O medijima u Srbiji govore: profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević, Saša Gajin iz Centra za unapređenje pravnih studija i Dragan Janjić, potpredsednik NUNS-a. Razgovor vodila Svetlana Lukić.

Svetlana Lukić: Pročitala sam stotine stranica o medijima: analize, izveštaje Medijske koalicije, Evropske komisije, nezavisnih ekspertkinja kao što su Snježana i Jovanka Matić – i posle svega sam postala velika protivnica istraživačkog novinarstva. Prosto vam se pomera pamet kada do u detalje vidite šta se dešavalo sa medijima u samo ovih nekoliko godina, od 2011. do 2016. kada je važila Medijska strategija. Zaključujete da su pristojni mediji sahranjeni, betonirani, a da su nezavisni, pristojni mediji retka slobodna teritorija, kao Užička republika, da su uglavnom na internetu i da je prezir građana prema njima opravdan.

Htela sam da vas zamolim da na kraju ovih 5 godina sprovođenja Medijske strategije vidimo kako smo od manje više dobrih zakona i dobrih namera stigli dotle da ni fotošopom ne može da se popravi utisak o srpskim medijima, a to niko i ne pokušava. Premijer i Evropska komisija su nekada govorili da ima napretka, ali da još treba raditi. Sada je Vučić pred Hanom i Davenportom rekao da su mediji u Srbiji slobodni, citiram: “Mogu da rade šta hoće, kad hoće, s kim hoće”. On i ministar policije prozivaju Evropsku komisiju koja, po njima, finansira medije koji lažu i destabilizuju vladu. Zaigralo se otvorenim kartama i više se niko ne trudi da nam pruži makar privid toga da sve nije tako strašno kao što nam izgleda.

Dragan Janjić: Ako bismo hteli da ukratko definišemo situaciju, mogli bismo da kažemo da imamo medijsko zakonodavstvo verovatno bolje nego ikada i medijsku scenu možda goru nego ikada. Neka zakonska poboljšanja nisu primenjena u praksi, jer nije bilo političke volje za to. Ovde vlasti, od opštinskih do republičkih, smatraju da novac koji društvo odvaja za medije može da bude upotrebljen samo na način koji odgovara predsednicima opština i ministrima i samo za one medije koji na to pristanu ili su u vlasništvu tih opština, republike ili pokrajine, pa moraju da pristanu na sve.

Novo zakonodavstvo je omogućilo dve ključne poluge: jedna je da država mora da izađe iz medija, a druga je projektno finansiranje medija u javnom interesu. Izgleda da naše društvo neće da ulaže u javni interes. I dalje su dominantni privatni mediji. Takođe imamo tabloidizaciju javnog diskursa, a onda vam i nisu potrebni mediji koji proizvode ozbiljne sadržaje već oni koji slede vaše spinove. Na taj način se ubija javni dijalog u društvu. Nema rasprave ni o čemu, već samo prepucavanja bez kraja. To se moglo ublažiti, mada ne i zaustaviti projektnim finansiranjem, jer mediji ne mogu da budu bolji od društva. Imamo jaku maticu negativnog javnog diskursa, iza koje stoje snage koje svoj položaj u društvu zasnivaju na tom diskursu i ne žele da ga menjaju.

Saša Gajin: Pre svega me zanima odnos vlasti prema medijima. Mi imamo taj demokratski deficit, koji se u sferi medija sastoji upravo u tome što nema kritičkog odnosa prema onima koji vrše vlast. Kada se radi o Medijskoj strategiji i novim medijskim zakonima, na tom raskršću je jednim putem otišla politička elita, a drugim mi koji smo probali da poštujemo zakonska rešenja. Trenutno se normativna stvarnost isuviše udaljila od materijalne stvarnosti u kojoj živimo. Drugim rečima, mislim da je politička elita uspela da spreči primenu zakona koje je sama podržala i za koje je glasala. Evo samo par primera koji to mogu da ilustruju.

