Kada smo 2008. počeli sa radom na izložbi o Miri Trailović (ciklus “Žene i uspeh”, drugi događaj bio je koncentrisan oko Ksenije Atanasijević, koja je inače Miri Trailović bila predavač u gimnaziji), pokazali smo dizajnerima mlade, a danas već “kultne” grupe “Metaklinika”, Lazaru Bodroži i Nenadu Trifunoviću, celokupni materijal sa kojim smo raspolagali – a to je bila ostavština, u jednom ormaru Muzeja za pozorišnu umetnost, te pres-kliping koji je sama sačinila Mira Trailović, dokumenta koje nam je stavila na raspolaganje Olga Milićević, arhitekta i sestra Mire Trailović; Lazar i Nenad su sve to pogledali, poređano, izloženo po stolovima i rekli “Nikada nismo ranije videli ličnost koja ima toliku svest o javnosti”.
“Kako dobro obavljen posao, Smrti,
Kakav uspeh,
Srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa,
skrckati toliko kostiju
Za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
Brzo, kao kada se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti.
Kakva demonstracija sile .
(Kao da ti ne bismo
Verovali na reč.)
“Na vest o smrti gospođe M. T.” Danilo Kiš
Danas je godišnjica smrti Mire Trailović, od tada su prošle dvadeset i četiri godine.
U 13 časova, “Trezor” (Bojana Andrić) na Drugom programu RTS-a i emisija o Miri Trailović. Ako se već govori i piše o “zajednici sećanja”, onda je upravo “Trezor” ključno javno uporište (u kasne noćne sate možete čuti Oskara Daviča, koji govori sa praga svoje nekadašnje kuće, u nekadašnjem Rovinju, dok se čuju čiope nad gradom, i posmatrate klave na vratima portuna iza njega, možete čuti Radomira Konstantinovića, a i sresti njegovu mladu lepotu, godinama i radom uobličavanu u jedno, pored portreta Semjuela Beketa najupečatljivijih lica što ih savremeni svet zna…). Danas sam ponovo videla Miru Trailović i to u odlomcima teško pronađenoga intervjua što ga je dala Feliksu Pašiću, snimanu 8. decembra 1988, a emitovanog 1989. (materijal koji je sačuvao, tada mladi, novinar Ivan Krstić).
U tom času ona je bolesna, velika, prozračna i barokna.
Gde se taj barok nalazi dok govori, gde je ta lepa glava na ramenima koja se razvode u raskošne rukave i delikatne ruke, naravno na gradilištu, među skelama i među daskama.
Restaurira se Crkva na Bajlonijevoj pijaci, danas na skveru Mire Trailović, zida se Bitef teatar, još jedan teatar (nije mi sada raspravljati o načinu na koji je to učinjeno).
Skele i daske, gradnja, konstitucija, stvaralaštvo, gde je struja i gde je voda, “gde se uključuje ovo, samo mi to recite, ostalo znam i sama”, kako se podiže čitava infrastruktura za ono što se ima reći, kako se prave institucije. “Nikada mi niko nije poslao nezarađeni novac, nikada nisam dobila na lozu, nikada ništa nisam lako postigla. A kada godine budu prošle, ostaće anegdote i etikete koje najmanje podnosim, da sam bila snalažljiva, entuzijasta, uporna, lepršava.” (Mira Trailović). Institucije se prave onako kako je to radila Mira Trailović, institucija.
Izložba se te 2008. godine zvala “Mira ili Sve što smo zaboravili i ovaj telefon”, po prvi put u istorijatu naše grafike urađeni su ploteri čitavom visinom zidova, na osnovu hronologije života i rada Mire Trailović, te paralelne hronologije, vremena i događaja, konteksta u kome su njene moći bile i moći jedne zemlje. Čije je mesto na Zapadu (Jovan Skerlić).
U danas emitovanom intervju Mira Trailović govori kako je Bojan Stupica predlagao da svako od učesnika izgradnje i konstituisanja Ateljea 212 u Ulici Ive Lole Ribara stavi ponešto iz dotadašnje biografije u bocu, te da to pohrani u temeljima novoga zdanja, da bi jednom, onaj ko to pronađe, imao sliku vremena koje “iskopava”.
Da, te bočice smo i tražili, zapravo taj barok, nju, prizore i aktere (tražitelji: Jovan Ćirilov, Feliks Pašić – autor knjige “Dama iz velikog sveta” (Mira Trailović), Vladimir Tupanjac, čitali i kategorizirali tekstove iz novina, gledali fotografije, i po jednom šalu, ili po torbi u rukama, ili kesi (Galerija Lafajet), raspoznavali kada je to bilo, i ko je sa Mirom na fotografiji (bilo je i potpisanih, ali je bilo i nepotpisanih); pisma, pozivi za prijeme i svetske skupove, pasoši i telefonske sveske (te telefonske sveske), koja je ona uvezivala gumicama da se ne raspadnu i u kojima se nalazila celokupna svetska i naša pozorišna geopolitika. Bez mobilnih telefona, savršeno “umrežena”, po logici, nameri, ambiciji, htenju i izboru.
“Sama istorija Jugoslavije i ono što se dogodilo u vreme Drugog svetskog rata – Narodno-oslobodilačka borba, odnosno antifašistička, koja je izvela pobedu 1945, dovela je na vlast jedan komunistički režim koji je bio samosvojan po tome što nisu Sovjeti oslobodili zemlju, nego se ona oslobodila sopstvenim snagama. Pokušaj Staljina, odnosno Sovjetskog Saveza da sve, pa i Jugoslaviju, stavi pod svoju sferu uticaja, doveo je do zanimljivog razvoja događaja, utoliko što je samosvojna jugoslovenska politička vlast videla taj pokušaj sovjetske dominacije kao direktno suprotan njenim interesima i slobode i samosvojnosti zemlje. (…) Tad, zapravo, počinje političko otvaranje, i otvaranje u kulturno-intelektualnom i političkom smislu (…) Mira Trailović je bila eksponent toga, u najširem i najdubljem i najpozitivnijem smislu. Jedne otvorenosti, jedne komunikativnosti sa svim onim što predstavljaju fenomeni kulture, intelekta, ideja, pa i politike, i neophodnosti da jedna mala zemlja kao što je bila Jugoslavija ili Srbija u nekom prethodnom vremenu ili danas, ne može da opstane ukoliko ne komunicira sa svim tim. Odnosno da je izolacija, ili samoizolacija samo kratak put do iščezavanja. (…) Umetnici prosto osećaju da imaju prostora, iskoračuju, Mira Trailović jeste deo te modernističke scene. Naravno, zasnovano na činjenici da ovde postoji tradicija avangarde i da su komunistički lideri pedesetih bili deo toga. Marko Ristić, Koča Popović, Dušan Matić, Moša Pijade, Oskar Davičo; ima iznutra, u samom antifašističkom pokretu nečeg umetničkog. Zapravo, ono što je sistem nudio kao mogućnost oni su poneli mnogo dalje, čime su tom sistemu dali dodatnu legitimnost, i zato su bili prihvaćeni, čak i ako nisu, kao što je to bilo sa Mirom Trailović, bili deo političke elite. (…) Bitef je bio mnogo više nego revija avangardnih pozorišnih predstava. To je bila alternativna politika, to je bila politička sloboda kroz drugi medij” (iz Intervjua sa Ivanom Vejvodom, 2008).
Da, i još mnogo toga kada je reč o jednoj epohi koja je sublimirana i koju sublimira Mira Trailović. Danas, u “Trezoru”, u intervjuu uoči poslednjih ratova, Mira Trailović govori: “Ja sam Srpkinja, moji roditelji su Srbi. Moj identitet je jugoslovenski i moj kulturni identitet je jugoslovenski i evropski, identitet naše kulture je jugoslovenski i evropski, sve ostalo je neizvesno. Ja sebe smatram, nemojte pogrešno da me razumete, građankom sveta.”
Da se vratimo skelama (što je najbolji način da se izbegne fraza “daske koje život znače” – ne znače, ako nisu daske), Mira Trailović govori: “Velika bitka za štednju i stabilizaciju, u koju su se uključili i teatri, ne sme da smanji umetničke zahteve predstava. Štedićemo na svemu što se u teatru ne vidi, a trudićemo se da što više rasipamo nove ideje, nove predstave” (1975). Iz tog baroka, tog fundusa, te ropotarnice, iz bočica, koje su ostavljene u tom temelju u svakom času i svakoga dana da se izvući “preki nalog duha vremena” i inspiracija. To je, istovremeno, bio i temelj jedne složene, osetljive, prijateljske, saradničke i, konačno, romantične ličnosti, žene za koju su svi odnosi bili i politički, i društveni, empatijski i ljubavni (Nema “sudnjeg časa” u kome te, Miro, ne čujem).
Danas, 09.08.2013.
Peščanik.net, 10.08.2013.