U načelu, nema smisla raspravljati o porezima nezavisno od javnih rashoda. Bar kada je reč o visini poreskog tereta. Uz to, visina rashoda gotovo uvek određuje potrebne prihode. Pre tridesetak godina se u Americi verovalo da je moguće smanjenjem poreza prinuditi javne vlasti na smanjenje rashoda, ali to se pokazalo kao nerealno. Ukoliko se pođe od ovih nekoliko jednostavnih zapažanja, jasno je da poreski teret u Hrvatskoj mora biti veliki, jer je javna potrošnja velika.

Na koga pada poreski teret? Opet, u načelu, nezavisno od toga kako se porez obračunava i prikuplja, konačni je teret na jednoj ili drugoj vrsti dohodaka. Budući da je najveći deo dohodaka vezan za rad, preko plata i penzija, i budući da je kapital pokretljiviji, najveći deo poreskog tereta pada na rad, to jest na dohotke od rada. Pa ako je poreski teret visok jer su javni rashodi veliki, poresko opterećenje rada mora da bude veoma značajno.

Uz to, ukoliko se privreda oslanja na značajan priliv finansijskih sredstava iz inostranstva, jer domaća štednja nije dovoljna da pokrije potrebni nivo investicija, poreske će se olakšice koristiti kako bi se obezbedio potrebni i neprekinuti priliv stranih ulaganja. Usled čega će dodatno biti opterećen rad, dakle prihodi od rada će biti za toliko važniji izvor javnih prihoda. Ovo je bez sumnje slučaj Hrvatske.

Naravno, poreski teret nije raspoređen jednako na sve. Ne samo kada je reč o zaposlenima, već i o poslodavcima, od strukture poreza zavisi ko snosi veći, a ko manji teret. Mala i srednja preduzeća su obično nezadovoljna visokim doprinosima za fondove (ovde se oni uzimaju kao poreski instrument, što uglavnom i jesu), dok se preduzeća koja su radno intenzivna žale i na sve druge poreze na dohotke. Uvozna se i preduzeća koja rade za domaće tržište, pak, žale na PDV i na akcize i druge poreze na promet. Jasno je, dakle, da poreski sistem stavlja domaćinstva i preduzeća u različite uslove čak i ako je stepen progresivnosti mali ili ga zapravo i nema.

Isto važi i za raspodelu tereta među generacijama. Jedan razlog što smanjenje poreza ne mora da dovede do ušteda na javnim rashodima jeste povećano zaduživanje države. To, opet, znači da će se dodatno opteretiti rad mlađih i budućih generacija. Što će uticati na štednju, ali i na odluke o ulaganju u obrazovanje, a može da poveća privlačnost odlaska u prevremenu penziju. Koji će tačno biti efekti zavisiće od toga očekuju li se veći porezi u budućnosti ili viša inflacija. Ukoliko je reč o ovom drugom, štednja će biti manje privlačna, a u svakom će se slučaju manje isplatiti ulagati u obrazovanje i prevremena penzija će biti privlačna. Ovaj će efekat biti u toliko jači ukoliko se zemlja zadužuje u inostranstvu, jer će fiskalni deficiti sugerisati da će u nekom času doći do devalvacije, što će dodatno povećati poreski teret.

Šta, dakle, činiti sa porezima? Ponekad se misli da je dovoljno smanjiti poreze, dakle pre svega opterećenje plata, jer će ulaganja postati privlačnija, pa će se ubrzati privredni rast i biće moguće finasiranje željenih javnih rashoda. Zanemaruju se, međutim, negativni efekti povećanog fiskalnog deficita. Privremeno će se zaista smanjiti troškovi preduzetnika, što je i razlog što se oni najčešće zalažu za smanjenje opterećenja troškova rada, ali će ostati problem finasiranja povećanog deficita, a porašće i rizik nestabilnosti cena i tečaja. Naravno, opet, neki će proći bolje, a neki gore, što je obično dovoljan razlog da postoji pritisak da se smanjenju poreskog tereta pristupi selektivno. Što je obično najgore sa stanovišta privredne efikasnosti.

Usled svega toga, ukoliko se želi održivo i efikasno smanjenje poreskog tereta, posebno onoga koji pada na rad, potrebno je smanjiti javne rashode. Nešto se može postići i proširenjem poreske osnove, dakle smanjenjem crnog tržišta, ali tu su obično mogućnosti ograničene. Tek se smanjenjem javnih rashoda, posebno u oblastima gde privatni sektor može da preuzme poslove koje trenutno vrši država, mogu stvoriti uslovi da se smanji teret koji pada na dohotke od rada i tako istovremeno smanjiti bruto platu i povećati neto platu. To bi podstaklo štednju, ulaganja u obrazovanje i odlazak u penziju učinilo manje privlačnim.

 
Jutarnji list, avgust 2009.

Peščanik.net, 03.09.2009.