Ideja o tome da javno informisanje služi obezbeđivanju mira u zajednici je relativno nova. U tom smislu bi razmena informacija, mišljenja i stavova putem medija trebalo da omogući raspravu o javnim stvarima i rešavanje problema u zajednici. Ali mi posle usvajanja seta modernih medijskih zakona, prvi put posle 90-ih godina prošlog veka opet imamo ratno-huškačko novinarstvo koje direktno huška ljude na sukobe. Tu je deplasirano govoriti o „govoru mržnje“. Gotovo da nema vesti u vezi sa Hrvatskom bez pominjanja ustaša i gotovo da nema vesti o Kosovu a da se ne pominju Šiptari.

Prvi put smo usvojili katalog javnih interesa, u koje svakako spadaju i objektivno, nepristrasno informisanje, podsticanje duha tolerancije, razvoj demokratije u društvu i poštovanje ljudskih prava. Gotovo ničega od toga nema u našim medijima. Prvi put imamo i zakon o javnom medijskom servisu. To je tekovina samo po sebi. Jovanka Matić je analizirala koliko program našeg javnog servisa odgovara ideji javnog medijskog servisa i pokazalo se da uopšte ne odgovara.

Snježana Milivojević: Na javnoj sceni imamo očiglednu konfrontaciju vlasti i medija, očigledniju nego ikada od devedesetih godina prošlog veka, s tim što je odnos snaga nesrazmerniji nego tada. Imamo čvrstu, konsolidovanu, monolitnu vlast koja kontroliše sve, i medije koji su njen oslonac, i imamo jedan mali deo tog medijskog sveta koji obavlja svoje normalne, kritičke funkcije i zbog toga je stavljen u položaj neprijatelja, onih koji su anatemisani. Prvi put imamo medijsku scenu u kojoj je 90 odsto te ogromne hipertrofirane scene korumpirano, a onaj mali procenat koji pokušava da normalno radi je pod stalnom opsadom.

Takva medijska scena ne može da servisira nas, građane i građanke, i ne odgovara zahtevima demokratije ovog komplikovanog trenutka. Mislim da je to posledica činjenice da smo dobili autokratsku vlast koja radi ono što novi autokrati vrlo dobro rade. Ona „koristi” demokratske insrumente, kakvi su autonomna regulatorna tela, koja onda obesmisli, donosi zakone koje ne primenjuje, i uspostavlja institute, kao što je projektno finansiranje, koje arbitrarno primenjuje za svoju promociju. To je vlast koja je od demokratije naučila samo kako da demokratskim institutima isisa sadržinu i kako da tu ljušturu predstavi svetu kao svoju demokratsku legitimaciju.

Mediji se koriste da bi bili glavni instrument za spinovanje podrške vlasti, koja možda ne traje dugo, sve češće se proverava. Sada ćemo ući u izborne cikluse koji traju godinu dana, a možda i 6 meseci. Mediji su na taj način stvarno dovedeni do ruba opstanka. Mislim da to nije samo zasluga vlasti, mada je njena odgovornost najveća, već smo i mi kao društvo pokazali veliki stepen inercije. Mediji su u međuvremenu iscrpljeni, tako da je to sada jedna loša beskonačnost u kojoj tavorimo od pada Berlinskog zida, to jest od 2000. Prosto nikada nismo konsolidovali snage i ušli u medijsku tranziciju.

To je „babaroga“ proces kojim nas je Evropa uslovljavala i od koga su ovdašnje vlasti bežale, a koji u stvari nema nikakav sadržaj. Ako 2000. uzmemo za početak naše tranzicije, onda je 2002, 2003, kad su doneti prvi medijski zakoni i uspostavljeno regulatorno telo, počeo prvi regulatorni ciklus. Onda je 2009. javnost uzburkana onim nesrećnim antievropskim zakonom o medijima, kojim su tadašnje demokratske vlasti pokušale da disciplinuju nabujale tabloide. Tada je postalo jasno da su se mediji otrgli kontroli, jer su konsolidovali imovinu, vlasništvo ili neke druge kanale uticaja na političare. Posledica toga i pritiska javnosti je to da je 2011. usvojena Medijska strategija.

