Foto: Zoran Trklja
Poznato pitanje Jevtušenka „Da li Rusija želi mir?“ napravilo je luping: Rusija rado ratuje i u Ukrajini (a to poriče), i u Siriji. Pa bi bilo logično ponoviti to pitanje: da li Rusija želi mir? Ili vojnim paradama, lažnim jurišima na Rajhstag, parolama „Možemo mi to opet“ i „Napred na Berlin“ – neće biti kraja. Seljaci širom zemlje idu u maskirnim uniformama, trgovci na slavni Dan pobede natiču šapke, a deca marširaju u vojnim formacijama.
Šta je ovde bilo kokoška, a šta jaje? Da li se vlast povinovala ratničkom sentimentu građana? Ili ih je ona propagandno zarazila radostima vojne mobilizacije? Ovo je onaj redak slučaj i jednog i drugog, i kokoške i jajeta.
Prema istraživanju analitičkog centra Levada, trećina građana Rusije želi da budući predsednik, ma ko to bio (a biće ovaj isti), pooštri unutrašnju politiku. Putin je za njih preliberalan. Oni bi da se ponovo uvede smrtna kazna i batinanje, da se uništi „peta kolona“ i zabrani slobodna prodaja dolara, kao i još mnogo toga. A ako je reč o spoljnoj politici, zapadu treba pokazati čija majka crnu vunu prede.
Četrdeset odsto stanovništva želi da sve ostane isto. Ništa da se ne menja. Sve je sjajno. Tek nekih 13 odsto želi liberalizaciju i pomirenje sa zapadom.
Pa dobro, znamo koliko su ankete u autoritarnim državama pouzdane. To je kao plamen sveće na jakom vetru koji se povija na sve strane. Prema rezultatima druge ankete, svaki četvrti mladi čovek ili žena želi da napusti Rusiju – zauvek. A od ukupnog stanovništva, svaki deseti sanja o emigraciji. Jedva se sastavlja kraj s krajem. Ipak, želi li Rusija mir?
Iz evropske perspektive, Rusija živi iza ogledala. Kako bi se ispravila i približila zapadu, nužno je razbiti ogledalo, što u ruskoj kolekciji sujeverja označava smrt.
Svaki put posle opštih izbora (ma kojeg nivoa), pokazuje se da građani glasaju za vlast. Opozicija s pravom sumnja u rezultate takvih izbora, ali njihovo nameštanje je posebna priča. Koliko god bilo masovno, vidno je da građani uvek stoje uz vlast. Onda inteligencija proklinje narod i ropstvo, pominje gušenje sloboda – i to traje koji mesec. Potom kletve utihnu i građani (po mišljenju onih 13 odsto), opet postaju žrtva režima koji zemlju drži pod okupacijom svojim čekističkim službama.
Da li je u pitanju lukavstvo intelektualne elite ili lukavstvo liberalne ideologije. Da bi se spasio narod, neophodna je vera u nužnost njegovog spasa. Ali tu i jeste nevolja: narod je bolećiv prema službama. Inteligencija u njima vidi nastavljače dela NKVD-KGB-a. Za većinu građana čekisti su izabranici sudbine kojima bi trebalo zavideti, zaštitnici otadžbine koji čuvaju red. To je – bez ikakve ironije – realan mit. Ti junaci su u neprekidnom ratu sa zapadom. Taj sukob se u poslednje vreme zaoštrio, na njihovu radost i polzu narodnu. Putin potpisuje ukaz o produženju kontrasankcija – ura! Svi se raduju. Rusija ne plati svoj doprinos Savetu Evrope. Reakcija – oni su krivi. Kako oni, koji oni? Kako koji? Evropa.
Ukratko, rat je bolji od mira. Ne baš veliki, atomski rat. U svesti ljudi oformio se približno prihvatljiv broj žrtava. Rat je dobar za održavanje kondicije društva koje se protivi „zapadnom“ pacifizmu.
Na nekom moskovskom liberalnom radiju sam čuo da bi četvrtina slušalaca otišla da se bori u Donbasu u zamenu za oprost svojih privatnih kredita. Vojni napori i vlast i narod oslobađaju od stega pripadanja humanoj civilizaciji. Za opstanak na vlasti naše klase bogataša, koja se ogradila od zapada, to je ugodan pronalazak: novi čin hladnog rata (mada rat i nije tako hladan). On skriva hronično zaostajanje ekonomije i zakazivanje modernizacije. Vojna mobilizacija skida sa vlasti odgovornost za sve nevolje. I za sve je kriv zapad. A kome se ne sviđa – pa granice su takoreći otvorene. Neka tuda iscuri i ospe se i protestni pokret.
Suočena sa jedinim mogućim oblikom vlasti za Kremlj, inteligencija se kaje: Mi smo krivi, kako smo to dopustili? Biju se u grudi, ali to ne čine bez lukavosti. Ko se više kaje, taj je u pravu. A nisu u pravu oni koji ćute i sklapaju kompromise s vlašću. Ali u bilo kojem autoritarnom režimu, kompromis je – hoćeš-nećeš – deo svakodnevice.
Vlast stalno ponavlja da postupa ispravno. Ništa ne priznaje, ni obaranje aviona, ni to da nije dala da se realno rasvetli ubistvo Nemcova, niti da je učestvovala u olimpijskom dopingu. Ona nizašta nije kriva. No, ponekad, kako ne bi izgledala neuverljivo svetački, ona isporuči poneku korumpiranu figuru, onako kao što psi zubima istrgnu poneku buvu iz krzna.
I tako, pola građana ćuti kao zaliveno, u stanju dubokog istorijskog šoka. Putinovi birači imaju samo bazično biološki zadatak da prežive. Bilo kakvu promenu doživljavaju kao opasnost. Oni su za – zastoj. Ako smo preživeli juče, onda nam je i sutra potrebno isto takvo doba.
Ipak, prema istraživanju analitičkog centra Levada, trećina građana želi poboljšanje prilika. Njihova čežnja za promenom društvene klime je u potpunoj suprotnosti od onog o čemu mašta inteligencija. Ta trećina Rusije želi više poretka, strogosti i to uopšte, a ne samo i obavezno u politici. Taj se poredak povezuje sa Staljinom. Kako god, on je u očima mnogih Rusa najpošteniji ljudožder koji se uvek borio za mir u celom svetu.
Deutsche Welle, 11.07.2017.
Peščanik.net, 24.07.2017.
