Ideja o novom sporazumu kojim bi MMF preuzeo nadzor nad ekonomskom politikom pretpostavlja da vlada ima ekonomsku politiku. I to ne od danas do sutra, već za period od bar tri do pet godina. Jer onda MMF može da dođe svakih pola godine, recimo, i da upozori da se ili politika ne sprovodi ili da se neke nameravane kratkoročne mere ne uklapaju u predviđeni srednjoročni program. To bi bila uloga nadzora. Ako, međutim, ne postoji srednjoročna strategija privredne politike, nema šta da se nadzire i takav sporazum nema smisla.

Čemu uopšte takav sporazum služi? MMF je prvenstveno zadužen da se stara o tome da države članice ispunjavaju svoje međunarodne finansijske obaveze i ima odgovarajuća sredstva koja može da pozajmi zemljama koje se suočavaju sa problemima u izmirivanju finansijskih obaveza prema drugim državama, uz uslov da stave te obaveze ispred unutrašnjih, dakle prema sopstvenom stanovništvu. Zbog toga se MMF bavi kursom kako se ne bi uvozilo više nego što se može platiti, što je domen monetarne politike, i fiskalnom politikom, dakle kontroliše javnu potrošnju, kako se ne bi ugrozila sposobnost servisiranja spoljašnjih obaveza.

Ovim se politikama MMF obično bavi kada se zemlja suočava sa akutnim problemima, dakle kada je potrebna kratkoročna intervencija – ono što se naziva politikom stabilizacije. Tako je bilo i pre nešto više od dve godine kada je pretila kriza bankarskog sistema i nemogućnost finansiranja spoljnih obaveza. MMF je priskočio u pomoć, čemu i služe stendbaj aranžmani, kako bi se razuverili poverioci, a i kako bi se izvršila potrebna korekcija kursa uz odgovarajuće prilagođavanje fiskalne politike.

Da li je, međutim, trenutna makroekonomska stabilnost održiva? Jeste usvojen zakon o fiskalnoj odgvornosti, a centralna banka izražava spremnost da stabilizuje cene. No, to su ciljevi. Pitanje jeste da li postoji odgovarajuća posvećenost da se ti ciljevi ispunjavaju i, što je još važnije, da li postoje odgovarajuća institucionalna rešenja da se ta posvećnost podrži ili da se obezbedi njena održivost? Ukoliko se tu uočavaju nedostaci, potrebne su reforme kako privrednih vlasti, tako i ostalih privrednih ustanova. Te bi reforme trebalo da obezbede da se vodi održiva privredna politika i da privredne ustanove, pojedina tržišta drukčije rečeno, funkcionišu efikasno. To podrazumeva program mera koje bi trebalo sprovesti u periodu od nekoliko godina, dakle reč je o srednjoročnom programu reformi privredne politike i privrednih ustanova.

U tome, MMF može da ima dve uloge. Jedna je da savetuje vladu kod izrade programa reformi. Kod toga, MMF ima drukčiju ulogu nego kod formulisanja programa stabilizacije, dakle kod izrade stendbaj aranžmana. Jer je strategija reformi, naravno, politička stvar, a i pristupi njoj mogu da budu različiti, kao što i ne postoje univerzalna rešenja koja bi se mogla sugerisati i primeniti. Pored toga, MMF i nema neko nedvosmisleno iskustvo sa tim reformama. U jednom je času izgledalo kao da postoji Vašingtonski konsenzus o sadržaju strukturnih reformi, koji je trebalo da je posebno pogodan za Latinsku Ameriku, a kasnije se težilo njegovoj generalizaciji. Ali taj se konsenzus raspao, ako je ikada i postojao, već u vreme kriza u Aziji, Rusiji i, kasnije, Argentini, dakle već u drugoj polovini devedesetih godina prošloga veka. Do drugog se konsenzusa nije došlo. Za zemlje u tranziciji bi se moglo govoriti o Briselskom konsenzusu, ali on se odnosi samo na zemlje koje su bile u procesu pristupanja Evropskoj uniji, a sada i tog konsenzusa više nema.

Potrebno je, dakle, da vlada ima jasnu ideju o tome koju strategiju strukturnih reformi smatra najboljom za prilike u sopstvenoj zemlji, a MMF može da pomogne savetima tehničke prirode, kao i da ponudi svoje veliko iskustvo sa različitim programima reformi u različitim prilikama i zemljama. Da bi ti saveti i to iskustvo bili korisni, potrebno je da vlada ima jasnu predstavu o tome šta tačno želi da postigne i sa kojim se ograničenjima suočava kod ostvarivanja tih ciljeva, kako bi onda bilo moguće raspravljati o konkretnim sredstvima, politikama, kako da se to postigne.

Druga uloga koju bi MMF mogao da ima jeste zaista nadzorna. Kod reformi, pre svega zato što se sprovode u dužem periodu vremena i u okolnostima koje su promenljive, ne može se izbeći problem odlučnosti i posvećenosti vlade da usvojeni program sprovede. To se tehnički naziva problemom vremenske nedoslednosti. Ono što na početku izgleda kao najbolja mera ne mora tako da izgleda u toku njenog sprovođenja. Pojednostavljeno govoreći, ono što bi trebalo da bude u interesu većine kada bude konačno sprovedeno, može da zahteva odricanja od većine u toku realizacije tih reformi. Potrebna je posvećenost vlade da sprovede te, u toku sprovođenja, nepopularne mere i u tome može MMF svojim nadzorom da pomogne. MMF može da ojača posvećenost vlade da formuliše potrebne reforme i da ih sprovede.

Ali, da bi MMF mogao da nadzorom nad posvećenošću vlade pomoge reforme, potrebno je da vlada ima strategiju reformi i da je odlučna da ih sprovede. Ako vlada nema ni ekonomsku politiku niti strategiju reformi, kao što je slučaj u Srbiji, MMF nema ni šta da podrži niti šta da nadzire.

 
NIN, 24.02.2011.

Peščanik.net, 27.02.2011.