Od 2012. do 2016. su obavljeni temeljni transformativni procesi. Doneta je prvi put Medijska strategija, doneta su 3 medijska zakona koja su usaglašena sa evropskim okvirom za medije, završena je privatizacija, koja je pre toga mnogo puta odlagana, obavljena je digitalizacija i uspostavljen je sistem projektnog sufinansiranja sadržaja u javnom interesu. Ali on se, kako Pekić kaže za srpsku buržoaziju između dva svetska rata, srozao kao čarapa. Taj sistem nikada nije ni profunkcionisao. Na primer doneta je serija zakona koji se ne primenjuju. U kojoj pravnoj državi zakoni ne obavezuju, a naročito ne državu? I ako je tržište oglašavanja u Srbiji vredno 160 miliona evra, a u Srbiji ima oko 1.600 medija, već to pokazuje koliko je nemoguće da ti mediji funkcionišu.

Svetlana Lukić: To je otprilike 10 hiljada evra po mediju.

Snježana Milivojević: Pri čemu imate medije koji su ekstremno bogati ili dobro stoje u odnosu na regionalni, balkanski prosek. Imamo 1.600 medija, scena je prenatrpana, mora da se konsoliduje, a imate zalaganje za strategiju koncentracije, koja će voditi ka nastajanju medijskih šampiona, gde će 5 velikih preživeti. Ne znam odakle da počnem. Nijedan podzakonski akt koji bi garantovao da se ovi ključni instituti obezbede nije donet. Zakon bez pravne arhitekture ili strukture koja bi ga podržala može da bude odličan, ali ostaće u fioci. Kako ćemo obezbediti transparentnu raspodelu sredstava kroz komisije u kojima sede nezavisni stručnjaci? Hiljade nekih instituta je uneto u zakonske propise, a niko nije razmišljao kako će se oni primeniti. Normalna zakonodavna procedura podrazumeva da se vide ishodi procesa koji se njima pokreću.

Privatizacija je jedan od ključnih. Zašto smo svi iznenađeni što se pojavilo 5 vlasnika koji su prijatelji sa liderima političkih partija ili sa funkcionerima vladajuće partije, a koji su pokupovali sve. I zašto se jedna od tih imperija, kruševačka, već urušava? Zato što ne izmiruju obaveze. Zašto nijedan od tih medija ne ispunjava radno-pravne obaveze prema zaposlenima? Zašto se nijedan ne pridržava programskih obaveza? Očigledno je da je tadašnjem ministarstvu cilj bio da se ta privatizacija koja se svima popela na glavu već jednom završi. Ona traje 100 godina, a nikako da je obavimo. Pomerali smo rokove, a to izgleda neozbiljno pred Evropom.

U jednom trenutku je bilo nagovešteno da će početi da se otvaraju poglavlja. Ovo je izgledalo kao nešto što lako može da se oglasi – evo, idemo u privatizaciju. Posle završenog roka i završene privatizacije ministarstvo je izašlo sa tvrdnjom da je na kraju 80 medija išlo u privatizaciju. Od toga je samo 50 oglašeno. Od toga je polovina u sporovima. Reč je o neobavljenim privatizacionim poslovima, a izvan svega toga su najkrupniji mediji koji su u državnom vlasništvu: Tanjug, Politika, Večernje novosti, koji su i dalje u netransparentnom, spornom vlasničkom odnosu. Ali privatizacija je završena. Tako se to radi na ovoj medijskoj sceni.

Dragan Janjić: Pomenula je Snježana nekih 70-80 medija koji su privatizovani. Od 1.600 samo toliko. Ne mogu oni imati tako ključni negativni efekat na sve što se dešava na medijskoj i političkoj sceni. Mora da postoji negde drugde neki dublji razlog, a to su razni društveni tokovi. Motiv za donošenje medijskih zakona je bio da se pokaže Evropi šta smo uradili. A onda se nastavilo po starom. Već je pomenuto da nisu dirani Tanjug, Politika, Večernje novosti. Tanjug je čak ukinut, pa sad ponovo radi, ilegalno, bez obzira na pitanja iz Evropske unije kako je to moguće.

