Moć evropskih odluka

Natpis Zona antifa na stubu u Bolonji

Foto: Peščanik

Ne kažem da u njih potpuno verujem, niti da će biti potpuno sprovođene: no već jasan govor nekih dokumenata nešto potvrđuje, a to je da je mnogima u Evropi dosta naci-fašizma, a nekim evropskim političarima je „gostovanje“ Stiva Banona došlo do nosa i preko. Varufakis i Sanders pokušavaju da sklope globalnu (bar malo više) levu koaliciju, nedavne demonstracije u Berlinu potvrdile su živahnost antifašizma – uz istorijski uspeh zelenih u Bavarskoj, desio se fijasko parade Casa Pound u Trstu sa bar tri puta većom antifašističkom masom: sve su to važne činjenice ili simbolično moćni detalji koji govore o tome da je mnogima u Evropi dosta trovanja javnog govora mržnjom, histerizacije i zahteva za nasiljem. Dosta je, isto tako, naizgled naivnog, a u suštini krajnje korozivnog verovanja da „uravnoteženo“ predstavljanje može biti rešenje za jasno suprostavljene. Ne može, jer je sada i formalno (po međunarodnim i EU odlukama) nemoguće izjednačiti slobodu i mržnju, mišljenje i nemišljenje, laž i faktičnost. To što su predstavnici mržnje, nemišljenja i laži besni i agresivni u razgovorima, samo pokazuje njihovu sklonost ka konačnom rešenju, nasilju. Uklanjanje mogućnosti da to izražavaju sprovodi se u brizi za korist svih stanovnika.

Reč je o dva dokumenta. Političku deklaraciju iz Marakeša (zvanični naziv) kao nastavak rabatskog procesa i mnogih drugih dogovora između afričkih zemalja, EU i UN su maja ove godine spoljni ministri većine EU zemalja potpisali, i tu sad više nema diskusije. Izdvojila se Mađarska, Italija se premišlja: izvesno će biti još koja država-otpadnica. Posebno nedotupavan deo debate o ovome na slovenačkoj državnoj televiziji bilo je pitanje da li je Deklaracija obavezujuća i osetilo se opšte olakšanje učesnika što iz pravnog ugla – nije. Izvesno neće biti kažnjavanja država sankcijama, ali potpisivanje bilo koje deklaracije, recimo one UN o ljudskim pravima, obavezuje na drugačiji način, moralno i u okviru opšte prihvaćenih ljudskih prava – isto onako kao što je priznanje nezavisnosti Slovenije od strane UN imalo pre svega moralnu snagu… Upravo tome je namenjena Politička deklaracija iz Marakeša. Kada učesnik u dotičnoj televizijskoj debati besno primeti da to valjda ne znači priznavanje migracije kao ljudskog prava, to je samo agresivni pokušaj da se ljudska prava još jedanput smanje i negiraju: to izvesno nije moralno, jer migracije jesu ljudsko pravo. Značajno je za Deklaraciju da pominje legalne migracije i istovremeno mere kako da se legalnost ostvari (vize, konzularni rad, planiranje, razna olakšanja u korist migranata), a suprotnost tome nije „ilegalno“, već neregularno. Time se održava stav da nijedno ljudsko biće nije ilegalno. Deklaracija je na internetu, ima nepunih osam strana, i svako je može pročitati.

Dizanje temperature od strane desničara na osnovu Deklaracije je razumljivo, posebno posle istorijske rezolucije koju je evropski parlament izglasao 25. oktobra, i kojom se od svih evropskih država zahteva da sprečavaju govor mržnje i da zabrane ekstremno desne stranke i grupe. Bez ikakvog kompromisa, Parlament od članica-država zahteva zabranu neonacističkih, neofašističkih i krajnje desnih grupa, stranaka i institucija, kako bi se sprečila normalizacija rasizma, fašizma i ksenofobije.

Evropski parlament se sprema za izbore na svim nivoima i odlučnost je potrebnija više nego ikada, kada jednom nestanu specifični oblici išijasa vodećeg političara. Ono što je najvažnije za svaku državu jeste da se govor mržnje isključuje iz slobode govora, i najbolje je da to bude zakonski definisano. Najviše evropsko izabrano telo više ne sumnja da govor mržnje neposredno vodi u nasilje. Dileme koje su mnogi – i ja – imali o meri i granicama slobode govora, i koje su u velikoj meri ograničavale rasuđivanje u Hagu, više ne postoje. Haški sud naime nije verovao u zločinske reči ako nisu bile direktno/dokazano povezane sa zločinima… Tek kada se pojavio autoškorpionski video o zločinima Škorpiona, stvari su se pomerile. Nekada davno, u osamdesetim godinama prošlog veka, novije teorije književnosti pomagale su razdvajanjem i arbitrarnošću odnosa autora i (verbalnog) dela, pa su se čak pojavljivale i na sudovima, a posebno u člancima-odbranama disidentskih autora: posle iskustva raspada Jugoslavije, pred kojim se jasno pokazala neposredna povezanost teksta i ljudskih sudbina i time nesumnjiva autorska odgovornost, na to više nemamo pravo. A u umreženom svetu danas, za to više nemamo ni mogućnosti.

Bar na političkoj ravni, od strane naci-fašista ukradena i zloupotrebljena sloboda govora vraća se tamo gde pripada, daleko od govora mržnje.

Što se još Deklaracije iz Marakeša tiče, važan skriveni element je to da se EU odriče „lukave“ politike, koju je započela Angela Merkl, i koja se sastojala u potplaćivanju država koje bi prisilno zadržavale izbeglice, s tim da Evropa gleda u stranu kada se krše ljudska prava. U međuvremenu je reka novca otplovila u Tursku i Libiju, u kojima aktualna vlast izvesno ne poštuje ljudska prava. Što se grčkih izbegličkih centara i logora koji pucaju po šavovima tiče, Evropa nije bila tako radodarna…

Peščanik.net, 09.11.2018.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)