Ako se oporavim od stomačne bolesti do nedelje, otići ću da glasam na ruskim predsedničkim izborima. Ali, nema potrebe da žurim sa ozdravljenjem, pošto moj glas ništa ne menja.
Postojao je jedan dan kada je zaista izgledalo da je moj glas važan. Te 1996. obreo sam se u Irskoj na dan izbora i uložio ogroman napor u to da odem u ambasadu u Dablinu i da glasam za Borisa N. Jeljcina, zato što sam se plašio da bi se pod njegovim protivnikom, Genadijem A. Zjuganovim, komunisti mogli vratiti na vlast i da bih ja opet imao ozbiljnih problema. G. Zjuganov je i ove godine u trci za predsednika, ali ja ga se više ne plašim. Izgubiće.
Ne samo da me to teši, već me navodi da razmišljam o tome kako je predsednik Vladimir V. Putin za osam godina na vlasti uspeo da uništi komunizam. Dokusurio ga je tako brutalno da je smešna čak i pomisao na to da bi se jednog dana mogao vratiti. Ipak neki ljudi izvan Rusije misle da je g. Putin uništio samo demokrate, liberalne partije i nezavisne medije. Ne, on je takođe izbacio moći žedne oligarhe, koji su veoma nepopularni u ruskom narodu, i izveo je zemlju iz haosa i nestabilnosti, koji su, kaže nam on, harali devedesetih godina.
Bez obzira kako gledate na to, predsednik Putin je uveo red i u Čečeniju: bar više ne dopremaju odatle mlade ruske vojnike u limenim kovčezima svakog dana. A zbog toga što televizija nudi zabavnije programe i pesme iz celog sveta umesto političkih rasprava narod može samo da bude zadovoljan. Opozicione partije, one prave, toliko su se međusobno svađale i postale su toliko nerazaznatljive u svojim radikalnim zahtevima da je narod, uz pomoć predsednika Putina, prestao da ih primećuje.
Za većinu Rusa g. Putin će ući u istoriju kao pozitivan lik. To što se tokom vladavine aktivno oslanjao na svoje kolege iz KGB-a mnogim ljudima ne smeta. Na koga bi se drugog oslonio u borbi za uvođenje reda? Radio je sa ljudskim materijalom koji je do njega stigao iz dubina ruske istorije, ljudima koji do dana današnjeg piju, kradu i politiku smatraju izvorom lične moći i bogaćenja. G. Putinu je draže bilo da bude nepoverljiv samo zato što je jasno osećao trulež u nacionalnom genomu.
To što je otišao predaleko u nekim stvarima, što je nervirao Evropu, što je ponekad bio osvetoljubiv – e to su odvojena pitanja. Njegovi drugari iz KGB-a odgajeni su na mržnji prema Zapadu. Sada se bar većinom ograničavaju na negativnu retoriku o Zapadu. Znači da su napredovali. G. Putin je svome narodu dao veru u sutra: nije slučajno to što je Rusija danas puna krcatih restorana, igraonica, kockarnica, diskoteka, kola i knjiga o svemu i svačemu, od budizma do homoseksualnosti. G. Putin je imao sreće u svih osam godina na dužnosti: cene nafte su porasle, Rusija se obogatila i život je postao dobar. Privatni život je izuzetno slobodan.
Njegova najveća greška je to što je žudeo da od Rusije napravi naslednicu Sovjetskog Saveza: to je dovelo do jačanja imperijalnog diskursa koji je onoliko preplašio susedne zemlje; zatim to što je branio agresivnu spoljnu politiku Sovjetskog Saveza, što je dovelo do kvarenja slike Rusije u svetu. Što je još gore, naš budući predsednik Dmitrij Medvedev, koga je predsednik Putin izabrao za naslednika kao da je car, moraće da se nosi sa slabostima Rusije koje su skrivane od stanovništva propagandnim sloganima. Neuspeh u modernizaciji industrije i poljoprivrede, rastuća korupcija u vlasti, sveopšte opijanje, rekordan broj ubistava i samoubistava, užasno stanje ruske zdravstvene zaštite i problemi koji proizilaze iz smanjenja broja stanovnika pašće na mlada pleća g. Medvedeva.
Niko, verovatno čak ni predsednik Putin, ne zna koji su pravi ciljevi i vrednosti g. Medvedeva. Kao političar nikad nije bio prisutan u javnosti – mada ulična govorkanja, s kojima se ne slažu disidenti, kažu da je liberalan, kulturan, umeren i čak prozapadnjački orijentisan. Kao mladić se borio za demokratiju na strani budućeg gradonačelnika Sankt-Peterburga, Anatolija Sobčaka, i nikad nije bio zapažen po vezama sa tajnim službama. Ipak njegova bliska povezanost sa sadašnjim šefom govori bar o neograničenom strpljenju i samoograničenju.
Hoće li se g. Medvedev izmetnuti u novog Hruščova, spremnog za ideološko otapanje, ili u novog Gorbačova, koji je takođe stupio na dužnost bez svog tima, nemoguće je reći. G. Putin nije umro, kao što je učinio Staljin i niz vremešnih komunističkih vođa kada su se odrekli vlasti. On je tu i sa smeškom drži g. Medvedeva za ruku. Kralj nije mrtav, tako da je previše rano za uzvik: “Živeo novi kralj!”
Još jednom je budućnost Rusije otvorena i nepredvidljiva. Hoće li biti dvostruke vlasti? Hoće li doći do sukoba dvojice vođa ili će oni mirno koegzistirati? Da li bi Dmitrij Medvedev mogao usput da nestane, ostavljajući još jednom vlast Vladimiru Vladimiroviču? Nemam odgovore na to. Ali, reći ću ovo: u dobru i u zlu, g. Medvedev je poslednja nada za mene i za Rusiju koju volim. Ako se pokaže da je lažna istorijska figura, onda će Rusija, bez obzira na to koliko se upinje da izgleda kao supersila, potonuti duboko poput podmornice Kursk. Dmitrij Anatoljeviču, izbor je vaš.
Viktor Jerofejev je jedan od najistaknutijih savremenih ruskih pisaca. Njegove najznačajnije knjige su Enciklopedija ruske duše, Dobri Staljin, Život sa idiotom, Muškarci. Briljantni je ironičar, ikonoklast i jedan od utemeljivača ruskog književnog postmodernizma.
The New York Times, 29.02.2008.
Prevela Olja Petronić
Peščanik.net, 28.02.2008.