Stvar je u tome što mi nemamo oponente vlasti u društvu. Da uporedim to sa stanjem u devedesetima: možda je to bio jedini trenutak kada su mediji bili bolji od elita. Bili su slobodniji, makar je tako izgledalo na prvi pogled. Ako ste radili u nekom državnom mediju i ako bi vas ucenili da radite nešto mimo pravila novinarske profesije, vi ste imali kuda da odete. Sada više nemate kuda da odete, jer ne postoje drugi mediji, a oni ne postoje zato što ne postoje društvene snage spremne i sposobne da finansiraju postojanje takvih medija.

Mi smo kao društvo devastirani i to je opasno. U pitanju je propast medija. Mediji nisu fabrika ideja već alat i ako ne postoji želja u društvu da oni budu drugačiji, oni to neće ni biti. Potrebne su snage koje će proizvesti drugačiju energiju, pa će se onda proizvoditi i drugačiji sadržaji. Mi smo u fazi letargije koja je i deo svetskog trenda. Devedesetih smo znali da tamo negde u svetu funkcionišu neka bolja pravila. Ali tabloidizacija je ojačala i u svetskim centrima.

Svetlana Lukić: Postoji mogućnost da u Turskoj Erdogan zatvori stotine novinara. Ali postoji i Poljska, u kojoj se novinari i mediji ne daju. Tamo nije uspeo pokušaj da se ograniči pristup medijima na internetu. Dakle, ako se novinari ne pobune, zašto bi neki inženjer ili lekar predvodio borbu za slobodu informisanja?

Dragan Janjić: Ali prvo dolaze, kako bi drug Marks rekao, društvene snage na čijim temeljima treba da se stvori nešto drugačije. Mediji su posledica.

Svetlana Lukić: Mi sve vreme imamo taj problem da državno oglašavanje nije regulisano. Ako je to tako, a mediji u ogromnoj meri finansijski zavise upravo od tog novca, onda je praktično sve o čemu govorimo irelevantno, jer je glavni izvor kontaminiran.

Saša Gajin: To je jedna od kockica u mozaiku naše ružne stvarnosti. Neko ko konzumira informaciju bi vrlo rado dao naknadu za njen kvalitet. Pre neki dan je u skupštini po ko zna koji put bila rasprava o finansiranju RTS-a. Ideja je bila da se obezbedi finansiranje javnog medijskog servisa iz nečega što se zove pretplata ili taksa. Pretpostavka za taj mehanizam finansiranja javnog medijskog servisa jeste da građani prepoznaju neku vrednost u informacijama, odnosno programu koji se emituje na televiziji ili radiju, i da za tu uslugu koju dobijaju dobrovoljno plate određenu sumu novca. Tu je rešenje da se ta taksa spusti na nekih 150 dinara, a da se nedostajuća sredstva nadoknađuju iz budžeta.

Pošto ne mogu da dođu do sredstava potrebnih za rad, mediji do njih dolaze na zaobilazne načine. Dva mehanizma su najrasprostranjenija. Prvi je reklamiranje, odnosno oglašavanje. Postojale su neke prepreke u Zakonu o reklamiranju, odnosno oglašavanju iz 2005. koje su sprečavale državu da se reklamira. Kada je usvojen novi zakon o oglašavanju, te prepreke su uklonjene. Nema nikakvih prepreka za organe vlasti, od opštine od centralne vlasti, da svoja sredstva daju direktno na reklamiranje. I oni to čine. Ovaj izvor finansiranja medija je posebno zabrinjavajući.

Što se tiče projektnog finansiranja, ono ne može da funkcioniše bez adekvatne podzakonske regulative, koja bi se odnosila na svaki nivo organizovanja javne vlasti. To je ono što nedostaje. Pretpostavljam da će i dalje nedostajati, a dokle god nedostaje mi nećemo imati mogućnosti da projektno finansiranje realizujemo onako kako je zamišljeno.

Dragan Janjić: U opštinama u kojima ste imali jako moćne medije, u opštini su zaključili da je najbolje da prestanu da ih finansiraju i tako ih uguše. Dakle, vraćamo se na početak, kada vlasti razmišljaju samo o svom opstanku. Ne znam kojim to zakonima može da se reguliše, ali može izborima. Mada i to kod nas ide teško.

