Zemlja slonova i kalašnjikova

Vremena zrelog Putina

Neko plače, neko se smeje, neko rusku vlast ne može da podnese, a neko je obožava. Neko je patriota, neko otpadnik. Neko je bedan, neko se basnoslovno obogatio. Neko živi u Moskvi, neko u dalekom upokojenom selu. Neko je morao na front, neko u zatvor. Tako živimo 25 godina nakon što je crvena zastava prestala da se vijori nad Kremljom 25. decembra 1991.

Slučaj je hteo da svedočim spuštanju zastave jer sam se našao u stanu jednog druga, u čuvenom Domu na naberežnoj, zgradi s pogledom na Crveni trg. Logična smrt sovjetskog džina izazvala je istovremene osećaje olakšanja i straha – drugačije valjda nije moglo. Podignuta je trobojka i na zimskom vetru je drhtala nova Rusija.

Ali te večeri sve je delovalo kao igrarija pojmovima i Zajednicom nezavisnih država, kao prerušeni nastavak SSSR-a. Moskovski narod se ravnodušno razilazio kućama. Ja sam se izgleda – zajedno sa narodom – prevario: Rusija se odonda radikalno promenila. Da li je postala bolja ili nije?

Nema jednodušnog odgovora na ovo pitanje.

Mnogo puta je u svetskoj istoriji zabeleženo da se ova ili ona zemlja nađe uvređenom pa traži satisfakciju, ubeđena u sopstvenu jedinstvenost. Rusija se okovala u tom stanju uvređenosti (ili se makar pretvara da je tako).

Ima li prava da se duri što joj je neko (zapad, NATO, Amerika – kogod) uzeo Sovjetski Savez? Teško, jer je SSSR propao pod težinom svojih organskih poroka proizašlih iz manične neslobode na svim životnim poljima. Da je kojim slučajem Sovjetski Savez bivstvovao u vakuumu, bez suseda i neprijatelja, propao bi još i ranije.

Uprkos svim negativnostima, sve očiglednijim pokazateljima autoritarnog režima i uprkos fantomskom bolu zbog raspada SSSR-a i snu o njegovoj obnovi – Rusija ipak nije komunističko strašilo utemeljeno na klasnoj mržnji. To nije Severna Koreja. Današnja Rusija ne podriva sistem globalnog potrošačkog društva. Ona hoće da konzumira, kao i sve razvijene zemlje, hoće da živi bolje.

Ali ne ide joj baš najbolje. Sa svojim današnjim nedaćama ona se smešta u red drugih problematičnih zemalja od kojih se razlikuje pre svega ogromnošću teritorije i nuklearnog arsenala. Glavni neprijatelj nove Rusije od njenog prvog daha je odsustvo predstave o tome šta je sloboda i čemu služi. Inteligencija je pre Perestrojke znala šta je oslobađanje, ali su malo šta razumeli o slobodi.

Život u 25-ogodišnjoj Rusiji može se podeliti na četiri ere.

Prva – rani Jeljcin. Jedinstveni period nade u promene. U to ime je prosvećena ruska elita dobila retku priliku da se stopi s vlastima u nekakvo mistično „mi”. Društvo i država su naizgled bile spremni da se poistovete. Sve je uprskalo to što su vlast i država slabo poznavale zakone ljudske prirode. Narod je rušio komunizam sa verom u bolji život. Ali narod zatim nije izdržao test u kojem je u prvo vreme trebalo živeti lošije, a raditi više i – prokleo je demokratiju. Rusija se vratila svom tradicionalnom stanju društvene apatije i narodskog javašluka.

Ruski su reformatori smišljali reforme za apstraktne ljude, ne obazirući se na one realne. Neprivlačnost novog režima koji se još formirao proizvela je parlamentarnu krizu 1993, separatizam, rat u Čečeniji, borbu protiv oligarha, terevenku bandita.

Druga etapa života u novoj Rusiji nastupa posle sramotnih predsedničkih izbora 1996. godine. To je faza slabog, pripitog Jeljcina, koji više nije izigravao reformatora već je na svoju stranu pridobijao nosioce sile – vojsku i tajne službe. Finansijska kriza 1998, jačanje nostalgičnih sentimenata i društvene histerije, jaz koji se otvorio između vrednosnih predstava Rusije i zapada – gustiš ovih i drugih problema gurao je Rusiju u ruke čekista.

