Nova knjiga Helsinškog odbora: Masakr u Suvoj Reci – mart 1999.


Reč izdavača

Pred čitaocima je nova knjiga novinara i publiciste Fahri Musliua. Iako po formi ograničena na jedan dugotrajni sudski proces, suštinski predstavlja jedno od najpotresnijih svedočenja o zločinima koji su se događali na prostoru bivše Juogoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka.

Sudski spisi sa gotovo trogodišnjeg procesa egzekutorima porodice Beriša iz Suve Reke na Kosvu, dokumentuju stravično zločinačko orgijanje u kome su bez suda, bez presude i bez krivice brutalno ubijeni civili, starci, žene i deca, uključujući bebe i jednu trudnicu. Monstruozni čin lokalne grupe policajaca, u sadejstvu sa znatno širim krugom učesnika u njegovom prikrivanju, povezuje počinioce, nalogodavce i zaštitnike koji sežu do samog državnog vrha. Taj lanac zločina – dokumentuje građa prikupljena u ovoj knjizi – raskrinkava brutalnu državnu strategiju sprovođenja velikonacionalnog projekta koji je 1999. godine kulminirao na Kosovu, u senci NATO intervencije.

“Ovo je jedna strašna istorija”, kaže jedan od svedoka u ovom procesu. Toj jednostavnoj rečenici teško je dodati još nešto. Istina o toj “strašnoj istoriji” potrebna je svima nama. Bez suočavanja sa njom nije moguća ni katarza ni moralna obnova društva.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji objavljuje i ovu knjigu u sklopu nastojanja da doprinese tom cilju. Pogotovo zbog toga što dobar deo javnosti u Srbiji odbija da prihvati tu “strašnu istoriju” i brutalne činjenice zločina koje čine njen sastavni deo.


Uvodna reč autora

Na Kosovu je od uvođenja srpske uprave 1990. godine vlast počela da sprovodi državnu represiju surovih formi nad svojim džavljanima koji su pripadali albanskoj populaciji. Ta represija je pojačana tokom 1998. godine, kada policijske, vojne i paravojne formacije Srbije počinju „borbu protiv albanskih terorista,” zbog čega je na kraju bilo potrebno da interveniše međunarodna zajednica vazdušnom kampanjom NATO snaga protiv vojnih, policijskih i drugih strateških objekata Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, uključujući Kosovo.

Tokom tromesečnog rata koji su vodile snage NATO pakta i pripadnici OVK protiv vojnih i policijskih snaga Srbije, na Kosovu su se dogodili mnogi varvarski zločini nad albanskim civilima, koje su bez milosti sprovodili pripadnici srpske vojske, policije i paramilitarnih jedinica i u kojima nisu bile pošteđene čak ni bebe… Da bi izbrisali tragove zločina, najviši srpski zvaničnici organizovali su sahranjivanje tela žrtava na vojnom strelištu u Prizrenu, a zatim ih otkopavali i transportovali u Srbiju, u masovne grobnice u Batajnici kod Beograda… Porodice žrtava i dalje su u bolu jer i dan-danas nisu identifikovane sve žrtve zločina u Suvoj Reci i drugde.

Iako je takvih zločina, u kojima su likvidirane čitave porodice, bilo svuda po Kosovu, zločin od 26. marta 1999. godine u Suvoj Reci, odnosno masakr 50 članova porodice Beriša, uključujući starce, maloletnu decu, bebe i jednu ženu u osmom mesecu trudnoće, bez sumnje je poseban, i to iz dva razloga:

– u ubistvima su neposredno učestvovali Srbi meštani, pripadnici policije u Suvoj Reci, koji su bez milosti pucali na svoje komšije sa kojima su odrasli…

– protiv osam policajaca optuženih za ovaj masakr i ratne zločine vođen je sudski proces u trajanju od preko 30 meseci pred Krivičnim većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu i od osam optuženih četvorica su osuđena na dugogodišnje zatvorske kazne, dok su ostala četvorica, uključujući i prvooptuženog, oslobođena optužbe „u nedostaku dokaza”.