Snježana Milivojević: Mislim da uz dobre zakone treba da postoje jaka regulatorna tela. U evropskim medijskim sistemima regulatori stvarno regulišu, a ne kriju se od javnosti. Godine 2015. je primenjen sistem finansiranja projekata od javnog značaja, koji predstavlja formu državne pomoći, i kroz taj sistem je podeljeno 2.200.000 evra. Ali to nije dovoljno za odbranu javnog interesa. Oko tog malog novca borili su se svi mediji, novoprivatizovani i stari komercijalni i paradržavni. U Medijskoj strategiji piše da je od 2011 država kao formu državne pomoći medijima, tada u državnom vlasništvu, dala 25 miliona evra. Gde su nestala ta 23 miliona?

Država je prestala da bude vlasnik medija, zadržala 23 miliona, pa se 1.600 medija tuku oko 2 miliona, a ona 23 miliona država verovatno i dalje kanališe u medije, ali na druge načine. I taj netransparentni sistem, ti mutni tokovi novca su u stvari osnova državne moći u medijima. Mi živimo sa medijima koji su ne samo nama, nego i našoj vlasti, ministrima kulture i medija sigurno, možda premijeru nisu, terra incognita. Savet za borbu protiv korupcije procenjuje da je iznos javnog novca koji godišnje ulazi u medije – čak 210 miliona.

Sada stavite u perspektivu 2 miliona, 25 miliona i 210 miliona. Mi se krećemo po jednoj teritoriji gde ne znamo ni odakle novac dolazi, ni kojim kanalima ulazi, ni koji se interesi menjaju za mogućnost da se do tog novca dođe. Kada sam kritikovala način na koji je privatizacija sprovođena, mislila sam da je u privatizaciju, kad smo već toliko zakasnili, trebalo ući sa nekom vrstom projekcije. Nije postavljeno pitanje ishoda privatizacije: ovi mediji će se ugasiti, ovi možda imaju šanse da prežive, tržište će se formirati ovako, na njemu ima ovoliko prostora… Umesto toga, privatizacija je sprovedena na brzinu, iako je 10 godina odlagana, a država je shvatila da može da prestane da bude vlasnik, a da može sa sobom da ponese novac koji će onda deliti kao finansijer medija. Ukupni iznos javnog novca koji je ulazio u medije, ako tu ubrojimo i javni servis, veći je nego novac koji dolazi sa tržišta oglašavanja i to je verovatno jedinstven primer u Evropi.

Šta se onda dogodilo? Država je odnoseći taj novac u stvari poručila: umesto novca koji smo ranije davali državnim medijima, sad ćemo davati privatnim medijima i sad će naši saveznici biti privatni ili nedržavni mediji, a pošto smo mi demokrati, oni će sami od sebe hvaliti vlast. To se na kraju i dogodilo. Privatizacija je od državnih medija napravila kvazi-partijske medije, na čijem čelu su partijski lojalisti, prijatelji, supruge, braća, babe i dede, očevi, majke… Oni onda kupuju te medije, ne da bi trgovali interesom, jer oni to ne mogu, oni moraju da ispunjavaju interes koji im je naložen, nego da bi izvlačili državni novac.

Mediji su postali kanal za izvlačenje javnog novca na relativno legalan način, kroz nelegalne konkurse. Sve je fikcija, da bi novac namenjen javnom informisanju odlazio u privatne ruke i kapitalizovao promociju vladajuće partije. Srbija se stvarno razvija u „mediteranski model“, u kome je dominantni oblik žurnalističke kulture advokatski. Ovde mediji postoje kao batina, kao zastupnici određenih ideja. To je borba Davida i Golijata, to jest vlast je konsolidovana i sveprisutana, pa onda svoje medije koristi kao batinu. Država preko medija ućutkuje opoziciju, nezavisna kritička tela, nezavisne kontrolne institucije i sve watchdog organizacije. A mediji su prva žrtva u tom ratu.

Dragan Janjić: To pokazuje da nije privatizacija ta babaroga koja nam je donela probleme na medijskoj sceni, nego je u pitanju nešto drugo. Složili smo se da je mali broj medija ostao neprivatizovan.

