Nakon otkazivanja Povorke, postalo je svejedno da li si član neke nevladine organizacije ili stranke. Tamo više ne postoji inicijativa za promene. Tamo više ne postoji hrabrost.
Kada se ponavlja ista situacija kao par meseci pre 5. oktobra, kada nam ova kvazi-demokratska vlada zabranjuje skupove oni se bave matematikom! Te stranke koje su nam do sada bile jedino utočište i nada da ćemo za deset godina živeti u normalnoj Srbiji, sada kalkulišu. Osuditi ili ne? Ko tu ima kakve koristi od koga?
Srećom, tamo, pored većine koristoljubivih, nađu se i oni koju veruju. Deca nesrećnih 90-tih. Deca koja su svoje omiljene cucle i igračke gubila po protestima 96-97. Čiji su roditelji nekada imali snage… makar do 12. marta. Srećom, snaga tih mladih je još uvek tu. Bore se. Na razne načine. Često i sami.
Danas, 21.09.09. smo mi, Matija, Marijana, Dušan, Zlaja i ja izašli do Platoa u crnini. Sa sobom smo poneli i jedan venac na kome je pisalo: 20.09.2009. DRŽAVA KAPITULIRALA PRED NASILJEM I NASILNICIMA.
Dosta nam je da čekamo na „nekog“ da uradi „nešto“. Mi smo ti neki i to nešto treba da uradimo ovde, u našoj državi, da nama jednog dana bude bolje.
Da naša deca cucle gube po parkovima i obdaništima, da naša deca ne kradu patike, da naša deca ne mrze.
Danas se borimo za nas. Onako kako najbolje znamo. Istina je da se plašimo šta se može desiti ako budemo suviše glasni, ali se više plašimo šta će biti ako ostanemo sa strane, mali i uplašeni, i nastavimo da čekamo…
Peščanik.net, 23.09.2009.