Putin je bio ceh za omaške ruske demokratije. Ipak treći period – rani Putin – još uvek je imao karakter političke tranzicije. Ubrzo se ispostavilo da Rusija nije kadra da dostigne Portugaliju prema BDP-u po glavi stanovnika (kako je Putin obećao 1999, prim. prev.) i da mi nismo Kinezi. Nemamo toliko radne snage i poslova. Zato imamo skupocenu naftu i galopirajuću nostalgiju. Ovo drugo je poduprto ideologijom koja se sastoji od odbacivanja univerzalnih vrednosti, negovanja ozlojeđenosti i hoda po temeljima tradicionalnih vrednosti. Počasno mesto tu ima zanesenjaštvo pravoslavnom crkvom. Crkva je iskoristila taj istorijski momenat tako što se nepojmljivo obogatila u zamenu za svoju lojalnost i državotvorni patriotizam koji propoveda.

Danas, u periodu zrelog Putina, on je mašinovođa koji je okrenuo lokomotivu u suprotnom smeru, zakačio je na poslednji vagon i jurnuo unazad obećavajući da je tamo budućnost.

Voz se u međuvremenu ozbiljno zahuktao. Ako je Putina uopšte moguće smatrati vizionarom, onda njegovo okretanje lokomotive nije bilo očajnički potez. Shvativši da Rusija bolje prihvata mobilizaciju nego modernizaciju, on je ostvario nešto retko u ruskoj istoriji – jedinstvo vlasti i većine naroda. Ruska ozlojeđenost zbog gubitka teritorija pretvorila se u postojano uverenje u sopstvenu nadmoć – moralnu, religijsku, istorijsku. Boginja rata zvana Laž funkcioniše i u hladnom ratu protiv zapada i u gorućem ratu protiv kijevskih i drugih protivnika povratka pod rusku krunu. Zapad je radio u prilog Rusiji tako što je pokazao razjedinjenost i, pravo govoreći, stratešku glupost. Ima li izlaza?

U sledećoj, petoj etapi nove istorije, Rusija će možda učiniti nešto da na dobrobit svih povrati poverenje zapada. Ali to je prognoza na dugom štapu.

Deutsche Welle, 24.12.2016.

Rusija – zemlja slonova i kalašnjikova

Posle Drugog svetskog rata u Sovjetskom Savezu je počela histerična borba protiv „kosmopolitizma“. U suštini, ona se vodila protiv prodiranja evropskih vrednosti u duše pobednika koji su okončali rat u Evropi, pa su je, dakle, i videli. Ishod te borbe je bilo proglašavanje skoro svih svetskih dostignuća nauke i kulture delom ruskih majstora. Nesuđeni kosmopoliti su se izrugivali: „Rusija – otadžbina slonova“. Po toj ironičnoj logici, slonovi su se takođe prikazivali kao ruski izum.

I kao što ruska istorija ide u krug, tako se i mi iznova pokazujemo kao otadžbina slonova. A ta otadžbina insistira na tome da je istorija Rusije bez ikakve sumnje svêta, i sa tim ne valja zbijati šalu. Pritom je, kao u vreme Staljina, oslonac vojno-patriotsko vaspitanje omladine. Jedan od glavnih simbola tog vaspitanja postao je 7 metara visok spomenik Mihailu Kalašnjikovu, tvorcu legendarnog automata AK-47, kako tvrde njegovi poklonici.

Spomenik se otvara u centralom delu Moskve 21. januara 2017.

Ja ne znam šta je to dobro oružje. To je samo niz praznih reči. To je potpuno isto kao kad bi Francuzi nazvali giljotinu nacionalnim vaspitačem osećanja. Automat donosi smrt, a ne dobre želje. U bilo kom trenutku može se okrenuti i protiv onih koji ga obožavaju i veličaju. Prvi put je taj „automat dobra“ bio primenjen u toku gušenja mađarske revolucije 1956.

Kalašnjikov je veliki ruski bestseler. Uveden je u naoružanje 50 armija sveta, nalazi se na zastavi Mozambika i na moneti Kukovih ostrva. Dečaci u Africi po rođenju – za sreću – dobijaju ime Kalaš. Automat je jednostavan, pouzdan i nepogrešiv, kao junak iz ruskih bajki.