Snježana Milivojević: Ali najvećih: Politika, Večernje novosti, Tanjug.

Dragan Janjić: Oni imaju mešoviti kapital. Država u njima ima odlučujući uticaj i tu nije obavljena privatizacija, a mi imamo situaciju da se u društvu inače maše time da je privatizacija medija kriva za to što je situacija na medijskoj sceni takva. A nije stvar u tome. Stvar je u ovome što je Snježana pričala. Mi imamo medije koji su privatni i koji služe kao batina, ne samo za političke neistomišljenike, nego i za druge medije i vi ne možete ni u sudskom procesu ništa da dobijete, jer se on beskrajno odgađa. Možete da tužite koliko hoćete, ali ništa ne dobijate. Tu postoje podzemni tokovi jedne simbioze koja u stvari održava taj organizam.

Snježana Milivojević: Plaćamo ogromnu cenu kolektivnog neznanja. Ovde su ljudi koji su zagovarali „privatizaciju ili smrt“ stvarali uverenje da su privatni mediji slobodni mediji na slobodnom tržištu. To je u normativnom smislu mit. Slušam naše novinare koji kažu kako su američki mediji u potpunom mraku. Ali oni su posle izbora nastavili da kritikuju Trampa, jer misle da je imati klovna u Beloj kući demokratski sunovrat i to će raditi bez obzira na to šta većina Amerikanaca misli.

Mediji nisu klik-ekonomija. Ako je većina za Trampa ili Vučića to ne znači da i mediji moraju da budu za njih. Odsustvo svesti da su mediji institucija koja funkcioniše na osnovu profesionalnih standarda, procesira informacije i obavlja ih za celo društvo, je u stvari naličje shvatanja da su mediji servis vlasti.

Saša Gajin: Kad se radi o privatizaciji, nisam siguran da je namera od početka bila da se ide na tu stranu. Postojali su i B planovi, koji su podrazumevali privatizaciju uz omogućavanje ponovnog osnivanja medija od strane organa javne vlasti, dakle rešiti se jednih i osnovati druge. Ti drugi su već počeli da se osnivaju od strane opštinskih uprava, pogotovu na jugu Srbije, neposredno pre nego što je zakon ušao u proceduru.

Bilo je jako teško ubediti ljude da je potrebno uneti odredbu zakona koja izričito zabranjuje osnivanje medija od strane organa javne vlasti. Tek na osnovu amandmana opozicionog poslanika je usvojeno to rešenje, što dosta govori samo po sebi. Jedan od sukoba se vodio i u vezi sa finansiranjem javnog medijskog servisa, kada je na kraju tek u javnoj raspravi presuđeno da se samo na osnovu takse može finansirati javni medijski servis.

Snježana Milivojević: Postoje 3 načina na koje funkcionišu relativno dobri javni servisi. Postoji razlika između hrvatskog koji je dobar i mađarskog koji nije dobar. To se vrlo lako da ustanoviti. Možete vi do besvesti u skupštini ili u radnim grupama voditi nekompetentne rasprave. Tamo gde nema snage argumenta koji je zasnovan na stručnosti, naravno da će se sve lomiti oko interesa. Ali mi stalno govorimo da je uzor za formiranje našeg javnog servisa BBC. Mi naravno ne možemo da budemo BBC, ali mi recite zašto se 20 godina posle pada Berlinskog zida nije pojavila nijedna televizija koja bilo šta pristojno nudi građanima.

Da li ste videli kakva je struktura programa vodećih komercijalnih emitera? Da li ste videli da kod jednog emitera 70 odsto programa čini rijaliti sa pornografskim sadržajem? A dobio je licencu kao dečja televizija. Televizija Pink nikada u istoriji nije proizvela nijedan dokumentarni ili obrazovni program. Izvinite, ona nije javni servis. Zašto veliki komercijalni emiteri, koji su zgrnuli silne pare na ovom jadnom, siromašnom tržištu, nijednom zakonskom odredbom nisu obavezani da proizvode kvalitetan program?

