Mi za-jedno

Kao što je red, od poslednje kolumne na kraju godine očekuje se nekakav rezime onoga što se dešavalo u protekloj i procena onoga što će se dešavati u narednoj godini. Ali, u Makedoniji stara se godine već prelila u novu, i već se ne zna što je početak, a što kraj. Ove protekle godine sam, kao nikada ranije, „opsluživala“ medije najrazličitijim povodima, ali ovih dana sam ostala bez teksta. Bilo mi je postavljeno novinarsko pitanje da izdvojim najpozitivniji i najnegativniji događaj u protekloj godini. Nastala je totalna mentalna blokada! Mislila sam, mislila, i nikako da se setim makar jednog dobrog događaja iz javnog života! Zar je to moguće, pitala sam se. Pomislićete da tog problema nije bilo kada je trebalo da izaberem najgori događaj; njih je bar bilo na pretek. Ali, eto, tamni oblaci koji su se nakupili zadnjih dana su nekako potisnuli u stranu sve drugo. Ostali su, tako, u seni i najrazličitiji protesti, kamenovanja, paljenja crkvi, skupovi i postupci puni mržnje i netrpeljivosti, a o uskrsnom petostrukom ubistvu i da ne govorim… Imali smo na repertoaru festivale, pa i erupcije međuetničke i međuverske netolerancije, ali nikada ranije se nismo suočili sa ambisom mogućeg građanskog konflikta izazvanog međustranačkom mržnjom. Pravi politički amok! To je nešto što stalno potiskujemo iz svesti, mada istraživanja javnog mnjenja u kontinuitetu pokazuju da građani najviše stradaju od političko-stranačke diskriminacije i da je stranačka pripadnost onaj krucijalni faktor koji determinira živote ljudi, čak i u ličnoj sferi.

Setila sam se ovih dana jednog slučajnog susreta od prošlog proleća, odmah nakon jednog verskog praznika: prišla mi je na ulici nepoznata žena, koja me je htela samo pozdraviti i usput pitati o tome gde ide ova zemlja (uobičajeno pitanje koje dobijam u ovakvim situacijama glasi „hoće li nas biti, profesorice?“). I tako, reč po reč, ispričala mi je o porodičnoj slavi na kojoj su rođaci počeli da bistre politiku, pa onako zagrejani, završili sa psovkama i teškim uvredama. „Od slave nismo ništa videli, sve je otišlo dođavola“, rekla mi je žena sva razočarana i zabrinuta. Koliko je samo bio u pravu veliki pesnik, Petre M. Andreevski kada je napisao stihove: „Bili su braća i bratići, lepe sestre, tetke i strine, neki su bili ujaci i svatovi, i boreći se za istu domovinu, podelili se, omrzli jedni druge, zakrvili se, pod tuđe kape glave stavili. A kada su zatražili kape na glavama, više nije bilo na kapa ni glava…“.

Ne samo ovde u Makedoniji, nego i u regionu, teško da ćete naći politikologa koji se neće složiti sa tezom da se društva dave u partokraciji, da umesto vladavine naroda (demosa), vladaju stranke koje se prelivaju i ulaze u sve pore društvenog života. Najsažetija dijagnoza se svodi na to da se ne zna gde završava država i počinje stranka, i obrnuto. Nedelju dana nakon onog tragičnog sumraka makedonske, ionako slabe, demokratije, i nekoliko sata do početka Nove godine, ustisci se polako sređuju, ali uznemirenost ostaje, kao i gorki ukus u ustima. Vlast je de facto derogirala poredak, koristeći sve mehanizme koje je imala na raspolaganju da bi nametnula svoju volju kao jedino relevantnu, dok je opozicija napustila parlament dа bi vlast osvajala preko ulice. Ona se već nalazi u filmu nazvanim „Otpor“, koji je već bio viđen u susedstvu. Borba je postala vaninstitucionalna (i srećom, za sada, nenasilna, osim što se može videti po koja šamarčina za one koji ne misle isto), ali još važnije, ona se sada vodi da bi se osvajala „srca i duše“ građana. Neutralnost i stranačka neopredeljenost postaju najveći greh, jer u manihejskoj bici Dobra i Zla nema mesta za tako nešto. Svako ko odbija da prihvati pojednostavljenu sliku, i još se poziva na svoju, ali i na institucionalnu memoriju, proglašava se slugom vlasti i neprijateljem Slobode.

