Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Kada bi Srbija bila Medveđa, u kojoj su pre dva dana – uz bojkot stranaka okupljenih oko Saveza za Srbiju – održani redovni lokalni izbori, čije rezultate je Opštinska izborna komisija objavila iste večeri, onda bi ti rezultati izgledali ovako. Naime, pravo glasa na lokalnim izborima imalo je 6.595 građana. Za 25 odbornika borilo se 110 kandidata sa šest izbornih lista. Izlaznost je, prema podacima SNS-a i medija pod njihovom kontrolom, bila rekordna – 67,72 odsto. Koalicija oko SNS-a („Aleksandar Vučić – Zato što volim Medveđu“) osvojila je 2.764 glasa, odnosno 64,79 odsto. SRS je osvojila 7,15 odsto glasova. PUPS – 5,95. Koalicija alternative za promene i demokratske partije – 9,19. Partija za demokratsko delovanje – 6,4. Novost ovih izbora je prelazak cenzusa Srpske desnice Miše Vacića koja je osvojila 6,52 odsto glasova, na osnovu čega će imati jednog odbornika. Lokalni izbori su završeni i može se pristupiti konstituisanju Skupštine. Zvaničnih primedbi na regularnost izbora nije bilo. Sve je proteklo u najboljem redu, hvale se naprednjaci. Zadovoljni su svi, od lokalnog predsednika opštine Nebojše Arsića, preko šefa stranke i države Aleksandra Vučića, sve do Metjua Palmera i Dejvida Mekalistera, koji su nedavno uputili svoje preporuke opoziciji da odustane od bojkota i priključi se radu parlamenta, pa prema tome i izbornom procesu.

Ono što se nije moglo videti u medijima u vezi sa izbornim danom i predizbornom kampanjom koja je u Medveđi sprovedena, moglo se naći na društvenim mrežama ali i u ponekim opozicionim glasilima, koja su iznosila činjenice o neregularnostima na ovim izborima. Radilo se zapravo o nekoliko nivoa pritisaka vlasti na građane opštine Medveđa, i to pre svega na medijskom nivou, zatim funkcionerskom, oličenom u kampanji samog Aleksandra Vučića, potom kapilarno-koruptivnom koji su sprovodili aktivisti vladajuće stranke i njihovih partijskih satelita koji su se na ovim izborima predstavili kao opozicija. Najniži nivo bio je neposredni pritisak na one građane koji su u pohodu aktivista markirani kao opoziciono nastrojeni. Da bi se ovakva vrsta nasilnog mehanizma aktivirala u jednoj maloj siromašnoj opštini, koja po mnogim karakteristikama podseća na Srbiju u malom, neophodni su ozbiljni resursi za medije, mitinge, stranačke aktiviste, naposletku za „najubedljiviju komponentu kampanje“ od vrata do vrata, za šta su mobilisani aktivisti SNS-a iz drugih gradova – Požarevca, Aleksinca, Kostolca, Kosjerića – koji su bili na terenu čitavih mesec dana pre izbora, radeći po selima i obavljajući svoj „karitativni“ rad u svakoj kući. Takođe, na sam dan izbora viđeni su džipovi bez registarskih tablica, prethodno patentirani na lokalnim izborima u Lučanima na poslovima nadgledanja, evidentiranja i vršenja dodatnih pritisaka na građane u toku samog izbornog dana. Ova paraizborna formacija aktivirana je i u Medveđi, i sasvim je izvesno da je umnogome doprinela „rekordnoj“ izlaznosti građana ove opštini.

