Mesec nam je bliži od Evrope

Ne bih rekao da cela Rusija spada u Evropu. Ni odnos Rusije prema Evropi nije sasvim jasan. A tek šta Evropa znači Rusiji – i to je duga priča. Zašto je to tako? Zato što ne postoji jedinstvena Rusija (osim kao naziv poznate političke partije), već mnoštvo ruskih kultura, subkultura i kontrakultura, koje se slivaju u haotičnu izmaglicu ruskog naroda, ali ne i ruske nacije sa svesno odabranim vrednostima.

Zato kada neko pita „Kakav je odnos Rusa prema…“ – pitanje je pogrešno postavljeno. U Rusiji su mišljenja u večitom pokretu, kao pesak u pustinji, i nema te sociologije koja s time može izaći na kraj. Ovde se mišljenja rađaju slepa kao mačići, sa više dogmatske nego racionalne verodostojnosti. Iznenadna saznanja se ukazuju uglavnom uz konkretne povode. Recimo, izvesni Ivan Ivanovič ne podnosi Evropu. Ona u njemu izaziva bes. Ali njegova ćerka Tanja se uda za simpatičnog Nemca. Ivanovičeva odbojnost prema Evropi ispari preko noći. On uviđa da Evropa uopšte nije tako loša.

Budući da malo naših ljudi uspostavlja porodične veze sa Evropljanima, posvetiću se mentalnim zgušnjavanjima, odnosno manje-više opštim predstavama o Evropi ovog ili onog dela našeg stanovništva.

Postoje najmanje četiri različite predstave o Evropi. Njih povezuje samo jedno: praktično svi Rusi smatraju da je Evropa nešto strano, što nije blisko, nije naše. Evropa, to su „oni“, a ne „mi“. Da bi se došlo do Evrope, mora se negde otputovati kopnenim ili vazdušnim putem.

„Letim za Berlin“, kaže mi prijatelj u Moskvi.

„A“, odvratim, „namerio si u Evropu.“

Drugi prijatelj mi kaže: „Letim za Peking.“

„A“, odgovaram, „ti si namerio u Aziju.“

Jasno je kuda lete moji prijatelji: u Evropu i u Aziju. Ali je nejasno odakle polaze. Moskva – to je nulta tačka od koje se sve računa.

Ipak, iako je Evropa strana (skoro) svim Rusima, strana im je na različite načine. Rusija se svađa sama sa sobom da li je Evropa pogodna kao model za oponašanje, odbijanje, igru, i da li uopšte postoji kao model.

Ko smatra da je Evropa model podesan za oponašanje? Oni koji je vole, hteli bi da putuju po njoj, čitaju o njoj, žele da nešto saznaju o njoj. To su naši „zapadnjaci“. To je proevropski orijentisan značajan deo „inteligencije“, srednji sloj mladih obrazovanih ljudi. Oni „boluju“ za Evropom i veruju u njenu svetlu budućnost. Mnogi su spremni da zauvek odu tamo. Intenzivna antievropska propaganda Kremlja ih nije pokolebala. Samo su još više zabrinuti za Evropu. Ipak, skoro svi iz te grupe više žele da ostanu ruski Evropljani, sa ruskim identitetom, nego da se istope u sve-evropskom loncu.

Dve vrste Rusa odbacuju Evropu. Prvi su pristalice autoritarnih režima. Oni ukrštaju slofenofilstvo i pravoslavlje sa staljinizmom i nacionalizmom, sve do ksenofobije i fašizma. Za njih je Evropa đubrište puno tolerancije i duhovnog siromaštva. Svaki problem u Evropi u ovim ljudima izaziva radost. Ta raznorodna publika trenutno ima prevlast, iako je Kremlj samo naizgled njen saveznik. Kremlju su oni potrebni za borbu protiv Evrope, ali ne i kao konkurencija koja mašta o vlasti.

Drugu vrstu antievropejca stvorili su sami vlastodršci. Delom su „inteligencija“, delom preduzetnici ili omladina. Prožeti su nacionalizmom i verom u ruski svet, ali više iz konformizma i karijerizma. Među njima ima dosta ograničenih ljudi ili cinika, ali oni se smatraju patriotima.

Evropa kao model za igru. Ma koliko čudno zvučalo, ali upravo se ovim u Kremlju bave razni ljudi koji uopšte nisu glupi. Oni imaju dovoljno razuma da shvate kako upravo iz evropskih vrednosti proističe visoki životni kvalitet. Istovremeno znaju da evropske vrednosti rade protiv njih. Međutim, njima su potrebni evropski automobili, a ne ideje. Tako se oni ljuljaju tamo-amo u toj igri kao neka čovekolika vrsta na granama u džungli, želeći da pomire nepomirljivo: da ponize Evropu, pokazujući prstom na njene krize, da joj se narugaju zbog njenih istopolnih brakova, ali i da je nateraju da im služi. Sa zadovoljstvom se odlazi na putovanja u Evropu, i o tome se, sa ne manje zadovoljstva, pričaju gadosti. Ta igra je pretežni stil ruskih vlasti.

A gde je tu prost narod koji živi u zabačenim selima i varošicama? Ima ga puno, ali nije vidljiv. Taj narod je potopljen u statistike podrške vrhovnoj vlasti. Kakav stav prema Evropi imaju ti ljudi? Za obične ljude Evropa je nepostojeći model. Ruskom selu je i Mesec bliži od Evrope. To je razumljivo – Mesec možeš da vidiš. Ti ljudi i nemaju pasoš, nisu međunarodni turisti. Oni veruju televizijskoj propagandi koja i počiva na njihovom fundamentalno arhaičnom mentalitetu. Naravno, do njih tu i tamo dospe ponešto iz Evrope – neki šlager, odeća, polovna kola. Ali sve to zajedno se nije složilo u pozitivnu sliku. Evropa je previse tuđa.

Na kraju, možemo se prepustiti ugodnim uspomenama o tome kako je ruska kultura opštila sa evropskom, obilno razmenjujući kulturne modele. I na tim osnovama zaključiti da smo jedni drugima bliski, da smo rođaci, čak braća po materi. Ali visoka kultura je nešto drugo; ako želimo da razumemo jedni druge, bolje je da se na osnovu nje zaključci ne izvode suviše brzo.

Viktor Jerofejev je rođen 1947. u Moskvi, autor knjiga „Život sa idiotom“ (1991), „Strašni sud“ (1994), „Ruska lepotica“ (1996), „Pet reka života“ (1998), „Enciklopedija ruske duše“ (1999), „Dobri Staljin“ (2004).

Prevod: DW

Deutsche Welle, 11.04.2016.

Peščanik.net, 15.04.2016.