Svetlana Lukić: I šta su radila regulatorna tela? Šta je radio taj REM, to jest RRA?

Saša Gajin: Prvo, što se javnog medijskog servisa tiče, oni ne postoje ni zbog čega drugog osim da ispunjavaju javni interes u sferi javnog informisanja, koji je njima propisan. Zašto oni to ne rade – to je isto kao da pitate ministra zašto ne poštuje član 8 Zakona o javnom informisanju i ne trpi dužnu kritiku u vezi sa svojim radom, već se obraća sudu i traži zaštitu zbog povrede časti i ugleda. Zašto se to dešava? Mi imamo demokratski deficit i zaista nema nikakvog smisla porediti nas sa razvijenim demokratijama. Naša medijska scena je lakmus papir za vladavinu prava. Italija je na primer zemlja koja takav ispit prolazi bez većih problema. Mi taj test ne možemo da položimo.

Svetlana Lukić: Da li ima nade da se išta od ovoga o čemu smo razgovarali – zakoni, podzakonska akta, efekti privatizacije i projektnog finansiranja – zaista popravi?

Dragan Janjić: Tu se ne treba fokusirati na vlast. Ovde se radi o tome da li mediji i druge društvene snage mogu da organizuju otpor. Onog trenutka kada se pojave te snage, promena će postati smislena.

Saša Gajin: Mi imamo uvek isti problem. Zakon o zabrani diskriminacije je usvojen posle 9 godina kampanje. Sami prosudite koliko se primenjuje. Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći pokušavamo da proguramo kroz parlament već 15 godina. Jednom kada budemo uspeli, biće nam potrebno 30 godina da počne da se primenjuje.

Snježana Milivojević: U medijima rokovi brže ističu, jer je ono što ste zakonom predvideli pre 5 godina tehnološki već van snage. U našim zakonima se ne pominje internet, a da ne pominjem pretraživače i platforme za deljenje sadržaja. Nama se privatne, velike kompanije smiluju pa cenzurišu neke sadržaje da nas ne bi iritirali. Prema tome, za medije nema tih 30 godina. Naša država je nedorasla. Velike medijske industrije su moćne, pa čak i ovde. Država nema odgovora na to.

Sa druge strane, imamo nesreću da imamo jednu arhaičnu vlast koju zanima samo pobeda na sledećim izborima i koja neprekidno u tom smeru prekraja tu jadnu, izmrcvarenu scenu. Njihovi postupci nemaju nikakve veze sa nekom vizijom ili razvojem medija. Javna debata u ovoj zemlji migrira na internet i na digitalne medije. Sloboda se ne može zatrti i vlast na to reaguje. Prvo su počeli da obaraju sajtove, pa su uvideli da je to necelishodno; onda su proizveli armiju botova, zaposlili neke svoje ljude i pronašli drugi način. Ali bez obzira na to, dinamika na internetu ukazuje da u društvu postoji debata. Prošlog vikenda sam na mrežama propustila jedan dan i posle toga videla da su dve novinarke, Tamara Skroza i Jelena Gligorijević, vodile fantastičnu akciju izazvanu nastupom ministarke Đukić Dejanović o osnivanju tela za borbu protiv abortusa.

Ta velika debata, koja bi bila nemoguća u konvencionalnim medijima je u stvari urodila time da se već u ponedeljak ministarka oglasila, i to sa prilično gledane televizije, i rekla da je pogrešno interpretirana. A celu stvar je vodio jedan od tih medija-čistača, Informer. Sva je medijska mašinerija bila upregnuta, a debata među građankama i građanima koja se vodila na internetu se vlastima vratila kao bumerang. To malo liči na Poljsku ili na neke druge uspešne slučajeve po Evropi, i to nam govori da sloboda nikada nije garantovana. Nekad će javnost pobediti, nekad neće. Sada nije baš dobar trenutak, ali je možda to trenutak u kome se ona konsoliduje za neki možda efikasniji otpor uništavanju medija.

