Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Uglavnom se misli kako smo najbolje izglede za prevrat proćerdali. Takva škola rasuđivanja ne dolazi samo iz sfera osenčenih pesimizmom, iako su mnoge dobre mogućnosti ugašene. Ispod debelog sloja pepela možda nešto tinja, ali su ljudi ipak otišli da se odmore od pobune. Probali smo, uzdrmali ga, doveli do serije nervnih slomova i mahnitih ispada. Više ne hoda slobodno po Srbiji, dočekuju ga stajskim đubrivom, nigde ne sme bez oklopljenih kordona. Najgori su oko njega – boljih od najgorih tamo nema. Slavlje Informera je pokazalo nepojamnu bedu tzv. elite pretvorene u bizarni estradni nobl.

Etički i estetski pad pokazuju da tamo, gde inače ničega nije bilo sada toga ima još manje. To je vrednosna depresija koja vodi pravo u socijalnu smrt. Ta okolnost ne brine vladara niti njegovu kastu. Uprkos potpunoj rasklaćenosti i gubitku svake legitimnosti – mimo prognoza da je sada zaista gotov – on se nekako još drži na granici straha i surovosti, svakako spreman da nastavi sa zločinima. Dok mu to bude dopušteno.

U mehanizmima dopuštenja da se nastavi sa živim opitima nad društvom, svakako je sadržan i odgovor na nedoumicu o gašenju izvora zla. Pokazalo se da još nije gotov, a nije iz dva osnovna razloga: 1. Njegova ovlašćenja u upotrebi nelegitimne sile su netaknuta. 2. Pripadnici te sile su uhranjeni, dresirani i lišeni ljudskih osobina izvan granica mogućeg fanatizma.

U skladu sa tim okolnostima i ličnim svojstvima je i deluzija vladaoca o čuvanju poretka koji odavno ne postoji i jednačenje države Srbije sa interesima kaste i njenog tvorca.

Sav taj mehanizam sačinjen od neprijateljske sile i agitpropovske mistifikacije, ipak je mogao biti srušen u pobuni koja sadrži tzv. kritičnu masovnost. Brojka je možda bila dostignuta više puta, ali je ostao nepoznat model rušenja, jer se time niko ozbiljno nije ni bavio.

Nosioci kapitalnog nasilja optuživali su ljude u pobuni za nasilje, iako oni nisu bili spremni da na njega odgovore. Ta nespremnost je podstakla vladajuću kliku da potencira silu kao rizično ali uvežbano sredstvo gušenja otpora. Istovremeno su optuživali sve koji su se našli na ulicama da izazivaju građanski rat, da su to pokušali ili da će pokušati.

Niko nije dužan da trpi batine, pogotovo ne od države. Pravo je svakoga da brani život i telo, posebno od policije koja ne pripada ovde i ko zna čija je. To nije uvod u građanski rat, nego nasušna odbrana od surove tiranije i učestalog premlaćivanja.

I sasvim mali ostaci uma bili su dovoljni da režim i njegov rugobni simbol shvate kako im ostaje samo pendrek i da valja udarati svom silom po mekom tkivu pobune: po studentima, posebno po devojkama. Lomiti im kosti i amnestirati kostolomce, dovesti tako proteste u defanzivu i gašenje.

Pod onom šatrom pijani vladar rulje u izlivu četničkog transa maše pesnicom, zaštićen odanim trupama. Okružen je sumnjivim licima koja pristaju svakoj poternici. U bizarnom obredu poniznosti neki lokalni teolog ili ko zna šta je, ljubi mu ruku i izjavljuje ljubav. To su slike raspada i teškog zadaha koji ga prati.

Užice se nije pomirilo sa hlađenjem bune i još neka mesta nisu. Ali je dahija po deseti put proglasio pobedu čuvan štitovima, slobodan da ode u nužnik jedino u inficiranom šatorskom naselju ispod prozora avetinjskog dvora.

Sledi nam vrhunac toplog leta, a to je upravo ovih dana. A posle toga kratko osveženje. Najavljuje se vrela jesen i to bi moglo da znači da za izbore niko nije spreman. Možda se misli na ponovni uspon protesta i konačni pad nastranog oblika života čije smo žrtve.

Nema znakova da su lideri opozicije sa studentima napravili platformu za nastavak pobune. Nema plana za akumulaciju snaga niti kako bi ta sila otpora bila organizovana. Nije teško da se uoči pad entuzijazma u opoziciji. Slažem se sa Dejanom Ilićem da bolje od njih takvih nemamo, ali ih je teško sačuvati od upadljive letargije i nedostatka dobrih ideja.

Neka bar kažu šta nameravaju da rade u iščekivanju vrele jeseni. Na primer, nije više dopušteno da nas biju na našim ulicama, pogotovo decu i devojke. Ako bude neprilike – oni će biti u prvom redu i primati udarce. To je njihov posao na barikadama.

Mogu i da objasne kako ipak nisu u stanju da se bore sa umobolnom torturom i da, što se njih tiče, nema vruće jeseni. Rizik je veći od moguće dobiti. Tiranin ne sme da hoda Srbijom ali ume da bije i manijački uživa u tome. Kad se podigne žandarski pendrek, pobuna se arhivira i mi ponovo postajemo robovi melanholije.

Peščanik.net, 25.07.2025.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.