Latinka Perović je izračunala da je Srbija u poslednjih 120 godina u proseku ratovala na svakih četrnaest. Često se dešavalo da, kada ne znamo kako da rešimo probleme bede i zaostalosti, krenemo u rat za oslobođenje i ujedinjenje srpstva. Od kada smo sa tom vrstom nacionalnog sporta i razonode završili u kumanovskom šatoru, prati nas prokletstvo da svakoga dana gledamo realnu srpsku državu. Kako je to mučan i depresivan prizor, a u rat ne možemo, našli smo mu zamenu – izbore. Kad god se vlast suoči sa realnim budžetom, realnim otplatama dugova, realnom bedom sada već miliona ljudi, a neće i ne sme da ugrozi pozicije svoje partijske vojske koja je okupirala državu, zasvira se juriš na izbore. Ili, kako je to lepo rekao predsednik Nikolić – nek su vam srećni novi izbori, junaci.
Ceo cirkus se odigrao za 72 sata; najpre je 4.000 duša na nekoj otadžbinskoj upravi u svečanoj tišini sačekalo završetak Vučićeve rečenice kojom je obznanjeno da je kocka bačena, a onda se salom prolomio dug i topao aplauz. 1.800 novih radnih mesta u javnom sektoru, koja su se svakog meseca otvarala tokom jeseni i zime, a koja su morali da dele sa Dačićevim ljudima, sada će biti samo njihova. To je prilično racionalan razlog da se vole vanredni izbori i da svih 4.000 ljudi, bez ijednog glasa protiv, podrži vođu. Ali pitanje je šta se dešava sa vođom. Aleksandar Vučić nam, kao što znamo a ne smemo da pominjemo, nikada nije objasnio kako je od Savla postao apostol Pavle, na kom putu za koji Damask se preobratio. Sada je jasno da, i da je hteo da nam to objasni, mi ga ne bismo razumeli. Baš kao što je nemoguće razumeti šta je, u stvari, mislio kada je saopštio urbi et orbi da je ova vlada postigla istorijske rezultate, da sa koalicionim partnerima nema neslaganja o bitnim stvarima – ali da je vlada pala, mada sama to još ne zna.
Neverovatno je da ulazimo u još jedne vanredne izbore, da će sve što diše pod partijskom zastavom biti angažovano u tom mirnodopskom ratu, dok su svi ti vojnici ujedno i civili koji u međuvremenu treba da vode državu, ministarstva, opštine, železnice, bolnice, škole… Niko nije postavio prosto pitanje, ni novinari, ni politikolozi, analitičari… Zašto izbori? Čemu izbori? To nije učinio ni premijer Dačić, koji se svih ovih meseci nadmetao sam sa sobom kada je veći mangup: da l’ onda kada odbrusi SPC, opoziciji, Tačiju, EU… Sada kada ga ovako ponižavajuće smenjuju, nije ni jauknuo. Nije rekao, na primer: ’Dobro, u čemu sam to pogrešio, pa moramo sve da obustavimo i hitno raspisujemo vanredne izbore; da li onda kada sam potpisao Briselski sprazum ili dobio datum za početak pregovora sa EU?’ Dačić verovatno ništa ne sme da kaže, i zbog sebe i zbog svojih partijskih drugova, jer vidi šta se desilo bivšem ministru privrede Raduloviću. Naprednjaci, koji su ga samo pre 3-4 meseca postavili za ministra, sada mu prete hapšenjem jer se usudio da kaže da je Vučićev kabinet neformalni centar moći, koji može da promeni svaku odluku vlade i ministara, ako im ona nije po volji. Vučić je, u skladu sa svojim novim likom, rekao da se ne slaže sa saopštenjem sopstvene stranke u kojem se bivšem ministru preti… Uloge su tako podeljene: vođa hoda po Beogradu na vodi, zahteva od policije da ga pozove na informativni razgovor i ispita Radulovićeve navode, a od nas da ga linčujemo ako se dokaže da je ukrao ijedan dinar, dok za to vreme njegova partijska vojska preti svima koji kaljaju ime i delo novog srpskog mesije.
Da se vratimo na osnovno pitanje: Zašto vanredni izbori? Vučić kaže, prelomio sam zbog atmosfere u društvu. Koje atmosfere? One u kojoj mu se svi klanjaju i pitaju ga o svemu: ceni malina, suncokreta, JAT-a… o užičkom vodovodu i voždovačkoj kanalizaciji… Onda kaže, prelomio je i zbog toga što mu opozicija osporava legitimitet. Od kada njega zanima šta misli opozicija, odnosno DS koju je celu kriminalizovao i koja mu je novi arhetipski neprijatelj. Prvo su to bili ustaše, pa balije, Šiptari, a sada demokrati. Koja opozicija? Ona sa kojom se, sa dosta razloga, on i njegovi koalicioni partneri sprdaju, koja se iz dana u dan raspadala po svim šavovima. Onda kaže da mu je Dačić nudio premijersko mesto, al’ on neće tako, hoće da to bude narodna volja. Pa ko osporava da je većina naroda na njegovoj strani; to se pokazalo na poslednjim izborima. Ko je ikada rekao da mu je od tada popularnost padala, naprotiv, svi su se utrkivali da kažu da kriva nezadrživo stremi prema neslućenim visinama. Koliko mu je narodne volje i ljubavi potrebno: 100 posto? Dok svi ne postanemo članovi otadžbinske uprave? I šta ćemo onda? Da pevamo od sreće što uprkos bedi i razvalinama u kojima živimo, imamo toliko divnog vođu koji nam, povrh svega, oprašta i to što smo depresivni i kilavi.