Saša Gajin: Siguran sam da sa veštom političkom borbom mnoge stvari mogu da se postignu. Na primer, organizatori Parade ponosa su posle nekoliko godina bezuspešnih pokušaja da dođu do neke pristojne organizacije, koja ne podrazumeva da se izlomi pola grada, došli do toga da se ove godine održala Parada koja, naravno, nije ličila na parade koje su održavaju širom razvijenih demokratija, ali nije bila ni tako puna tenzija kao što je bila ona prethodne godine. Postoje ljudi koji mogu da se izbore za svoje životne ciljeve. Naravno, postoje i oni koji u tome ne uspeju. Imamo dvojicu kolega koji su na kraju morali da emigriraju u Kanadu, zbog toga što su kao gej ljudi bili izloženi nasilju.

Hoću da kažem da postoji prostor za borbu. Da ga nema, ne bi bilo Peščanika, ne bi bilo CINS-a, KRIK-a, ne bi bilo svih tih koji sa nekom dozom hrabrosti obavljaju posao za koji misle da ima smisla živeti. Problem je u tome što tih inicijativa i tih ideja, tih nastojanja i te političke veštine nema baš mnogo u našoj sredini. Ne vidim takve snage na našoj političkoj sceni, to jest nema takve političke partije. Takvih snaga nema ni među zaposlenima, jer su naši sindikati bez ideja. Nema ih među profesorima univerziteta. Ima ih u nekoliko nevladinih organizacija, dok većina njih sarađuje sa političkom elitom. I imamo par nezavisnih medija. To je slika koja pokazuje demokratski deficit u kome živimo.

Svetlana Lukić: Vojin Dimitrijević je jednom rekao, prekorevajući me, „ne možete da očekujete od ljudi da svako jutro ustanu i budu heroji“. Kazne su sve drastičnije. Ne samo da će vas ganjati po sudu, da ćete plaćati ogromne kazne, nego ste obeleženi kao meta. Parada ponosa jeste organizovana, ali Miša Vacić iz Pokreta 1389. je dobio posao u ministarstvu. Država neprekidno šalje šizofrene poruke: ona dozvoli neko otvaranje, ali onda pusti batinaše u svoje kancelarije.

Snježana Milivojević: Tu je i predsednica skupštine koja sebi dozvoli da nas sve uvredi onim šaputanjem u uključeni mikrofon o seksualnoj orijentaciji jedne ministarke… Mi non-stop vodimo debate o tome kako u opoziciji nema novih snaga. Izvinite, po čemu su Vučić, Nikolić i Maja Gojković bili nove snage 2012, ili danas? Šta je to superiorno ideološki novo što oni nude? Oni sada za državnog sekretara za medije predlažu Ninu Brajovića, što je odluka koja iritira i konfrontira čitavu medijsku zajednicu, i udruženju iz kojeg on dolazi daje osokoljenu poziciju da su u stvari napadi na njega motivisani željom da se neko dočepa zgrade iz koje je on trenutno otišao. To je jedna serija ponižavanja javnosti.

Mi smo svi, svakodnevno, ne ti heroji na koje je Vojin upućivao, nego ljudi koji moramo zubima da se držimo da odbranimo ono što smo već imali, a ne da iskoračimo i borimo se za nešto novo. Mi moramo da očuvamo slobodu koju smo imali, da nam ne bi ukinuli abortus, da nam ne bi idući put zabranili Paradu, da nam ne bi zabranili sve medije koje nam milošću svojom dozvoljavaju da funkcionišu.

Sa druge strane, mi živimo u društvu koje se neprekidno mrcvari i koje plaća cenu toga što sadašnja vodeća garnitura pere svoje biografije pred očima svih nas tako što reinstalira prošlost i što pokušava da nekakvim pozivanjem na prošlost, na mišljenje iz 19. veka, u medijima, ako već govorimo o medijima, i među mladim ljudima sa univerziteta koji idu u 21. vek, stvara veliku napetost. Dakle, oni nas drže u pogrešnoj tranziciji. Oni nas drže u onoj tranziciji iz koje oni hoće da izađu kao pobednici, jer su u onoj pravoj izgubili i sad svi mi moramo da izgubimo ovu novu tranziciju i novi ulazak u Evropu, da bi oni namirili svoje račune sa istorijom.

Peščanik.net, 06.01.2017.