drvena stolica iza rešetaka

Foto: Predrag Trokicić

Možda je kosovska politika Aleksandra Vučića u nekom alternativnom svetu poražena, ali ona u realnosti donosi plodove, doduše na sporednim kolosecima: u ministarstvima, glomaznoj administraciji, kao i regulatornim telima u vidu tabloida, policijskih sindikata i raznih udruženja kidnapovanih i nestalih tokom ratova devedesetih. U njihovoj savršenoj koheziji nastaje tekuća kulturna produkcija, koja je u oblasti kinematografije pa i teatra izložena možda najozbiljnijoj kontroli, budući da se radi o najskupljim umetničkim projektima. Tako je i halabuka koja se digla oko snimanja filma Mezimica, za koji je scenario napisao Dimitrije Vojnov, potpisavši se najpre svojim imenom a potom pseudonimom, ukazala na delotvornost ove politike na terenu.

Ceo zaplet uglavnom je poznat i njegovo raspetljavanje događa se pred očima javnosti iz dana u dan, tako da će na kraju film Mezimica možda i biti snimljen, iako je pre toga sporazumno raskinut ugovor između Filmskog centra Srbije (FCS) i producenta filma – Svetozara Cvetkovića. Najglasniji među akterima polemike bio je sam scenarista Vojnov, koji je ceo slučaj proglasio cenzurom jer zaista, raskidati ugovor s producentom nakon uredno potpisanih ugovora i aneksa ugovora, godinu i nešto dana kasnije, u najmanju ruku je problematičan gest koji se drugačije i ne može tumačiti. U svemu tome nisu se čuli ni producent (Cvetković), ni režiser filma Nemanja Ćipranić, niti nova predsednica UO FCS – Jelena Trivan. Iz FCS-a su uglavnom stizala pisana obrazloženja kojim je rasvetljena istorija odnosa između autora i ove institucije, koja je prethodno došla u fokus javnosti zbog filma Teret Ognjena Glavonića, čije snimanje je, između ostalih, podržao i FCS, u vreme kada je na čelu Upravnog odbora bila Nada Popović Perišić. Ona je, međutim, svoju ostavku kovertirala krajem marta ove godine, malo pre nego što je Teret prikazan na 71. Kanskom festivalu kao jedini film sa teritorije bivše Jugoslavije. Kampanju protiv Glavonićevog filma u to vreme je poveo Sindikat zaposlenih u policiji sa obrazloženjem da „prikazivanje ovog filma na festivalu samo može naneti štetu Srbiji, srpskom narodu, vojnicima, policajcima i svim učesnicima rata koji su herojski branili svoju zemlju“. Predstavnici ovog „regulatornog tela“ stupili su u akciju, jer su načuli šta Teret tematizuje, odnosno da se bavi sudbinom vozača hladnjače kojom su transportovana tela ubijenih Albanaca sa Kosova tokom NATO bombardovanja 1999.

Saznanje da je ovakav film delimično finansiran i sredstvima iz budžeta za kulturu Republike Srbije izazvalo je ogorčenje ne samo kod policajaca već i kod filmskih i kulturnih delatnika. Među njima se našao i scenarista i filmski kritičar Dimitrije Vojnov, koji je film Teret okarakterisao kao deo domaće produkcije okrenut „ka inostranstvu“, pravljen „prema ukusu stranaca“ jer se „bavio politikom sledeći estetske postulate koje su definisali neki drugi“. Tom prilikom je istakao da je „pravi teret“ u medijskoj prezentaciji filma „skriven“ i da bi se „na osnovu opisa Komisije FCS, koja je odobrila novac pre moglo zaključiti da se radi o Spilbergovom Duelu, nego o prevoženju leševa 1999. godine“. Direktor FCS Boban Jeftić se pravdao da je za taj film odobreno samo 4 miliona dinara, dok su drugi dobijali i do 30 i da je film već bio podržan kod panevropskih fondacija. Međutim, to nije umirilo duhove pa je kampanja nastavljena u javnosti, što je sasvim moguće uticalo i na prevremeni odlazak Nade Popović Perišić sa mesta predsednice UO FCS.

Kvalifikacije kao što su „antisprski“, „nepatriotski“, „autošovinistički“ predstavljaju najopasniji diskvalifikacioni mehanizam aktuelne kulturne politike, koji je svojevremeno plasirao u javnost budući akademik SANU Slobodan Antonić; zdušno su ga pratili predstavnici nekadašnje književne skupine P70, Živorad Ajdačić i mnogi drugi sateliti. Sintagmom „mašine za prljanje“ Antonić je tada okarakterisao kritičke glasove u javnosti, ispredajući čitav narativ o kulturnom ratu koji se vodio u Srbiji. Istina je, zapravo, malo drugačija jer je Antonić i ovog puta odigrao sličnu ulogu kao sa Vidicima, kada je početkom osamdesetih, nakon njegove denuncijacije smenjena redakcija časopisa. U oba slučaja, Antonić je bio u ulozi ideološkog regulatora u kulturnoj produkciji: onda kao nezadovoljni sekretar redakcije kome je tekst pod naslovom „Entelehija države“ odbijen, a tokom dvehiljaditih kao eksponent državne entelehije, koji je svojim aktivnim učešćem želeo da je odbrani od „prljavih antisrpskih“ elemenata. Etiketa „antisrpski“ se u tom procesu vezala za sva dela koja nisu podržavala glavni nacionalni narativ kao i opšti konsenzus ćutanja o ratovima devedesetih i ulozi Miloševićevog režima u raspadu Jugoslavije. Dobar deo kulturne elite oberučke je prihvatio Antonićevu novu „kritičku analizu“, čime se na jednostavan način regulisala distribucija sredstava, nagrada i medijske pažnje u kulturnoj javnosti. To je podrazumevalo da je dovoljno reći da je neki film, knjiga, predstava, izložba „antisrpska“ ili „autošovinistička“ i automatski bi došlo do diskvalifikacije. Ovaj mehanizam postao je funkcionalan i svaki izgred ili propust državnog aparata dovodio je do aktiviranja drugostepenih regulatornih tela u vidu tabloida i različitih udruženja, uglavnom vezanih za policiju, vojsku ili ratove devedesetih.

Kosovo, srpski zločini, genocid u Srebrenici, etničko čišćenje u istočnoj Bosni, silovanja, srpski logori – postali su tasteri za uzbunu. Tako je i Mezimica koja je, kako saznajemo, u bočnoj narativnoj liniji operisala temom trgovine organima dospela u crvenu zonu alarma. Posebno je problematično bilo to što se radilo o srpskom (a ne, recimo, albanskom) policajcu kao glavnom junaku. Iako film Mezimica nije posegao za ovom temom iz razloga kritičkog preispitivanja, već radi tržišne atraktivnosti (pajkićevski recept za uspeh!), on se nehotice našao na udaru ideološke cenzure, koju su pokrenuli upravo tabloidi i članovi Udruženja nestalih i kidnapovanih na Kosovu, da bi se potom cela priča prelila i na FCS. Tako se Dimitrije Vojnov, jedan od agilnijih zagovornika borbe protiv „autošovinista“, našao na udaru mehanizma čijem je usavršavanju i sam doprineo. To, naravno, ne opravdava sramotni gest FCS-a, ali bi trebalo istovremeno da opomene i agente državne entelehije da im se dugo skrivani teret iz prošlosti jednog dana može obiti o glavu.

Peščanik.net, 29.09.2018.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)