Kad god vidim Vučića, ako nije ekscitiran, izgleda mi nekako utučeno, žalosno, skoro melanholično. Biti žalostan otprilike znači žaliti za nečim što si imao pa izgubio, biti melanholičan znači patiti, ali ne znati tačno za čim – šta ti to tačno nedostaje. Izgleda da Vučić pati za nekoliko procenata narodne volje više, i zbog te melanholije mi moramo na izbore.
Naravno, kad su tako važni državni razlozi u pitanju, procedura nije važna, i zbog toga se nisu potrudili ni da simuliraju proceduralnu pristojnost. U Ustavu koji su u tajnosti pisali sa demokratima, a onda svi zajedno lažirali referendum o njemu, rekli su da postoji 4 razloga za raspisivanje vanrednih izbora: zbog ostavke premijera, izglasavanja nepoverenja vladi, kada vlada sama postavi pitanje svog poverenja u skupštini i ne dobije ga, i najzad četvrti razlog, koji su sada upotrebili – kada vlada predloži predsedniku da raspusti parlament. Izabrali su ovaj razlog, jer jedino on omogućava da se izbori održe sredinom marta, istovremeno sa beogradskima, ali i zbog toga što bi bilo nezgodno tražiti od do juče odličnog koalicionog partnera Dačića da podnese ostavku, ili tražiti od poslanika da glasaju protiv svojih ministara i šefova.
U obrazloženju urgentnosti vanrednih izbora, vlada je najpre samu sebe pohvalila za “ispunjavanje višedecenijskog cilja mnogih generacija“, a onda predložila da padne. Predsednik je bio očaran jer je, kako je rekao, od početka smatrao nenormalnim da manja stranka daje premijera. Obećao je da se neće mešati u kampanju, da su mu sva čeljad ista, ali ne i sve stranke, i da će navijati za Vučića. Čim se farsa na Andrićevom vencu završila, počelo je odbrojavanje do martovskih ida kada će Vučić dobiti ono za čime čezne – “čist i jasan mandat naroda“. Martovske ide su bile kobne za Julija Cezara, a to se može desiti i Aleksandru Vučiću. Neće sevnuti nikakav Brutov nož, nego će mu taj isti narod presuditi na sledećim izborima, ili na ulici, jer je dobio svu ljubav i podršku koju je tražio, a za uzvrat nije dao ništa više od još nekog tajkuna ili ozloglašenog političara u zatvoru. A to se na hleb ne može mazati. Aleksandar Vučić bi morao da pazi šta želi, jer bi to mogao i da dobije – ”čistu i jasnu narodnu volju“, odnosno bombu sa odloženim paljenjem.
Čim je čuo milozvučnu reč izbori, pojavio se i Boris Tadić. Pošto nije uspeo da sruši Đilasa, odlučio je da napusti DS, ali nije smeo ni hteo da napada nikoga od funkcionera Demokratske stranke, prvo zato što ih je on birao i godinama im dozvoljavao da rade šta hoće, a drugo, jer očekuje da mu se neko pridruži u novoj demokratskoj stranci koju stvara. Ne bi bilo zgodno da on bude njen jedini član, pored članice Snežane Malović. Zbog toga je, ničim izazvan, za sve kriminalne radnje DS-a optužio Zorana Živkovića.
Boris Tadić liči na poludelu Gloriju Svanson, odnosno Normu Dezmond iz Bulevara sumraka, nekadašnju zvezdu nemog filma koja sanja da se trijumfalno vrati na filmsko platno. Sa ludačkim pogledom u očima, maskirana u divu, izgovara znamentu rečenicu: „Gospodine De Mil, ja sam spremna“. I Tadić je spreman, pa ako ga se Vučić seti, seti…
Da rezimiramo: pre samo 18-19 meseci smo bili na izborima, pa smo mesecima pravili vladu, pa smo odmah krenuli u njenu rekonstrukciju, pa smo onda raspisali nove izbore. U međuvremenu su se širom Srbije održavali ili lokalni izbori, ili se dogovorima, kupovinama i pretnjama lokalna vlast upodobljavala republičkoj, a svojim drumom je išao i jedan od predsednikovih sinova koji je po varošima i selima smenjivao kadrove SNS-a sa mesta direktora javnih preduzeća, predsednika opština…
Takva histerična izborna i postizborana aktivnost je suluda kada se svakoga dana stotine firmi gasi ili prelazi u sivu zonu, kada dug raste, krediti stižu na naplatu, ljudi prestaju da plaćaju porez, struju i vodu, pravosuđe je u kolapsu… kada svakoga dana hiljade ljudi toliko osiromašuje da zauvek prelazi liniju horizonta i upada u crnu rupu iz koje nikada neće izaći.
Martovski izbori će biti naš dance macabre, na poziv ćemo zaigrati još jednom, a onda će nas kada svane vratiti tamo odakle smo i došli. I tako do sledeće Noći veštica.
Iz najave za radio emisiju 31.01.2014.
Peščanik.net, 31.01.2014.
