Donekle nostalgično je setiti se Marksa. Danas se levica upinje da dokaže kako je u tržištu izvor manje-više svih problema. Kada ne bi bilo liberalizovano i deregulisano, zaposlenih bi bilo više, a i raspodela dohodaka bila bi pravičnija.
Uz to bi bilo više prostora za demokratsko odlučivanje i ne bi postojala pretnja od populizma. I zapravo se od kritike kapitalizma došlo do kritike tržišta. To nije bilo Marksovo stanovište.
I marksisti su uglavnom bili načisto s tim. U Jugoslaviji se zaista žustro raspravljalo o ulozi tržišta, ali pre svega zato što se smatralo da je ono potrebno da bi se obezbedila samostalnost preduzeća, između ostalog kod donošenja odluka o investicijama. Oko toga ko bi trebalo da investira vodila se druga velika rasprava. Gde je ključno bilo da li bi ta odluka trebalo da bude državna i, ako da, onda koji bi nivo centralizacije bio prihvatljiv? Tu su, opet, tadašnji liberali smatrali da bi ta odluka trebalo da bude na preduzećima, dok su nacionalisti zagovarali državno investiranje, samo ne na federalnom nivou.
No, marksistički posmatrano, ključno pitanje zaista i jeste ko donosi odluku o ulaganjima. Kapitalizam je sistem gde te odluke donose vlasnici kapitala, dakle te su odluke privatne, a ne javne. Tržište na to nema nikakav uticaj. I zaista, Marks je bio zagovornik slobodne trgovine upravo zato što je smatrao da se time pomaže širenje kapitalizma i njegovo efikasnije delovanje. Ali, samo tržište nije uzrok praktično ničemu.
U jugoslovenskom kontekstu, tržište je predstavljalo upravo to – ustanovu u okviru koje preduzeća mogu da donose odluke o tome u šta i koliko žele da ulažu? Kapitalista je bio zaposleni u tom preduzeću, delimično i u tom smislu da mu je pripadao i prihod od kapitala. Zaista, to nije legalizovano i zapravo je ograničeno idejom o društvenoj svojini, kao što su neprestano stavljana ograničenja na slobodno delovanje jugoslovenskog tržišta. Što kroz fiskalni sistem, što kroz bankarski sistem, što kroz monetarnu politiku. Ali, središnja ideja bila ja ne liberalizacija tržišta da bi se time postigli određeni privredni ciljevi, već oslobađanje preduzetničke inicijative prenošenjem prava na investicione odluke na preduzeća, koja su mogla da koriste jugoslovensko i, zapravo, svetsko tržište ukoliko su za to imala potrebnu sposobnost. To je bilo liberalizam u socijalističkoj Jugoslaviji. Zaista, bilo je onih koji su svaki problem rešavali tako što bi rekli da će o tome odlučiti tržište, ali to je najčešće bio izraz intelektualne nemoći. Te rasprave nisu nepoznate i neistražene, ali to zasigurno nije više od nekog posebnog interesa.
Važno je samo to da se podsetimo da je Marks smatrao da je ključno upravo to ko i po kom osnovu donosi odluke o ulaganjima, a ne ima li ili nema slobodan pristup tržištu, bilo kapitala, rada ili robe. Socijalisti su to veoma dobro razumeli, usled čega su zagovarali nacionalizaciju i državno odlučivanje o tome gde će se i koliko uložiti. Posledično tome, jasno je da nisu verovali da je potrebno da se te odluke sprovode kroz tržište, budući da nije bilo potrebne decentralizacije odlučivanja da bi tržišta uopšte bilo. Slično je bilo i sa staljinistima ili zastupnicima sovjetskog socijalizma, koji su u centralizovanim odlukama o tome gde će se šta izgraditi i proizvoditi videli osnovu nekapitalističkog načina proizvodnje. Opet, za tržištem nije bilo potrebe jer decentralizovane odluke nisu ni donošene.
To nije bilo u skladu s Marksovom teorijom kapitalizma, ali to je danas samo od nostalgične vrednosti. Ono što je važno jeste da su socijalisti odustali od nacionalizacije i od države koja je jedan veliki centralni investicioni fond. I tu je sada problem za levicu. Ako su odluke o ulaganjima privatne i decentralizovane i donose ih vlasnici kapitala, nezavisno od toga koliko je eventualno razvodnjeno i usitnjeno samo vlasništvo, to znači da se prihvata kapitalizam. To je uglavnom ono što jeste prihvatila levica. Pre svega zato što su centralizovane socijalističke privrede bile neuspešne.
I sada, kao zamena, prihvaćena je kritika tržišta. Usled čega nema razlike između levice i populista. Danas veliki broj levičara ne zna kako da povuče razliku između onoga za šta se oni zalažu i za šta se zalažu desni populisti, čiji je osnovni politički cilj da uvedu mere zaštite domaćeg tržišta. Marks je bio kritičan prema ovom vidu nacionalnog socijalizma jer je smatrao da se time zapravo garantuju profiti domaćih kapitalista, što je svakako jedan od predvidljivih ishoda. A da se time ne obezbeđuje privredni i posledično društveni napredak. Nezavisno do toga što je u globalizaciji video sredstvo širenja kapitalizma, uz sve socijalne posledice, nije smatrao da je rešenje u zatvaranju tržišta i u tržišnim odnosima uopšte.
I, zapravo, smatrao je da se time ide naruku reakcionarima. Postoji, naravno, liberalni odgovor na izazove protekcionizma i reakcionarnog nacionalizma, ali nije naodmet podsetiti se da je Marks bio tržišni fundamentalista, bar u poređenju sa današnjim levičarima.
Novi magazin, 20.02.2017.
Peščanik.net, 22.02.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022