Dok sam proteklih dana komentirala dešavanja u nastojanju da pomognem da se sačuva mentalno zdravlje i razum, poznati (profesionalni?) borac za ljudska prava, Žarko Trajanovski, mi je poručio SHAME ON YOU, VANKOVSKA, SHAME ON YOU! Ovo je trebala biti asocijacija na Majkla Mura, koji je iste reči izgovorio na dodeli Oskara, na račun predsednika Buša. Ne verujem da u percepciji Trajanovskog imam takvu težinu, ali je očito da za one koji su na strani Otpora, opasnost dolazi od nezavisnih a uticajnih intelektualaca. I tako, jedan borac za ljudska prava (uključujući, svakako, i slobodu izražavanja i uverenja), zastupa onu staru tezu da svako ko nije s nama, mora da je protiv nas. Nameće se stav da je čovek ili nedemokrata ili invalid ako bezuslovno ne podrži opoziciju, koja je sebi uzela oreol borca za slobodu od diktatorskog režima. Plašim se da su i intelektualci i aktivisti upali u zamku binarnog razmišljanja, koje najviše odgovara političarima koji mašu zastavama na kojima su ispisane velike reči. U ovom trenutku nije dovoljno ako dajete preciznu dijagnozu i kritikujete vlast (isto kao što ste nekada kritikovali opozicionare dok su oni bili na vlasti). Od vas se zahteva da stanete na njihovu stranu, njihovu liniju fronta Otpora (koji je čak pomalo i patetičan zbog evidentne neinventivnosti i kopiranja i loga i slogana srpskog Otpora). Profesorica-aktivistkinja, u svom zanosu, poziva na rušenje „režima“ do temelja, onako kao što je bila srušena Kartagina.

U godini u kojoj se obeležava stogodišnjica Drugog balkanskog rata i Bukureškog sporazuma, što je za većinu Makedonaca najveća nacionalna trauma zbog podele populacije u tri države, oni pokazuju drugu stranu priče. Njima očito neprijatelj nije ni potreban da bi se samouništili. Sada ih odista ne regrutiraju tuđe vojske, ali oni dobrovoljno ili iz nužde postaju stranački vojnici. Nekolicina albanskih intelektualaca je pokušala da artikulira u otvorenom pismu jasnu kritiku nosilaca vlasti, ali su nažalost stali tačno na mestu gde je postavljena etnička barijera, pa su kritikovali samo „svoje“. I to je nešto, posebno kada se zna da makedonski intelektualci nisu to uradili, već su počeli zauzimati strane. No, iz primera ovog jedinog otvorenog pisma se može jasno videti da u javnoj percepciji, poslanici u parlamentu nisu predstavnici građana, nego etničkih zajednica. Što se Makedonaca tiče, evidentno je odsustvo osećaja potrebe zajednice (biti za-jedno), kao i totalna konfuzija između onoga što je stranački i nacionalni interes. „Idemo do kraja“ je moto pod kojim maršira opozicija, koja poziva na građansku neposlušnost, a pri tome zaboravlja jedan „mali detalj“: ona ne samo da ne uživa većinsku građansku podršku, koja se u normalnim društvima meri na izborima (poslednji su bili 2011), nego joj je i rejting u stalnom padu. Socijal-demokrati čak i zaboravljaju da su učestvovali u izgradnji države i političkog sistema, a uz to su odgovorni i za postojeću podaničku političku kulturu i za pasiviziranje onih koje sada pozivaju na neposlušnost. Ta ista stranka je, na primer 2004, kada je bila na vlasti, poručivala građanima da sede kući i da gledaju španske serije (danas je jedina razlika da su serije turske i da oni nisu na vlasti) umesto da glasaju na referendumu, a neposlušne je zastrašivala. Sada poziva na svenarodni ustanak! Kada bih trebala prognozirati, rekla bih da je ovo očajnički i jalovi pokušaj opozicije: ona će uskoro shvatiti da je autobuski prevoz demonstranata širom zemlje skupa stvar, a da većina ne želi konfrontaciju. Pogrešno bi bilo reći da ovа većina (neopredeljenih) nije politički opredeljena i da je neutralna: ona ima politički stav, i to sasvim zdrav stav – ne želi da se bori za stranačke voždove. Očekujem da se sadašnja nakupljena tenzija, pa i euforija, uskoro završiti kao izduvan balon, jer nema autentičnog građanskog pokreta koji bi je održavao. No, ono što je tragično je što nakon toga ostajemo sa vlastima koje nema ko da kontroliše i da ih legitimno skine sa Olimpa arogancije. A to je vlast koja (p)ostaje talac solipsizma i onanizma, da citiram kolegu Cuculovskog. A to je najgori politički scenarij koji se Makedoniji može desiti.

Vama, dragi čitaoci, u novoj godini želim lični spokoj i dobrovanje, kako to lepo imenuje moj drugi kolega, psiholog. Našoj Makedoniji želim da joj se desi preokret, politička druga i istinska politika. Mi ćemo morati da sebi damo neke bazične odgovore, i to jako skoro: imamo li potrebu za zajednicom, da li imamo svest o njoj, da li želimo političku zajednicu u kojoj će njeni članovi živeti i raditi zajedno, čak i kada pripadaju različitim strankama, etnicitetima i konfesijama. Makedonija će opstati kao zajednica samo ako ljudi koji su za-jedno, istovremeno ostanu individue, sa kapom i glavom, sa slobodnim umom i pravom izbora.

Nova Makedonija, 31.12.2012.

Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)

Peščanik.net, 01.01.2013.