Kalašnjikov je i predmet žestoke prepirke o autorskim pravima. Neki istoričari vatrenog oružja i opozicioni novinari smatraju da neobrazovani mlađi vodnik iz raskulačene altajske porodice nije bio u stanju da sam napravi automat, i da je, pošto je bio rukovodilac komsomolskog zavoda u Iževsku, prekomandovan na dužnost konstruktora. Kao pravi tvorci automata navode se razni nemački specijalisti za vatreno oružje, koji su posle rata u Iževsk dovedeni iz okupirane Nemačke, posebno Hugo Šmajser, na čiji automat AK-47 liči. Na desetine, a možda i na stotine specijalista iz sovjetske okupacione zone u Nemačkoj, radili su u Iževsku nekoliko godina. I sam Hugo Šmajser je, po povratku u Istočnu Nemačku, rekao da je Kalašnjikovu dao poneki savet, a onda su ga, kako tvrde blogeri koji se s najviše neprijateljstva odnose prema Kalašnjikovu, posle toga brzo otpravili na onaj svet kada je operisao pluća.

Ta diskusija me podseća na raspravu o tome ko je napisao Tihi Don, možda najbolju knjigu sovjetske epohe. Kako je nedovoljno obrazovan Šolohov, tek neku godinu iza svoje dvadesete, mogao da napiše tako genijalan roman? I Kalašnjikovu nije bilo ni trideset kada je stvorio svoj bestseler. Što se tiče Šolohova, lično smatram da prva dva toma romana od ukupno četiri nisu njegovo delo. U istoriji totalitarnih država postoje strašne crne rupe velikih obmana, koje su nastajale iz želje da se stvarnost mitologizuje. O Kalašnjikovu još zadugo neće biti izrečena poslednja reč. Da li je ili nije stvorio automatsko oružje AK-47? Materijali su pod katancem, a patrioti su spremni da napadnu savkog sumnjičavca.

Tako se spomenik podiže (usput rečeno, nedaleko od spomenika Šolohovu) NEPOZNATOM konstruktoru automatskog oružja AK-47 koji će imati lice Kalašnjikova.

Kalašnjikov je po svemu sudeći bio skroman provincijalac koji je iz uverenja podržavao sve režime koje je nadživeo. Zbog vernosti nadređenima i sam je postao nadređeni general-potpukovnik sa dve zlatne zvezde heroja socijalističkog rada – i umro je od starosti u 94. godini života.

Kalašnjikov je tek jedan od naših boraca protiv svetskog zla. U poslednje vreme opet zvanično veličaju heroje Staljinovog Panteona. To su mitski branioci Moskve iz 1941, 28 pamfilovaca (pripadnika jedinice general-majora Pamfilova) ili Zoja Kosmodemjanskaja koja je zapalila seljačke izbe na neprijateljskoj teritoriji i koju su seljaci predali Nemcima…

U današnjoj epohi ponovne mobilizacije, sporovi su ukinuti u ime slavljenja otadžbine. Mitologija je važnija od istine koja se sastoji od služenja državi, baš kao što je filozofija u srednjem veku služila teologiji.

Jednom će proći i ova etapa ruske istorije, opet će se Rusija okrenuti Evropi, ali će spomenik Mihailu Kalašnjikovu, koji drži oružje u naručju kao detešce, dugo ostati u Moskvi. Doduše, potomstvu se on neće ukazivati kao oružje dobra, već kao ruski bestseler, priprosti vid vatrenog oružja koji podseća na rusko selo i na ruski ponos sa svim njegovim slonovima.

Deutsche Welle, 21.01.2017.

Kako sam zavoleo Nemačku

Da li je dobro biti ili ne biti potpuno otvorena kultura? Iskusiti uticaje odasvud? Biti živo zainteresovan za istok i za američki modernizam, Rusiju i Australiju. Izdavati knjige napisane u raznim zemljama, sa različitim idejama u raznim žanrovima?

Sve to se dešava u Nemačkoj i izaziva moje ushićenje. Susret sa nemačkom kulturom desio se zato što su tamo počeli da objavljuju moje knjige sa zavidnom istrajnošću. Počeli su da me pozivaju da pišem članke i da dajem intervjue za najrazličitije medije – od intelektualnih nedeljnika koji se čitaju u celoj zemlji do popularnih regionalnih novina.

Nemačka umesto Francuske

Oduvek sam bio predani poštovalac francuske kulture, u detinjstvu sam živeo u Parizu, a i kasnije, kada je moj otac radio za UNESCO, vraćao sam se tamo. Bio sam uveren da neću videti ništa lepše od Pariza. Nemačka je za mene bila tranzitna zemlja. Putovao sam po Zapadnoj Nemačkoj, video sam njen procvat, radovao mu se i to je bilo sve.

Ali kad sam napisao svoj prvi roman Ruska lepotica došao sam 1990. na Frankfurtski sajam knjiga. Tu sam doživeo borbu 4 velika nemačka izdavača za moju knjigu. Tada je pobedio Fišer (Fischer) i nikada zbog toga nisam zažalio. Nije mi bilo žao ni to što je kod mene mesto Francuske polako zauzimala Nemačka. Ne, ja sam nastavio (i nastavljam) da volim Francusku, ali Nemačka me je privlačila sve više. Ne samo da su tamo štampali moje knjige, čitali su ih, ocenjivali, raspravljali o njima. Putovao sam po malim i velikim gradovima zemlje, a na te susrete su dolazili zainteresovani ljudi.

Jedino jedno nisam shvatao. Svaki put bi na književni nastup dolazilo tačno toliko ljudi koliko je bilo stolica u sali. A karte uglavnom nisu prodavali unapred, pa se nije moglo unapred znati koliko će ljudi doći. A ipak, stolica je bilo koliko i gostiju. Toga ima samo u Nemačkoj!

Pelcovanje protiv zaraze

Često nisam nastupao sam već sa kolegama iz drugih zemalja, pa sam video da se zainteresovanost za Rusiju, koja se obično menja u zavisnosti od toga kako se Rusija ponaša na međunarodnoj pozornici, kod Nemaca kombinuje sa zainteresovanošću za druge literature i druge načine života. Govorim pre svega o zapadnoj Nemačkoj koju poznajem duže, ali sada vidim isti taj pluralistički interes i u istočnom delu zemlje.

Mislim da je koren te zainteresovanosti – nemački bunt protiv sebe samih u prošlosti, odnosno u okretanje leđa Hilterovom totalitarnom režimu. Biti otvoren prema svetu – znači izbeći svekoliku zarazu nacionalizma. Biti otvoren prema svetu – to nije samo kulturna pozicija. Taj stav prelazi u ljudsko saučešće u odnosu na stradanje drugih zemalja. Ta pozicija je našla svoj izraz u prijemu tolikog broja izbeglica iz Sirije i Iraka, što u drugim zemljama nije bilo moguće. Ali sve je to samo politička komponenta otvorenosti kulture.

A istorijski deo otvorene kulture povezan je sa zanimanjem Getea i mnoštva drugih nemačkih pisaca za „svetsku književnost“ – pojam je smislio Gete. Ne zatvarati se prema drugima i u sebe! U tome je povezanost nemačke klasične kulture i ruske kulture u 19. veku. Nemačka klasična književnost, kao i nemačko slikarstvo i muzika postali su međunarodni zato što su bili otvoreni za sve tajne ljudske prirode pa su time bili opšteljudski.

Fudbal bez golmana

Otvorenost nemačke kulture osetio sam i tada kada sam 2015. predavao na Berlinskom slobodnom univerzitetu. Veliki broj mojih studenata su bili iz drugih zemalja, ali sam imao utisak da su svi oni podlegli privlačnosti nemačke otvorene, slobodne kulture. Govorili smo o svojstvima književnosti. Niko nije bio protiv pluralizma, smisaonog i značenjskog. Auditorij je bio spreman za razumevanje „tuđeg“ sveta.

Naposletku, nije uvek lako biti otvoren. To je kao kad u fudbalu igraš bez golmana. Mogu ti dati go. Ali kada otvorena kultura krene u ofanzivu ona osvaja budućnost, pa je golman manje potreban od drugih igrača.

Sloboda je uvek rizična rabota. Ali u Nemačkoj većina stanovnika ne sumnja u otvorenost i slobodu, pa to proizvodi silan utisak u našim zamršenim vremenima.

Deutsche Welle, 01.02.2017.

Autor je rođen 1947. u Moskvi, knjige: Život sa idiotom (1991), Strašni sud (1994), Ruska lepotica (1996), Pet reka života (1998), Enciklopedija ruske duše (1999), Dobri Staljin (2004)…

Peščanik.net, 09.02.2017.