Ova knjiga, dakle, sadrži upravo ovaj sudski proces, sa odbranom optuženih i svedočenjima članova porodice žrtava i drugih svedoka (njih preko 120), kao i odgovarajuća dokumenta (tekst optužnice, tekst presude i slike žrtava). Ovaj sudski proces je na neki način pokušao da rasvetli pripremu, organizaciju i izvođenje pomenutog masakra. U tome se, međutim, nije uspelo do kraja. Srpski tužilac u ovom predmetu nailazio je na velike probleme jer je neka saslušanja vodio u Prištini, gde se neki svedoci nisu odazvali njegovom pozivu smatrajući da se „ništa ne može očekivati od tužilaštva i sudova u Srbiji”. A oni koji su skupili hrabrost do dođu u Beograd i da svedoče nazivani su izdajnicima od strane nekih takozvanih „dežurnih čuvara patriotizma… “

Činjenica da su svedoci Albanci ipak došli da svedoče i pored mnogih pritisaka da to ne čine rezultat je potrebe porodica da pokušaju da pomognu da se otkrije istina o ovom masakru.

To najbolje ilustruje izjava svedoka Hisna Beriše datu Beogradskom Radiju “B 92”: “Pa, ipak sam prihvatio da ako se sudi u Beogradu, ja ću da dadem. Prvo mi je bilo ono da Srbija zna šta se desilo na Kosovu, a drugo je da Kosovo ne može suditi ljudima na visokim funkcijama u Srbiji, jer Srbija nikada ne bi dala one koji su pobegli s Kosova i našli utočište u Srbiji. U Beograd sam došao i zato što neću imati drugu priliku da te zločince koje znam, moje meštane, moje kolege, s kojima smo rasli zajedno, da im u lice kažem: „Ej, ti si zločinac, ti si uništio moju porodicu!”

Dakle, zahvaljujući porodicama, koje su sa tugom u duši i ranama u srcu došle da prate suđenje i svedoče o onome što se dogodilo, i od strane sudskog veća potvrđeni su autori zločina, od kojih su neki dobili odgovarajuće kazne, mada ne onakve kakve su zaslužili. Da li, međutim, postoji ijedna kazna na ovome svetu koja može da nadoknadi posledice varvarskog ubistva 50 albanskih civila?

U ovom sudskom procesu viđeno je nešto strašno, a to je da su čak i oni Srbi za koje su svedoci kazali da su se družili sa Albancima pokazali neviđenu mržnju… Učestvovali su u ubistvu onih sa kojima su se družili od detinjstva, išli zajedno u školu, sretali se u prodavnici, kafani, na ulici, na sportskim utakmicama… Ali sve je to odjednom zaboravljeno i oni su pomislili da je „kucnuo čas da učestvuju u ubistvu svojih komšija.” Najstrašnije od svega je to što se među sugrađanima, komšijama, nije našao ama baš niko sa osećanjem ljudskosti ko bi se suprotstavio tom masakru i rekao „stanite!”, već su svi dobrovoljno učestvovali u tom krvavom piru. Zaprepašćuje i to što je većina svedoka srpske nacionalnosti, a naročito zvaničnici policije, tvrdila da nisu čuli da se desio masakr, već da su za njega saznali tek kada je počeo sudski proces protiv Slobodana Miloševića u Hagu. Kao da je Suva Reka veličine Njujorka pa da se ne može čuti i saznati za jedan takav zločin…

Sudski proces je, i pored nastojanja branilaca optuženih da ga opstruišu i miniraju po svaku cenu, vođen na visokom profesionalom nivou od strane sudskog veća kojim je predsedavala sudija Vinka Beraha-Nikićević. Izricanje presude, međutim, bacilo je senku na ceo proces, kao u onoj narodnoj „operacija uspela, pacijent umro.” Naime, suđenje jeste vođeno profesionalno ali je prvooptuženi oslobođen optužbe…

Knjigu sam podelio na tri dela: uvodni deo sa predgovorom, koji sadrži relevantne tekstove objavljene u svetskim i domaćim medijima i emisijama Radija B 92 iz Beograda, ti tekstovi prethode sudskom procesu; drugi deo, sadrži delove celokupnog sudskog procesa od prvog dana do izricanja presude; treći deo, sadrži dokumenta – tekst optužnice i tekst presude, kao i slike žrtava masakra.

 
Masakr u Suvoj Reci – mart 1999.

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 31.03.2010.

Peščanik.net, 31.03.2010.