Ono što se pokazalo kao najubedljiviji element Vučićeve kampanje u Medveđi, a što će biti ključno u predstojećim izborima na proleće, zapravo je strah. I to strah od organizovane i potpune kontrole svakog pojedinca koji je obuhvaćen izbornom procedurom, što se u naprednjačkoj strategiji predstavlja kao „briga za svakog čoveka“. Ova briga je tolika da unosi jezu u svakodnevicu ljudi, tako da opozicioni zahtev za bojkotom ne bi mogao da dopre do građana čak ni u uslovima bolje medijske situacije. Ono što predstavlja poseban problem u opisivanju Vučićevih izbora je njihova „neuhvatljiva autoritarnost“, kao što je slučaj i sa njegovim modelom vlasti. Naime, on je na mitingu održanom nedelju dana pred izbore u Medveđi, u koju je došao nakon predsedničke posete Leskovcu, pozvao građane da „glasaju po svojoj savesti“. Opomenuo je predsednika opštine da se mane fontana i da se pozabavi „rekonstrukcijom kuće svakog građanina“. Međutim, iza ovih deklarativnih demokratskih želja stoji opasna namera kontrole svakog doma, odnosno svakog izbornog „glasa“ o kome naprednjaci vode brigu, bilo tako što građane podstiču, ubeđuju, nadgledaju, uslovljavaju ili doslovno odvode na biračko mesto i ubacuju njihov listić u glasačku kutiju.

Dragan Šormaz, jedan od glasnogovornika SNS-a na mreži, prvi je podelio naprednjačko ushićenje uspelim izborima u Medveđi, odgovarajući na opozicione komentare o „džipovima bez tablica“ da su u pitanju stranački aktivisti koji „melju opoziciju“. Ova mesarska metafora najbolje opisuje rešenost SNS-a da u predstojećoj kampanji, koja za Vučića zapravo nikada ne prestaje, pregazi sve pred sobom i da ideju dela opozicije o bojkotu izbora pretvori u svoj trijumf. Za to imaju solidnu podršku EU, ali i SAD-a, koji su spremni da zarad stabilnosti i sprovođenja nekih globalnih procesa, previde realno stanje prava i sloboda na terenu kao što je to bio slučaj u Medveđi, odnosno u Srbiji. Isto tako, ako nema prave opozicije onda ju je moguće konstruisati. Nije više samo SRS satelit SNS-a, koji igra ulogu desnice kada Vučića treba predstaviti kao liberalnu struju. Miša Vacić, nekadašnji lider Srpskog narodnog pokreta 1389, koji je svojevremeno našao utočište u Kancelariji za KiM, pokazao se kao lojalan partner SNS-a zbog čega je nagrađen prelaskom cenzusa u Medveđi, odborničkim mestom i kancelarijskim prostorom u zgradi Opštine. Njegov politički program, kako se hvalio Vacić, ne razlikuje se mnogo od naprednjačkog. Takva opozicija je uvek dragocena, baš kao što je to bila Srpska radikalna stranka u vreme Miloševića.

Šta onda ostaje opoziciji koja se opredelila za bojkot izbora? Imajući u vidu čitav naprednjački represivni mehanizam, opozicija bi morala da u predstojećoj izbornoj kampanji radi bar deset puta više nego u onoj na kojoj bi se kandidovala. I morala bi da krene na teren, na onaj nivo političkog delovanja odakle je moguće izgraditi bazu simpatizera i glasača, koji bi ih mogli podržati u glasanju ili bojkotu, svejedno. Sedeti u Beogradu ili ići na pregovore na FPN-u je besmisleno u uslovima ovakve represije na mikro nivou. Posebno je besmisleno pisati tekstove o opštim razlozima za bojkot („Zato što“), kakav je na dan izbora u Medveđi objavio Dragan Đilas u Politici. Ili pisati Mekalisteru kao što je to učinio Sergej Trifunović. Ta borba se ne vodi tamo, niti se tamo može dobiti. Ali na samom terenu, u kontaktu s građanima, u podršci lokalnim građanskim inicijativama, svakako bi se mogao napraviti ozbiljan pomak. Onda bi se moglo dogoditi da Mekalister potraži njih.

Peščanik.net, 10.09.2019.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)