, jednostavno, nemate kako da skuvate. Jedino da uzme pa da krcka na suvo te makarone. Kako da vam kažem, potpuno jedan besmisleni gest, koji je zapravo trebalo da pokaže da je sistem uradio sve što je mogao da uradi u datim okolnostima.

Dakle, niko ne dođe da ga previje, da uradi bilo šta drugo, da ga smesti u krajnjoj liniji u prihvatilište, nego mu se donese litar ulja i makaroni i kao, evo, mi smo svoje uradili. Na kraju je on smešten u prihvatilište posle, naravno, pritisaka, i kroz medije i kroz pokretanje ovih postupaka. Ono što se pokazalo jeste da prihvatilište pa preko 8 meseci nije obavljalo svoju osnovnu funkciju. Dakle, ono je bilo zatvoreno za korisnike i ni na koji način nije prilagodilo svoj rad onome što su sada nove okolnosti vezano za širenje korona virusa. Te ljude koji su stambeno, socijalno, zdravstveno ugroženi, u stvari ostavila da se sami snalaze, za svoje zdravlje, svoju ishranu, smeštaj i slično.

Svetlana Lukić: Beskućnika ima prema poslednje objavljenim zvaničnim podacima više od 7 hiljada. Znači, mi govorimo o hiljadama ljudi koji žive na ivici života ili smrti, ne znam kako to drugačije da nazovem. Ovo je samo jedan paradigmatični slučaj šta se dešava, ili šta bi moglo da se desi ljudima koji su u nevolji. Hoću da kažem da je ova pandemija – to je već opšte mesto – toliko ogolila činjenicu da sistem uopšte ne funkcioniše. Zaključam prihvatilište, zaključam migrante, zaključam staračke domove, i to sve u cilju zaštite vašeg zdravlja i života.

Danilo Ćurčić: Da, problem je mnogo veći od ovog jednog slučaja ili jednog prihvatilišta. Mi imamo sad informacije da je u Kikindi uspostavljeno neko prihvatilište koje nema licencu. Sad imate tu vrstu problema. Dakle, oni žele da rade, otvorili bi se, ali nemaju licencu. I sad to licenciranje jako dugo traje. Hoću da kažem da ono što je ključni problem jeste da tema beskućništva, odnosno sada još i na širem planu, socijalna politika i socijalna zaštita ovde nikada nije bila tema. Dakle, mi zadnjih decenija nemamo nikakav ozbiljan i smislen razgovor, ni nikakvu vrstu promišljanja, u kom pravcu hoćemo da idemo sa sistemom socijalne politike, sa socijalnom zaštitom i slično. I posledica svega toga, naravno, jeste i raspad sistema u pogledu rada centara za socijalni rad, socijalne zaštite generalno, prihvatilišta u ovom slučaju, ustanova socijalne zaštite i slično.

Ovo je samo jedna od epizoda raspada sistema, a nema indicija da će se to zaustaviti. Spremajući se za ovaj naš razgovor, ja sam prošao opet kroz program rada nove vlade, odnosno ekspoze tada mandatarke za sastav nove vlade. Dakle, vi imate jedno potpuno naivno razumevanje da će uvođenje socijalnih karata, o kojima se priča već desetak godina, rešiti sve probleme u sistemu socijalne zaštite. Ne da neće, nego neće ništa ni pomeriti, ubrzati možda rad ustanova, ali neće bolje targetirati korisnike, i kada ih targetira, daće im 80 evra mesečno sa kojima ne mogu ništa da urade. Dakle, mi imamo mnoge druge, dublje i veće probleme o kojima se uopšte niti razgovara, niti postoji bilo kakva vrsta spremnosti da se to promeni. Naravno, izbor nove ministarke ne menja ništa. Mogli su da stave Miki Mausa, mogli su da stave koga god žele.

Dakle, to uopšte nije pitanje, ko će biti novi ministar. Problem je što socijalna politika uopšte nije važna, i svodi se , zapravo, na socijalne karte koje će navodno da sve reše kao čarobnim štapićem. Naravno da neće, i korona zaista jeste ogolila sve ono što nije valjalo. Produbila je sve nejednakosti i sve ono što smo znali ranije da ne funkcioniše, sada je nekako mnogo vidljivije i mnogo dramatičnije u pogledu ostvarivanja prava onih koje pogađa ovakva vrsta krize.

Svetlana Lukić: Danilo, hvala mnogo na ovom razgovoru.

Peščanik.net, 19.11.2020.

KORONA VIRUS