Jedan problem kada se raspravlja o merama ekonomske politike i potrebnim reformama jeste u tome da li se valjano razlikuju mikro i makro nivoi razmatranja.

Uzmimo za primer investicije. Recimo, koji su izgledi da se merama o kojima se razmišlja povećaju ulaganja? Ukupne će se investicije povećati bilo da su privatne ili javne. I efekti će biti isti, makroekonomski posmatrano. Jer će se njime zaposliti ljudi koji će sticati platu i trošiti je na proizvode drugih, koji će onda imati interes da iz povećane zarade ulože u povećanje proizvodnje, što će imati dodatni povoljni efekat na zapošljavanje i potrošnju.

Pa onda i na prihode države i na njenu sposobnost da plaća svoje obaveze. To se onda sumira podatkom o privrednom rastu, čija brzina opet nije lišena značaja za izglede ljudi da nađu posao.

Zašto, dakle, privatni preduzetnici ne počnu da ulažu kako bi, u krajnoj analizi, povećali tražnju za sopstvenim proizvodima i time povećali ostvarenu dobit? Zato što zaposleni u bilo kom preduzeću ne troše svoje zarade na proizvode upravo tog preduzeća.

Tako da svaki pojedinačni preduzetnik ne može da zna hoće li drugi preduzetnici takođe povećati ulaganja ili će eventualnu povećanu zaradu uštedeti jer, recimo, ne računaju sa povoljnom reakcijom tržišta na njihovu povećanu ponudu. Tako da, mikroekonomski posmatrano, preduzetnicima ne mora da se isplati da krenu u investiranje oslanjajući se na makroekonomske efekte koji će dovesti do povećanja njihovih zarada.

Državna ulaganja, opet, ne suočavaju se sa tom neizvesnošću, jer je jasno da će povećano ulaganje u, recimo, obrazovne ustanove svakako povećati dohotke i preduzetnika i zaposlenih, a time će povećati i poreske prihode. Uz to, mogla bi imati i pozitivne posledice po ostale preduzetnike i njihove odluke o tome da li da investiraju ili ne.

Država, da se tako izrazim, može da računa samo sa makroekonomskim efektima. Čak i ako se računa s tim da će ta povećana državna ulaganja biti potrebno vratiti iz povećanih poreza u nekom trenutku u budućnosti, to će opteretiti sutrašnji, valja se nadati, veći ukupni dohodak, pa će i taj povećani poreski teret biti snošljiv.

Nažalost, mikroekonomski efekti ne mogu da se zanemare. Uzmimo da je, iz nekog razloga kurs precenjen – povećana državna ulaganja imaće pozitivan efekat na proizvodnju, ali u inostranstvu. Inostranstvo, međutim, ne plaća poreze, a i očekuje da se povećane obaveze izmire u stranom novcu do kojeg se, pak, u krajnjoj instanci može doći samo izvozom.

Kurs, naravno, može da se prilagodi, ali to ne mora da ima povoljne posledice po dugove preduzeća i domaćinstava, ako su oni u stranom novcu. Dakle, ti se mikroekonomski efekti ne mogu zanemariti. U zemljama koje raspolažu novcem koji druge zemlje koriste kao rezervni, dakle drže ih u svojim deviznim rezervama, strane obaveze ne moraju da bude problem jer će oni uglavnom biti u domaćem novcu, ali to nije situacija u najvećem broju zemalja, a posebno ne Srbiji i, uopšte, u balkanskim zemljama.

Uz to, preduzeća mogu da budu prezadužena i, zapravo, nesolventna. Takva preduzeća ne mogu pozitivno da reaguju ni na povećanu tražnju njihovih proizvoda, jer nemaju pristupa finansijskim sredstvima kako bi uložila u povećanu proizvodnju.

Takva preduzeća moraju da prođu kroz finansijsku konsolidaciju, pa ako ih je mnogo takvih, povećana državna potrošnja ne mora da ih pokrene iz stanja bankrotstva. Takođe, domaćinstva mogu da budu prezadužena, pa neće povećati potrošnju čak i ako ih država zaposli, jer će možda zameniti stanje individualnog bankrotstva sa urednijim ispunjavanjem kreditnih obaveza.

Ima, dakle, mnoštvo načina na koje mikroekonomija može da onemogući nastanak pozitivnih makroekonomskih efekata. U Srbiji, a i u susednim zemljama, veliki je problem nelikvidnost u kojoj se zapravo krije značajan udeo nesolventnih preduzeća, a posledično i ne mali problemi u bankama koje drže dugove tih preduzeća. Povećana ulaganja, bilo javna ili privatna, neće dovesti do rešavanja tih problema solventnosti. To je taj mikroekonomski problem.

Država, opet, ima obaveze i akumulisane dugove koji bi predstavljali manji teret ako bi se ubrzao privredni rast, usled čega bi povećana ulaganja trebalo da budu dobra makroekonomska mera. Ali, ako je tim efektima potrebno vreme da bi se iskazali, posebno usled rđavog stanja u preduzećima i bankama, onda bi ona mogla da bude primorana da smanjuje ulaganja kako bi izvršavala druge obaveze.

Usled toga nije samo potrebno promeniti privrednu politiku, u šta spadaju makroekonomske mere vezane za kurs, monetarnu politiku, javnu potrošnju i poreski sistem, a i čitav sistem privredne regulative, već su potrebne reforme praktično svih tržišta, dakle sve one mikroekonomske mere koje doprinose efikasnijem funkcionisanju preduzeća i podstiču ih na investiranje i povećano zapošljavanje. Samo makro ili samo mikro pristup nisu dovoljni.

Novi magazin, 10.06.2013.

Peščanik.net, 10.06.2013.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija