Šta bi moglo da bude mišljenje Međunarodnog suda u Hagu o secesiji Kosova? To zavisi od toga kako će ovaj sud razumeti šta ga se pita. Prvobitno je bilo rečeno da bi pitanje trebalo shvatiti veoma usko: da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom? To je kao pitanje da li je neko načinio prekršaj ako je pretrčao ulicu kada je na semaforu bilo crveno svetlo.

Sada se, izgleda, ipak očekuje da sud razmotri i opravdanost razloga za odluku o secesiji. Ovo se može zaključiti iz izjava pojedinih pravnih savetnika, a i po tome koliki i kakav je materijal predat sudu. Sud bi, dakle, trebalo ne samo da odgovori na pitanje, da ponovo upotrebim prethodno poređenje, da li je nepropisno prelaziti ulucu kada je na semaforu crveno svetlo, već i zašto je to u konkretnom slučaju učinjeno? Naime, moguće je da je prekršaj učinjen da bi se spasla živa glava; u kom slučaju ocena da je zaista načinjen prekršaj ne znači da nije bilo opravdano učiniti taj prekršaj. Isto važi i u slučaju secesije. Ako sud bude ulazio u razloge zašto je došlo do jednostarnog proglašenja nezavisnosti, mišljenje o tome da je prekršeno međunarodno pravo ne mora da znači da odluka o secesiji nije bila na mestu.

Ne bi bilo bez osnova, a ni nekorisno, da sud odluči da upravo tako formuliše svoje mišljenje. Jasno je, naime, da će to mišljenje, budući da je mišljenje suda, imati opštije važenje, stvoriće, kako se to kaže, presedan, i neće se moći ograničiti samo na slučaj Kosova. Tako da sud mora da vodi računa o tome koje će posledice to mišljenje proizvesti. Sa jedne strane, legalizovanje secesije bi imalo ozbiljne pravne posledice, dok bi sa druge strane, zanemarivanje uslova pod kojima je doneta odluka o secesiji, recimo kada postoje gruba kršenja ljudskih prava, takođe imalo veoma ozbiljne posledice. Sud će sigurno hteti da izbegne da donese odluku koja slabi suverenost država, ali i da liši pravne zaštite od državne samovolje pojedince, manjine i čitave narode.

U tom kontekstu, nije nemoguće da će sud izraziti mišljenje da je potrebno do pravno zasnovane odluke o secesiji doći dogovorno, dakle pregovorima vlasti sa secesionistima. I ovo rešenje može da stvori popriličan broj problema u mnogim sporovima u svetu, no ovde ima smisla samo se zapitati šta bi to moglo da znači u slučaju Kosova? S obzirom na stanje stvari, mišljenje suda, ako takvo bude, da je jednostarno proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom zato što je takvu odluku potrebno doneti sporazumno, moglo bi biti shvaćeno kao preporuka da se Srbija kroz pregovore saglasi sa nezavisnošću Kosova. U kom slučaju bi se srpska politika našla u nezavidnom položaju da nema o čemu da pregovara, budući da je zauzela stav da o samostalnosti Kosova nikada neće ni pregovarati niti će takav ishod biti spremna da prihvati.

Što, međutim, ne znači da to neće biti spremne da prihvate druge zemlje, koje će imati puno opravdanje da priznaju postojeće stanje stvari, ako ga sud posredno prihvati pozivajući dve strane da pregovaraju (što je inače već sadržano u Rezoluciji 1244), nezavisno od toga što ga Srbija ne priznaje. Da li će tako zaista i biti, ostaje da se vidi. Ali nije besmisleno zapitati se šta će biti srpska spoljna politika ako uspe u tome da od Međunarodnog suda dobije mišljenje da je o nezavisnosti Kosova potrebno pregovarati sa Kosovom?

Ni druga dva moguća ishoda ovoga procesa nisu mnogo povoljnija. Ako sud kaže da je jednostrano proglašenje nezavisnosti u suprotnosti sa međunarodnim pravom, dakle ako samo odgovori na usko shvaćeno pitanje, iz toga se ne može zaključiti da za to nije bilo opravdanih razloga. Ako, opet, odluči da je secesija opravdana u određenim slučajevima, a to nije neverovatno, onda odluka o legalnosti jednostarne odluke neće imati posledice koje srpska spoljna politika priželjkuje. Tako da je nekako najbolje ako sud preporuči pregovore o sporazumnom razdvajanju, što nije ono što se želelo ovim obraćanjem sudu.

U tom slučaju bi moglo da se pokrene pitanje podele Kosova, o čemu bi, međutim, bilo potrebno pregovarati sa predstavnicima kosovskih vlasti. Tada bi se postavilo pitanje šta bi Srbija mogla da ponudi da bi to bilo prihvatljivo za vlasti Kosova? Koje, recimo, teritorije u zamenu? To ne bi bili ni prijatni niti korisni razgovori. Tako da će ideja o podeli biti najverovatnije žrtva ovoga sudskog procesa, kojegod da bude mišljenje suda.

Konačno, ako bi se pokrenuli pregovori o statusu Kosova, njihov ishod je predvidljiv. No, ako se ti pregovori započnu na osnovu mišljenja suda, ni Srbija niti Kosovo neće moći da računaju na definitivan napredak u evropskim integracijama dok se ne dogovore. Što ne znači da neće teći proces napredovanja saradnje zemalja članica Evropske unije sa Kosovom. Kako i inače Kosovu predstoji mnogo duži put do članstva u Evropskoj uniji, zastoj će koštati Srbiju mnogo više nego Kosovo. Pogotovo ukoliko sud zaista izađe sa mišljenjem da je najbolje rešenje da se dve strane u sporu dogovore oko statusa Kosova.

 
Peščanik.net, 05.05.2009.